Стицање независности
По смрти Василија Бугароубице настало је расуло на ромејском двору. Са севера почињу да надиру Печењези, корупција цвета, а на чело Охридске архиепископије је доведен Грк. Отворен устанак је дигао Петар Дељан (представљајући се као син Гаврила-Радомира) 1040. године у Београду и Поморављу. Устанак се проширио до Ниша и Скопља. У исто време је у Драчу још један устанак подигао извесни Тихомир, а устанак је био усмерен против грамзивог заповедника града.
Истовремено са ова два диже се и трећи устанак, највећи и најозбиљнији. Њега је дигао Доброслав, син дукљанског кнеза Драгомира, збаченог од стране народа и Ромеја. Дуго је глумио пријатеља Ромеја, али их је у ствари подбадао да чине неправде народу, што је резултовало дизањем устанка на чијем је челу био он. Пошто се као његово име у грчким изворима наводи Стефан Војислав, то име се чешће узима као право него Доброслав. Први устанак је дигнут 1035. године, али је ускоро завршен договором. Војислав је одведе ну заточеништво у Константинополис, док је власт над Дукљом поверена намеснику Теодору Еротику. Пошто је побегао из тамнице, Војислав се враћа и заузима целокупан простор између Захумља и Скадарског језера.
Друга два устанка су Војиславу значајно помогла, јер је огроман део Балкана био у побуни. Дељанова и Тихомирова војска се спојише, а Дељан тајно уби Тихомира. Устаници су успели да продру чак до Тебе. Пошто Алусијан, Аронов син, чу за ове победе, и он пређе на устаничку страну, а Дељан му даде војску и део своје државе. Неспособни Алусијан крену директно на Тесалоники и изгуби огроман део државе. Због овога га је Дељан критиковао, на шта га је Алусијан заробио и ослепео. Народ није желео да прати таквог вођу, те Алусијан опет пређе на другу страну, сада Ромејима. Петра ускоро зароби ромејска војска, тако да је целокупна Македонија 1041. опет била под контролом Империје.
Војислав је у овим нападима боље прошао, јер није давао повода Империји за напад све док једна лађа која је преносила злато није остала насукана на дукљанској обали. Војислав је одлучио да задржи злато, иако је император Михаило I Рангабе протествовао јер је то злато било намењено њему. На крају Михаило посла експедицију на Дукљу, али је Војислав са војском дочека у кланцима Румије код Бара 1042. године и потпуно поби. У бици се нарочито истакао Војиславов син Радослав, који је убио једног заповедника и створио пометњу у ромејској војсци, што је био један од чинилаца који су одредили исход битке.
Пошто је Михаило убрзо умро, а императорка Зое се вратила из манастира, променивши још два мужа, њен следећи муж, Константин Мономах посла још једну казнену експедицију на Дукљу, давши на поклон ковчеге сребра и злата околним српским владарима ако се придруже нападу на Дукљу. Ови присташе, те сви заједно поверише своје трупе захумском кнезу Љутовиду, који заједно с Ромејима нападе Дукљу. Ромеји су пљачкали приморске крајеве, не желећи да залазе у планине, али се зато ускоро српски ратници који су се повукли на планине, осуше с планина и напаше ромејске трупе, побивши их до ногу (Ромеји су изгубили 7 заповедника и 40 хиљада војника). Војиславов син Гојислав победи Љутовида и уништи војску осталих српских кнезова. Војислав је после овог раширио своју државу на истоку до Војуше, а на западу је освојио целу Травунију, као и Захумље до Стона. После овог пораза, Ромеји нису ништа предузимали, пошто су били заузети Русима, Норманима и Печењезима, који су надирали на Балкан. Једино је стратег Дубровника Катакалон покушао да убије Војислава на превару, позвавши Војислава да му крсти дете на једном острву, но, када је на острво Катакалон пристао са ратним лађама, искочише на острву скривени Војсилавови људи те заробише и Катакалона и ромејске војнике и ратне лађе. Војислав је брзо потом умро у својој престоници, Прапратни.
По његовој се смрти у Травунији диже устанак који је предводио извесни Доманац, но Војиславови синови Радослав и Михаило савладаше побуњенике. Михаило, нови владар Дукље, више се концентрисао на унутрашња питања него на ширење државе. Како је у Источној римској империји на власт дошла династија Комнина, он је узео грчку племкињу за жену и добио титулу протоспатера.
Истовремено са ова два диже се и трећи устанак, највећи и најозбиљнији. Њега је дигао Доброслав, син дукљанског кнеза Драгомира, збаченог од стране народа и Ромеја. Дуго је глумио пријатеља Ромеја, али их је у ствари подбадао да чине неправде народу, што је резултовало дизањем устанка на чијем је челу био он. Пошто се као његово име у грчким изворима наводи Стефан Војислав, то име се чешће узима као право него Доброслав. Први устанак је дигнут 1035. године, али је ускоро завршен договором. Војислав је одведе ну заточеништво у Константинополис, док је власт над Дукљом поверена намеснику Теодору Еротику. Пошто је побегао из тамнице, Војислав се враћа и заузима целокупан простор између Захумља и Скадарског језера.
Друга два устанка су Војиславу значајно помогла, јер је огроман део Балкана био у побуни. Дељанова и Тихомирова војска се спојише, а Дељан тајно уби Тихомира. Устаници су успели да продру чак до Тебе. Пошто Алусијан, Аронов син, чу за ове победе, и он пређе на устаничку страну, а Дељан му даде војску и део своје државе. Неспособни Алусијан крену директно на Тесалоники и изгуби огроман део државе. Због овога га је Дељан критиковао, на шта га је Алусијан заробио и ослепео. Народ није желео да прати таквог вођу, те Алусијан опет пређе на другу страну, сада Ромејима. Петра ускоро зароби ромејска војска, тако да је целокупна Македонија 1041. опет била под контролом Империје.
Војислав је у овим нападима боље прошао, јер није давао повода Империји за напад све док једна лађа која је преносила злато није остала насукана на дукљанској обали. Војислав је одлучио да задржи злато, иако је император Михаило I Рангабе протествовао јер је то злато било намењено њему. На крају Михаило посла експедицију на Дукљу, али је Војислав са војском дочека у кланцима Румије код Бара 1042. године и потпуно поби. У бици се нарочито истакао Војиславов син Радослав, који је убио једног заповедника и створио пометњу у ромејској војсци, што је био један од чинилаца који су одредили исход битке.
Пошто је Михаило убрзо умро, а императорка Зое се вратила из манастира, променивши још два мужа, њен следећи муж, Константин Мономах посла још једну казнену експедицију на Дукљу, давши на поклон ковчеге сребра и злата околним српским владарима ако се придруже нападу на Дукљу. Ови присