Увод у Први балкански рат
Младотурски режим, који је дошао на власт 1908. године није оправдао своја очекивања, јер је Османлијски султанат био у далеко већем расулу него што су Младотурци мислили. Уз њих су пристали стварно само млађи официри и део интелигенције, док је већина становништва наставила живети по старом. Султан Абдул Хамид је покушао 1909. да изврши реакцију која није успела, што га је коштало престола, на који је дошао Мехмед V као нови султан, који је био безвољан и пићу одан. Младотурци су својим реформама стекли противнике на више страна- они су одбијали, да као њихови претходници, сматрају ислам основом Османлијског султаната, јер су увидели да је ово током векова спречавало хришћане у Султанату да се идентификују са државом, те су с тога прилазили увек османлијским противницима. Стога су уместо идеје ислама као везивног ткива Османлијског султаната кренули да користе идеју једне, уједињене османлијске државне нације, чији су припадници сви унутар Султаната, верујући да ће ово коначно смирити хришћане, с обзиром да су у правима сад постали једнаки муслиманима. Међутим, ово је изазвало потпуно нову врсту проблема- Арапи и муслимански Албанци су се сад дигли против османизације, а са њима су се дигли заједно и хришћани, који овим нису добили ништа сем равноправности, која је била мртво слово на папиру, јер је локалне власти нису поштовале и јер су Арапи и Албанци углавном искаљивали бес на њима када нису могли да га искале на државним установама.
Албанци, којима је плански повлађивано за време владавине Абдул Хамида, нису могли да се помире с Младотурцима, јер ови нису признавали никакве племенске повластице никоме на територији Султаната. Они су на пролеће 1910. године подигли устанак, а тај устанак су помагале донекле Бугарска и Црна Гора, хотећи да га искористе. Већ се почело рачунати и са распадом Османлијског султаната и планом како то искористити. У јесен 1909. године у Ракониђију састали су се руски цар Николај II и италијански краљ Виктор Емануел. Овај састанак је од изузетне важности због тога што је тада Русија напустила заједничке преговоре са Аустро-Угарском и кренула у преговоре са Италијом, што је на неки начин везало руке Аустро-Угарској агресивној политици, која је тежила да државу прошири на Балкан. На овом састанку прихваћено је чувено начело Балкан балканским народима и поручено је посредно балканским државама да се без страха развијају. Од овог састанка Русија све више ради на зближавању балканских држава.
Руски план је био да се створи балкански савез (у који би ушла и Турска) и који би служио штићењу Балкана од страних сила. Србија је овај план прихватила, међутим Грчка и Бугарска су одлучно одбациле овај предлог, с обзиром да је Султанат био једина мета њиховог ширења. Србији је била потребан Османлијски султанат због Солуна, који је Србија увелико користила као главну извозну луку и као место одакле је увозила оружје куповано од Француза, но и она је почела прихватати ставове Бугарске и Грчке, с обзиром да су се Младотурци, као махом немачки ђаци, окретали ка Бечу и Берлину и с обзиром да су Младотурци знали да балканске земље имају жељу да се прошире османлијску територију и ослободе своје сународнике. Стога су Младотурци већ 1909. године понудили војни савез Аустро-Угарској.
Аустро-Угарска се на време постарала да смањи незадовољство међу својим становништвом. У Краљевини Хрватској и Славонији је за бана доведен др Никола Томашић уместо барона Рауха 1910. године. Томашевић је одмах обуставио Велеиздајнички процес против Срба. У Босни и Херцеговини је уведен ограничен парламентарни систем- војска је и даље водила главну реч, влада није сносила одговорност, док је Сабор одлучивао само о локалним питањима и није имао право гласа у државним пословима. Крајем маја исте године Франц Јозеф је дошао у Сарајево и Мостар да би озаконио документ о анексији. Но све ово ништа није помогло, јер се народ Босне и Херцеговине у потпуности окренуо Србији.
На дан отварања Сабора, 15. јуна 1910. године, студент Богдан Жерајић је извршио неуспешан атентат на Маријана Варешанина, гувернера Босне и Херцеговине, пуцавши пет пута, а шестим метком је убио себе. Раније се у Херцеговини очекивало уједињење са Црном Гором, али се та идеја охладила због гоњења опозиције и Бомбашке афере. Црна Гора више није била привлачна, јер, иако је имала слободарску традицију, она се сада гушила апсолутистичким режимом краља Николе I Петровића, а и спољна политика Црне Горе је била колебљива, поготово неки тајни преговори са Бечом из 1909, који су народу изгледали изузетно сумњиво. С друге стране становништво Србије је уживало огромну слободу под режимом слободарског краља Петра I Карађорђевића, а и спољна политика Србије је била потпуно јасна, с обзиром да се Србија од 1903. ослањала само на Русију и њене савезнице.
Мађарска влада удружене опозиције је пала 1910. године, а на место шефа нове владе доведен је бивши хрватско-славонски бан Куен Хедервари. Да би скренуо пажњу са унутрашњих питања у Мађарској, он је отворио кризу у Краљевини Хрватској и Славонији- после неуспеха Николе Томашевића да направи парламентарну већину, за бана је почетком 1912. доведен Славко Цувај, који је укинуо Устав 3. априла и постао комесар, а 28. јуна је укинуо и српску црквену аутономију. Ово је изазвало реакцију пред кључне догађаје на Балкану.
Албански устанак се није дао угушити, те је настављен и 1911. године, уневши немир међу становништво околних области. Међутим, главно одушевљење на Балкану изазвала је Италија објавивши 29. септембра рат Османлијском султанату да би заузела Триполи. Иако је Италија покушала да сукоб ограничи на локално подручје, није могла избећи ни ратовање на Балкану, што је међу балканске народе унело праву психозу, јер су сад видели да се једна велика сила окренула против Османлија, и да ће вероватно имати подршку у евентуалном рату. Последица овог рата било је убрзавање склапања Балканског савеза. Већ 13. марта 1912. су се састали др Милован Миловановић и Иван Гешов и склопили српско-бугарски савез; бугарско-грчки савез склопљен је 29. маја, а 2. јула је потписана српско-бугарска војна конвенција; у јулу је Бугарска такође склопила и савез са Црном Гором. Савез између Србије и Црне Горе склопљен је 14. септембра.
Српско-бугарски уговор је подразумевао да обе државе гарантују независност и неповредивост територије друге стране. Уговор је такође подразумевао и да ће једна држава притећи у помоћ другој уколико било која сила анектира или окупира било који део територије који се у тренутку уговора налази под османлијском влашћу, а коју та држава сматра делом својих животних интереса. У тајном делу уговора такође је потписано да ће обе државе ратовати заједнички против Султаната уколико једна или обе државе сматрају да је стање у њему опасно по националне и државне интересе. Други члан тајног додатка садржао је поделу територија- Србија је признавала Бугарској област источно од Родопа и Струме, а Бугарска Србији област северно и западно од Шар-планине. Уколико би дошло до неспоразума, обе стране пристају на арбитражу руског цара. Због тога је руска влада добила обавештење о уговору и због тога је имала бити обавештена пре него што обе државе крену у рат.
Што се војне конвенције између Србије и Бугарске тиче, она детаљно предвиђала сарадњу двеју војска- Члан 3 је носио могућност рата против Аустро-Угарске уколико она директно прогласи рат Србији или угрози други члан јавног дела уговора- дакле савез није носио офанзивни карактер против Аустро-Угарске. Трећи члан Војне конвенције је гласио
Албанци, којима је плански повлађивано за време владавине Абдул Хамида, нису могли да се помире с Младотурцима, јер ови нису признавали никакве племенске повластице никоме на територији Султаната. Они су на пролеће 1910. године подигли устанак, а тај устанак су помагале донекле Бугарска и Црна Гора, хотећи да га искористе. Већ се почело рачунати и са распадом Османлијског султаната и планом како то искористити. У јесен 1909. године у Ракониђију састали су се руски цар Николај II и италијански краљ Виктор Емануел. Овај састанак је од изузетне важности због тога што је тада Русија напустила заједничке преговоре са Аустро-Угарском и кренула у преговоре са Италијом, што је на неки начин везало руке Аустро-Угарској агресивној политици, која је тежила да државу прошири на Балкан. На овом састанку прихваћено је чувено начело Балкан балканским народима и поручено је посредно балканским државама да се без страха развијају. Од овог састанка Русија све више ради на зближавању балканских држава.
Руски план је био да се створи балкански савез (у који би ушла и Турска) и који би служио штићењу Балкана од страних сила. Србија је овај план прихватила, међутим Грчка и Бугарска су одлучно одбациле овај предлог, с обзиром да је Султанат био једина мета њиховог ширења. Србији је била потребан Османлијски султанат због Солуна, који је Србија увелико користила као главну извозну луку и као место одакле је увозила оружје куповано од Француза, но и она је почела прихватати ставове Бугарске и Грчке, с обзиром да су се Младотурци, као махом немачки ђаци, окретали ка Бечу и Берлину и с обзиром да су Младотурци знали да балканске земље имају жељу да се прошире османлијску територију и ослободе своје сународнике. Стога су Младотурци већ 1909. године понудили војни савез Аустро-Угарској.
Аустро-Угарска се на време постарала да смањи незадовољство међу својим становништвом. У Краљевини Хрватској и Славонији је за бана доведен др Никола Томашић уместо барона Рауха 1910. године. Томашевић је одмах обуставио Велеиздајнички процес против Срба. У Босни и Херцеговини је уведен ограничен парламентарни систем- војска је и даље водила главну реч, влада није сносила одговорност, док је Сабор одлучивао само о локалним питањима и није имао право гласа у државним пословима. Крајем маја исте године Франц Јозеф је дошао у Сарајево и Мостар да би озаконио документ о анексији. Но све ово ништа није помогло, јер се народ Босне и Херцеговине у потпуности окренуо Србији.
На дан отварања Сабора, 15. јуна 1910. године, студент Богдан Жерајић је извршио неуспешан атентат на Маријана Варешанина, гувернера Босне и Херцеговине, пуцавши пет пута, а шестим метком је убио себе. Раније се у Херцеговини очекивало уједињење са Црном Гором, али се та идеја охладила због гоњења опозиције и Бомбашке афере. Црна Гора више није била привлачна, јер, иако је имала слободарску традицију, она се сада гушила апсолутистичким режимом краља Николе I Петровића, а и спољна политика Црне Горе је била колебљива, поготово неки тајни преговори са Бечом из 1909, који су народу изгледали изузетно сумњиво. С друге стране становништво Србије је уживало огромну слободу под режимом слободарског краља Петра I Карађорђевића, а и спољна политика Србије је била потпуно јасна, с обзиром да се Србија од 1903. ослањала само на Русију и њене савезнице.
Мађарска влада удружене опозиције је пала 1910. године, а на место шефа нове владе доведен је бивши хрватско-славонски бан Куен Хедервари. Да би скренуо пажњу са унутрашњих питања у Мађарској, он је отворио кризу у Краљевини Хрватској и Славонији- после неуспеха Николе Томашевића да направи парламентарну већину, за бана је почетком 1912. доведен Славко Цувај, који је укинуо Устав 3. априла и постао комесар, а 28. јуна је укинуо и српску црквену аутономију. Ово је изазвало реакцију пред кључне догађаје на Балкану.
Албански устанак се није дао угушити, те је настављен и 1911. године, уневши немир међу становништво околних области. Међутим, главно одушевљење на Балкану изазвала је Италија објавивши 29. септембра рат Османлијском султанату да би заузела Триполи. Иако је Италија покушала да сукоб ограничи на локално подручје, није могла избећи ни ратовање на Балкану, што је међу балканске народе унело праву психозу, јер су сад видели да се једна велика сила окренула против Османлија, и да ће вероватно имати подршку у евентуалном рату. Последица овог рата било је убрзавање склапања Балканског савеза. Већ 13. марта 1912. су се састали др Милован Миловановић и Иван Гешов и склопили српско-бугарски савез; бугарско-грчки савез склопљен је 29. маја, а 2. јула је потписана српско-бугарска војна конвенција; у јулу је Бугарска такође склопила и савез са Црном Гором. Савез између Србије и Црне Горе склопљен је 14. септембра.
Српско-бугарски уговор је подразумевао да обе државе гарантују независност и неповредивост територије друге стране. Уговор је такође подразумевао и да ће једна држава притећи у помоћ другој уколико било која сила анектира или окупира било који део територије који се у тренутку уговора налази под османлијском влашћу, а коју та држава сматра делом својих животних интереса. У тајном делу уговора такође је потписано да ће обе државе ратовати заједнички против Султаната уколико једна или обе државе сматрају да је стање у њему опасно по националне и државне интересе. Други члан тајног додатка садржао је поделу територија- Србија је признавала Бугарској област источно од Родопа и Струме, а Бугарска Србији област северно и западно од Шар-планине. Уколико би дошло до неспоразума, обе стране пристају на арбитражу руског цара. Због тога је руска влада добила обавештење о уговору и због тога је имала бити обавештена пре него што обе државе крену у рат.
Што се војне конвенције између Србије и Бугарске тиче, она детаљно предвиђала сарадњу двеју војска- Члан 3 је носио могућност рата против Аустро-Угарске уколико она директно прогласи рат Србији или угрози други члан јавног дела уговора- дакле савез није носио офанзивни карактер против Аустро-Угарске. Трећи члан Војне конвенције је гласио
Ако Аустро-Угарска нападне Србију, Бугарска се обавезује да одмах објави рат Аустро-Угарској и да пошаље у Србију војску која не сме бити мања од 200.000 војника, а која ће удружена са српском војском дејствовати дефанзивно или офанзивно против Аустро-Угарске. Бугарска је у истој обавези према Србији, ако Аустро-Угарска, под ма којим изговором, са пристанком или без пристанка Турске, пошаље своју војску у Новопазарски санџак и Србија буде принуђена да јој објави рат, или да, ради заштите својих интереса, упути своју војску у Санџак и тиме изазове оружани конфликт са Аустро-Угарском.
Под утицајем италијанско-османлијског рата јавиле су се у Султанату побуне чиновника и војника, који нису хтели да се боре против Албанаца. Албанци су били увек добри поданици, поузданији од сумњивих хришћана. С обзиром да су добрим делом побуњеници били Албанци, чули су се и повици "Зашто ударате на једноверну браћу!" међу демонстрантима. Због овога је 1912. пала читава влада, те је на место министра унутрашњих послова дошао Ферид-паша, Албанац. Антихришћанско расположење још се појачало. Албанци су продрли на Косовски вилајет и умарширали у сва већа места. Да би на њих деловао, сам Мехмед је дошао на Косово. Аустрија се такође почела бавити радом у корист Албанаца- као прво да би ослабила српске позиције, као друго да би на том простору сузбила италијански утицај- Албанцима се имала дати широка аутономија, и то само њима, и ником више. Ово је наишло на много отпора код великих сила, а поготово код балканских народа. Руски цар је тражио проширење аутономије на хришћане у Султанату, а и сами балкански народи су покушали да делују на Порту. Раздрагани Албанци и муслимани су почели вршити разне злочине, а у Беранама и Кочанима су вршени прави покољи хришћанског становништва. Због овога се краљ Никола обраћао на све стране, тражећи помоћ свих великих сила.
Османлијски султанат, уздајући се у Аустро-Угарску и Немачку, одбио је да учини икакве уступке хришћанима. И не само то, 23. септембра је наређена мобилизација десет европских дивизија и четвородневни маневри на самој бугарској граници, заплењена је српска роба у солунској луки, као и грчки бродови у Цариграду. Балкански савезници су узалудно молили велике силе да спрече ове маневре, а онда су 30. септембра наредили општу мобилизацију својих војски. Османлијска војска је потпуно мобилизована 1. октобра. Велике силе су тада изјавиле како преузимају питање реформи у своје руке, док су балканским државама саопштили, да ма шта се десило, границе неће бити промењене. Русија је опомињала и Србију и Бугарску да не улазе у рат. Уједињено Краљевство, Француска и Русија су саветовале Србији да не иде у рат, јер је сигурно да ће Аустро-Угарска агитовати против ње. Али Бугарска и Грчка су енергично тражиле рат. Краљ Никола, да би прекратио бесконачна и бескорисна преговарања, прогласио је рат Османлијском султанату 8. октобра.
Османлијски султанат, уздајући се у Аустро-Угарску и Немачку, одбио је да учини икакве уступке хришћанима. И не само то, 23. септембра је наређена мобилизација десет европских дивизија и четвородневни маневри на самој бугарској граници, заплењена је српска роба у солунској луки, као и грчки бродови у Цариграду. Балкански савезници су узалудно молили велике силе да спрече ове маневре, а онда су 30. септембра наредили општу мобилизацију својих војски. Османлијска војска је потпуно мобилизована 1. октобра. Велике силе су тада изјавиле како преузимају питање реформи у своје руке, док су балканским државама саопштили, да ма шта се десило, границе неће бити промењене. Русија је опомињала и Србију и Бугарску да не улазе у рат. Уједињено Краљевство, Француска и Русија су саветовале Србији да не иде у рат, јер је сигурно да ће Аустро-Угарска агитовати против ње. Али Бугарска и Грчка су енергично тражиле рат. Краљ Никола, да би прекратио бесконачна и бескорисна преговарања, прогласио је рат Османлијском султанату 8. октобра.
Први балкански рат
На изненађење целог света, Аустро-Угарска није предузела никакве мере. Наиме, веровало се да ће Бугари вероватно успети донекле у борбама са османлијском војском, али да ће Србија бити потучена. Тако би Султанат поштедео Аустро-Угарску обуздавања српских претензија, а и веровало се да ће рат бити дуг, да ће исцрпети све учеснике, те се Аустро-Угарска спремала да крене у посредовање после рата, верујући да су сви конци још увек у њеним рукама.
По бугарском савету, Црна Гора је прва скочила у рат, да би се видело како ће се велике силе понети- ако зауставе рат, Црна Гора неће изгубити ништа, јер би се велике силе и заузеле за њу, а ако дозволе рат, онда би се и остали балкански савезници придружили. Пашић је зазирао од Беча, гледајући да веже Бугарску уз Србију. Бугарски су државници дали Србији изјаву како ће, у случају рата, напустити ратовање са Турцима и потпуно се окренути сви против Аустро-Угарске. Са друге стране Бечу је Берлин везао руке, зато што је Немачка гледала да овај рат локализује, те је у овом периоду сарађивала са потписницама Антанте, те Аустро-Угарска није смела сама да се упушта у авантуре.
Остале чланице су 13. октобра упутиле ултиматум у ком су се тражиле широке реформе унутар Султаната, на шта Султанат није ни хтео ни могао да пристане, па су 17. и 18. октобра и остале чланице су прогласиле рат. Први пут у историји Балкана заједно су наступили Срби, Бугари и Грци против једног заједничког непријатеља. Србија се одлично спремила за овај рат- имала је ново, боље наоржање, нарочито артиљерију; одзив за војску био је неочекиван- 402.200 људи се пријавило; официри су били пуни одушевљења и спремни да ослободе своје сународнике на југу. Војска никада није била у бољем стању од ослобађања од османлијске власти. Власт и опозиција су биле вођене истим идеалима, родољубље и национална вера су се ширили међу обичним народом. У рат се ушло са две опције- или ће Србија изгубити рат и целу један нараштај људи, или ће коначно ослободити своје сународнике под османлијском влашћу.
Рат је донео огроман углед балканским државама. Из обзира према Аустро-Угарској, према Новопазарском санџаку нису слате веће војске. Црногорска војска је главне операције водила према Скадру и Тузима, а мање одреде је послала ка Бијелом Пољу, Пећи и Дечанима. Испочетка је црногорска војска освајала доста лако (15. октобра Тузе, 16. октобра Беране), јер главнина османлијске војске није могла да допре до њих, али је ускоро запело код опсаде Скадра (која је почела 22. октобра). Како је црногорској војсци фалило опрему за освајање утврђених градова, и како је вршено неколико великих, али неуспешних јуриша, морало се прећи на дугу опсаду. Есад-паша, бранитељ Скадра, ипак је проналазио начине да снабдева град.
Борбе Србије су почеле још и пре објаве рата, с обзиром да је османлијска војска вршила препаде на граници код Мердара. Главне операције почињу 19. октобра: Прва српска армија, с престолонаследником Александром на челу, креће према Скопљу, Друга српска армија одлази преко Бугарске у помоћ савезницима, док Трећа креће према Косову. Главна се борба очекивала на Овчем пољу, али су османлијске трупе, да би изненадили српске, пошли у изненадну акцију и пресрели их код Куманова. У тешкој бици која је трајала два дана (23. и 24. октобра), Срби су потукли Вардарску армију Зеки-паше толико снажно, да се османлијска војска дала у бег и није прибрала све до Битоља. Остале српске армије су такође напредовале успешно (22. октобра Трећа армија ослобађа Приштину и Косово Поље; 25. октобра Прва армија ослобађа Скопље, а 28. Велес и Овче поље; 3. новембра Друга армија се придружује бугарским и грчким одредима код Солуна. Одмах после Кумановске битке српска војска је послала две своје дивизије, на бугарску молбу, да олакша посао бугарској војсци око освајања Једрена. Радомир Путник, начелник генералштаба, унапређен је у чин војводе после ове битке.
Овај неочекивано брз пораз Султаната довео је до измене става у европских државама- све чешће се почело чути да балканске народе не треба лишавати плодова њиховог труда, па је те ставове заступао и сам кајзер Вилхелм, што је натерало и Беч да попусти. Веровало се да је слом Султаната посредно и слом Аустро-Угарске, а пошто нису могли да потпуно пониште резултате напредовања балканских војски, решено је да им се одузме колико год је могуће.
Трећа армија је 18. новембра избила на море преко Албаније. Уједињење српске и црногорске војске је извршено 28. новембра. За то време се Прва армија пробијала кроз Македонију, где је имала крваве борбе на Присату код Прилепа и код Алинаца на Бакарном Гумну, где су османлијске трупе покушавале да је задрже док се не утврде. У четвородневним борбама око града (15-18. новембра) Срби су опет победили. У овим борбама је погинуо и Фети-паша, ранији посланик Султаната у Београду. Овим је српска војска завршила свој ратни циљ, пошто је Трећа армија 20. новембра заузела Драч. Султанат је затражио примирје и добио га 3. децембра.
Аустро-угарска дипломатија поставила је Србији захтев да се повуче са јадранске обале, или да склопи царински савез са Аустро-Угарском. Сличан захтев је поставила и Црној Гори- тражило се или да Црна Гора уступи Скадар, или да да Ловћен. Пошто су обе земље одбиле услове, Аустро-Угарска је почела правити тешкоће Црној Гори поводом Скадарског питања, а против Србије је у Валону послала из Беча Исмаила Кемала, који је 28. новембра 1912. прогласио државу Албанију. Под притиском Аустро-Угарске и Италије Србија се повукла, а Аустро-Угарска је Србији оспоравала и Призрен, Дечане, Ђаковицу, Охрид и Дебар, тражећи да се они припоје Албанији, али је овде интервенисала руска дипломатија и ти су градови припојени Србији. Бес у Аустро-Угарској био је толики, да се почео заговарати превентивни рат против Србије, који би се вероватно и десио да Немачка није задржала Аустро-Угарску, тражећи споразум са осталим силама.
Зато је Беч приметио још једну шансу да се Србија осакати. Почело се радити на раздраживању Бугарске против Србије- бугарски краљ Фердинанд Кобург је на власт дошао захваљујући аустро-угарској дипломатској игри, па је с њом имао јаче везе него са Србијом. С друге стране, бугарски шовинисти и максималисти су још увек пред очима имали слику санстефанске Бугарске. Аустрија је тежила да придобије њих, поготово од почетка 1913. године, када је на ред дошло споразумно разграничење Македоније.
У то време разбијени су преговори у Лондону (који су почели 13. децембра), пошто је Султанат одбио савезничке захтеве, нудивши само аутономију за Македонију и Албанију, верујући да ипак може одолети балканским војскама. Рат са Султанатом обновљен је 3. фебруара. Србија шаље сву тешку артиљерију Бугарима који су опседали Једрене, а Црној Гори је послала оружје и 24.000 војника. Аустро-Угарска је сада отворено претила ратом ако се Скадар уступи Црној Гори. У Босни и Херцеговини је извршена делимична мобилизација, док је довучена војска и флота на границу Црне Горе. Трупе из Србије су се повукле, али краљ Никола не жели да одустане, па коначно осваја Скадар 23. априла. Сада је Аустро-Угарска била на готовс, па је после недељу дана и он попустио, предавши Скадар Албанији. Аустро-угарске јединице су поселе острво Адакале у Дунаву.
Пошто Аустро-Угарска ни тад није успела да добије повод за рат, она је појачала антисрпску пропаганду у Бугарској. Гроф Тарновски, аустро-угарски посланик у Софији, преговарао је отворено против Србије са краљем и владом, као и са свим виђенијим људима. Он је подстрекивао на рат, говорећи да Србију штити Русија, па би Бугарска требала да стане уз Аустро-Угарску.
Бугари су за себе тражили огроман део. Од око 130.000 квадратних километара ослобођене територије, они су за себе тражиили читавих 85.000 километара. Од Србије су тражили да беспоговорно испуњава уговор, иако они нису поштовали огроман део. Српска помоћ код Једрена, која није никада ни била уговорена, донела је победу, с обзиром на то да Бугари нису имали никакву опсаду, а да је по доласку српске војске Једрене бомбардовано дан и ноћ док није пало. Срби су тражили ревизију уговора, а руски цар је позвао обе стране на арбитражу. Иван Гешов, вођа бугарске дипломатије, био је спреман да прихвати арбитражу, али је краљ Фердинанд, већ спреман на рат, сменио његову владу и довео за премијера Стевана Данева. Аустро-угарска дипломатија је спречавала споразуме на све стране, и јавно исказујући да њој споразум не одговара, стога чак стајући отворено против арбитраже руског цара, тобоже да би се заштитила независност балканских земаља. Краљ Петар је позитивно одговорио на позив руског цара на арбитражу, док су Бугари пристали условно, ако се њихово гледиште унапред прихвати.
Мир са Султанатом је потписан 18. маја 1913. године, после чега се приступило подели освојеног земљишта. Видевши опасност од Бугарске, Србија је склопила савез са Грчком, коме се касније придружила и Црна Гора. Против Бугарске се спремала и Румунија, која је хтела да отме један део Добруџе за себе, стога склопивши савез са Грчком. Бугарска није ништа предузела према Румунији, сматрајући да ће је Аустро-Угарска задржати, а према Грчкој је послала 30.000 војника. Сву осталу војску је послала према Србији. Немачки кајзер Вилхелм није марио много за Фердинанда, с обзиром да је нови грчки краљ Константин био Вилхелмов зет, а румунски краљ Карол из исте династије као и Вилхелм (Хоенцолерн). Због њих је Вилхелм био спреман да посредује у корист Србије у Бечу.
По бугарском савету, Црна Гора је прва скочила у рат, да би се видело како ће се велике силе понети- ако зауставе рат, Црна Гора неће изгубити ништа, јер би се велике силе и заузеле за њу, а ако дозволе рат, онда би се и остали балкански савезници придружили. Пашић је зазирао од Беча, гледајући да веже Бугарску уз Србију. Бугарски су државници дали Србији изјаву како ће, у случају рата, напустити ратовање са Турцима и потпуно се окренути сви против Аустро-Угарске. Са друге стране Бечу је Берлин везао руке, зато што је Немачка гледала да овај рат локализује, те је у овом периоду сарађивала са потписницама Антанте, те Аустро-Угарска није смела сама да се упушта у авантуре.
Остале чланице су 13. октобра упутиле ултиматум у ком су се тражиле широке реформе унутар Султаната, на шта Султанат није ни хтео ни могао да пристане, па су 17. и 18. октобра и остале чланице су прогласиле рат. Први пут у историји Балкана заједно су наступили Срби, Бугари и Грци против једног заједничког непријатеља. Србија се одлично спремила за овај рат- имала је ново, боље наоржање, нарочито артиљерију; одзив за војску био је неочекиван- 402.200 људи се пријавило; официри су били пуни одушевљења и спремни да ослободе своје сународнике на југу. Војска никада није била у бољем стању од ослобађања од османлијске власти. Власт и опозиција су биле вођене истим идеалима, родољубље и национална вера су се ширили међу обичним народом. У рат се ушло са две опције- или ће Србија изгубити рат и целу један нараштај људи, или ће коначно ослободити своје сународнике под османлијском влашћу.
Рат је донео огроман углед балканским државама. Из обзира према Аустро-Угарској, према Новопазарском санџаку нису слате веће војске. Црногорска војска је главне операције водила према Скадру и Тузима, а мање одреде је послала ка Бијелом Пољу, Пећи и Дечанима. Испочетка је црногорска војска освајала доста лако (15. октобра Тузе, 16. октобра Беране), јер главнина османлијске војске није могла да допре до њих, али је ускоро запело код опсаде Скадра (која је почела 22. октобра). Како је црногорској војсци фалило опрему за освајање утврђених градова, и како је вршено неколико великих, али неуспешних јуриша, морало се прећи на дугу опсаду. Есад-паша, бранитељ Скадра, ипак је проналазио начине да снабдева град.
Борбе Србије су почеле још и пре објаве рата, с обзиром да је османлијска војска вршила препаде на граници код Мердара. Главне операције почињу 19. октобра: Прва српска армија, с престолонаследником Александром на челу, креће према Скопљу, Друга српска армија одлази преко Бугарске у помоћ савезницима, док Трећа креће према Косову. Главна се борба очекивала на Овчем пољу, али су османлијске трупе, да би изненадили српске, пошли у изненадну акцију и пресрели их код Куманова. У тешкој бици која је трајала два дана (23. и 24. октобра), Срби су потукли Вардарску армију Зеки-паше толико снажно, да се османлијска војска дала у бег и није прибрала све до Битоља. Остале српске армије су такође напредовале успешно (22. октобра Трећа армија ослобађа Приштину и Косово Поље; 25. октобра Прва армија ослобађа Скопље, а 28. Велес и Овче поље; 3. новембра Друга армија се придружује бугарским и грчким одредима код Солуна. Одмах после Кумановске битке српска војска је послала две своје дивизије, на бугарску молбу, да олакша посао бугарској војсци око освајања Једрена. Радомир Путник, начелник генералштаба, унапређен је у чин војводе после ове битке.
Овај неочекивано брз пораз Султаната довео је до измене става у европских државама- све чешће се почело чути да балканске народе не треба лишавати плодова њиховог труда, па је те ставове заступао и сам кајзер Вилхелм, што је натерало и Беч да попусти. Веровало се да је слом Султаната посредно и слом Аустро-Угарске, а пошто нису могли да потпуно пониште резултате напредовања балканских војски, решено је да им се одузме колико год је могуће.
Трећа армија је 18. новембра избила на море преко Албаније. Уједињење српске и црногорске војске је извршено 28. новембра. За то време се Прва армија пробијала кроз Македонију, где је имала крваве борбе на Присату код Прилепа и код Алинаца на Бакарном Гумну, где су османлијске трупе покушавале да је задрже док се не утврде. У четвородневним борбама око града (15-18. новембра) Срби су опет победили. У овим борбама је погинуо и Фети-паша, ранији посланик Султаната у Београду. Овим је српска војска завршила свој ратни циљ, пошто је Трећа армија 20. новембра заузела Драч. Султанат је затражио примирје и добио га 3. децембра.
Аустро-угарска дипломатија поставила је Србији захтев да се повуче са јадранске обале, или да склопи царински савез са Аустро-Угарском. Сличан захтев је поставила и Црној Гори- тражило се или да Црна Гора уступи Скадар, или да да Ловћен. Пошто су обе земље одбиле услове, Аустро-Угарска је почела правити тешкоће Црној Гори поводом Скадарског питања, а против Србије је у Валону послала из Беча Исмаила Кемала, који је 28. новембра 1912. прогласио државу Албанију. Под притиском Аустро-Угарске и Италије Србија се повукла, а Аустро-Угарска је Србији оспоравала и Призрен, Дечане, Ђаковицу, Охрид и Дебар, тражећи да се они припоје Албанији, али је овде интервенисала руска дипломатија и ти су градови припојени Србији. Бес у Аустро-Угарској био је толики, да се почео заговарати превентивни рат против Србије, који би се вероватно и десио да Немачка није задржала Аустро-Угарску, тражећи споразум са осталим силама.
Зато је Беч приметио још једну шансу да се Србија осакати. Почело се радити на раздраживању Бугарске против Србије- бугарски краљ Фердинанд Кобург је на власт дошао захваљујући аустро-угарској дипломатској игри, па је с њом имао јаче везе него са Србијом. С друге стране, бугарски шовинисти и максималисти су још увек пред очима имали слику санстефанске Бугарске. Аустрија је тежила да придобије њих, поготово од почетка 1913. године, када је на ред дошло споразумно разграничење Македоније.
У то време разбијени су преговори у Лондону (који су почели 13. децембра), пошто је Султанат одбио савезничке захтеве, нудивши само аутономију за Македонију и Албанију, верујући да ипак може одолети балканским војскама. Рат са Султанатом обновљен је 3. фебруара. Србија шаље сву тешку артиљерију Бугарима који су опседали Једрене, а Црној Гори је послала оружје и 24.000 војника. Аустро-Угарска је сада отворено претила ратом ако се Скадар уступи Црној Гори. У Босни и Херцеговини је извршена делимична мобилизација, док је довучена војска и флота на границу Црне Горе. Трупе из Србије су се повукле, али краљ Никола не жели да одустане, па коначно осваја Скадар 23. априла. Сада је Аустро-Угарска била на готовс, па је после недељу дана и он попустио, предавши Скадар Албанији. Аустро-угарске јединице су поселе острво Адакале у Дунаву.
Пошто Аустро-Угарска ни тад није успела да добије повод за рат, она је појачала антисрпску пропаганду у Бугарској. Гроф Тарновски, аустро-угарски посланик у Софији, преговарао је отворено против Србије са краљем и владом, као и са свим виђенијим људима. Он је подстрекивао на рат, говорећи да Србију штити Русија, па би Бугарска требала да стане уз Аустро-Угарску.
Бугари су за себе тражили огроман део. Од око 130.000 квадратних километара ослобођене територије, они су за себе тражиили читавих 85.000 километара. Од Србије су тражили да беспоговорно испуњава уговор, иако они нису поштовали огроман део. Српска помоћ код Једрена, која није никада ни била уговорена, донела је победу, с обзиром на то да Бугари нису имали никакву опсаду, а да је по доласку српске војске Једрене бомбардовано дан и ноћ док није пало. Срби су тражили ревизију уговора, а руски цар је позвао обе стране на арбитражу. Иван Гешов, вођа бугарске дипломатије, био је спреман да прихвати арбитражу, али је краљ Фердинанд, већ спреман на рат, сменио његову владу и довео за премијера Стевана Данева. Аустро-угарска дипломатија је спречавала споразуме на све стране, и јавно исказујући да њој споразум не одговара, стога чак стајући отворено против арбитраже руског цара, тобоже да би се заштитила независност балканских земаља. Краљ Петар је позитивно одговорио на позив руског цара на арбитражу, док су Бугари пристали условно, ако се њихово гледиште унапред прихвати.
Мир са Султанатом је потписан 18. маја 1913. године, после чега се приступило подели освојеног земљишта. Видевши опасност од Бугарске, Србија је склопила савез са Грчком, коме се касније придружила и Црна Гора. Против Бугарске се спремала и Румунија, која је хтела да отме један део Добруџе за себе, стога склопивши савез са Грчком. Бугарска није ништа предузела према Румунији, сматрајући да ће је Аустро-Угарска задржати, а према Грчкој је послала 30.000 војника. Сву осталу војску је послала према Србији. Немачки кајзер Вилхелм није марио много за Фердинанда, с обзиром да је нови грчки краљ Константин био Вилхелмов зет, а румунски краљ Карол из исте династије као и Вилхелм (Хоенцолерн). Због њих је Вилхелм био спреман да посредује у корист Србије у Бечу.
Други балкански рат
По личној наредби краља Фердинанда, у ноћи између 29. и 30. јуна бугарска војска је извршила изненадни напад на Србе и Грке по читавој линији јужних положаја, хотећи на тај начин да узму све оно што су претходно тражили. Стога нису ни напали отворено, објавом рата. У првом налету бугари су заузели три српска положаја и угрозили српске трупе код Криволака. Кад су се сутрадан прибрали, српски војници су повели контраофанзиву. Главне, изузетно крваве борбе водиле су се код Брегалнице и Злетовске реке.
Војни стручњаци често истичу силине борби вођене у овом рату. Српска војска је 6. јула умарширала у Кочане, а 8. јула у Штип. На југу је грчка војска разбила Бугаре код Кукуша и наставила ратовање заједнички са српском војском. Са овим поразима њихов положај постао је очајан- више нико у Европи није стајао уз њих сем Аустро-Угарске, чак ни њихови стари пријатељи. Десетог јула Румунија је објавила рат Бугарској, а исто то је учинио и Османлијски султанат одмах потом.
Бугари су одмах после неуспешног препада нудили мир, тражећи посредовање Русије и Румуније. Пошто на то бивши савезници нису пристали, Фердинанд је на власт довео аустрофилску владу Васила Радославова. Аустро-Угарска је била спремна да посредује у корист Бугарске, била је спремна и да ратује против Србије, али не и против осталих савезника Србије. И поред свега, аустро-угарска влада је изјавила да не би могла остати равнодушна према даљем агресивном продирању Срба против Бугарске.
Примирје је склопљено по бугарској молби 30. јула у Нишу, а преговори о миру су вођени у Букурешту и завршени 10. августа. Франц Јозеф је послао депешу краљу Фердинанду пред крај преговора, како неће дозволити да будућност Бугарске зависи једино од ратне среће. Аустро-угарска дипломатија се упињала да Немачкој докаже како јој прети опасност од увећане Србије, како јој је Бугарска природни савезник, и како је у интересу Немачке да подржи Беч у оваквој политици. Међутим, Берлин није попуштао, што због рођачких веза са Грчком и Румунијом, што због тога да се те две државе не отерају у други табор због оштећивања Србије. Штавише, Вилхелм је честитао Каролу и Константину на склопљеном миру, чиме је јавно одбијена аустро-угарска спољна политика.
Миром у Букурешту Србији је призната власт на територији Вардарске Македоније, изузев струмичке области, која је остала Бугарској. Међутим, иако су се сада полагале наде на нови, мирнији живот, није се све завршило тако срећно. Подбадани од стране Беча, Албанци су у септембру 1913. извршили упад у Србију и заузели Охрид, Стругу и Дебар и подбунили све Албанце на српској територији. Српска војска је на ово одговорила одмаздом и пребацила нападаче на албанску територију. Тада је из Беча стигао ултиматум у ком се тражило да се српска војска повуче са албанске територије за осам дана, на шта је влада пристала, желећи да избегне рат против Аустро-Угарске.
Војни стручњаци често истичу силине борби вођене у овом рату. Српска војска је 6. јула умарширала у Кочане, а 8. јула у Штип. На југу је грчка војска разбила Бугаре код Кукуша и наставила ратовање заједнички са српском војском. Са овим поразима њихов положај постао је очајан- више нико у Европи није стајао уз њих сем Аустро-Угарске, чак ни њихови стари пријатељи. Десетог јула Румунија је објавила рат Бугарској, а исто то је учинио и Османлијски султанат одмах потом.
Бугари су одмах после неуспешног препада нудили мир, тражећи посредовање Русије и Румуније. Пошто на то бивши савезници нису пристали, Фердинанд је на власт довео аустрофилску владу Васила Радославова. Аустро-Угарска је била спремна да посредује у корист Бугарске, била је спремна и да ратује против Србије, али не и против осталих савезника Србије. И поред свега, аустро-угарска влада је изјавила да не би могла остати равнодушна према даљем агресивном продирању Срба против Бугарске.
Примирје је склопљено по бугарској молби 30. јула у Нишу, а преговори о миру су вођени у Букурешту и завршени 10. августа. Франц Јозеф је послао депешу краљу Фердинанду пред крај преговора, како неће дозволити да будућност Бугарске зависи једино од ратне среће. Аустро-угарска дипломатија се упињала да Немачкој докаже како јој прети опасност од увећане Србије, како јој је Бугарска природни савезник, и како је у интересу Немачке да подржи Беч у оваквој политици. Међутим, Берлин није попуштао, што због рођачких веза са Грчком и Румунијом, што због тога да се те две државе не отерају у други табор због оштећивања Србије. Штавише, Вилхелм је честитао Каролу и Константину на склопљеном миру, чиме је јавно одбијена аустро-угарска спољна политика.
Миром у Букурешту Србији је призната власт на територији Вардарске Македоније, изузев струмичке области, која је остала Бугарској. Међутим, иако су се сада полагале наде на нови, мирнији живот, није се све завршило тако срећно. Подбадани од стране Беча, Албанци су у септембру 1913. извршили упад у Србију и заузели Охрид, Стругу и Дебар и подбунили све Албанце на српској територији. Српска војска је на ово одговорила одмаздом и пребацила нападаче на албанску територију. Тада је из Беча стигао ултиматум у ком се тражило да се српска војска повуче са албанске територије за осам дана, на шта је влада пристала, желећи да избегне рат против Аустро-Угарске.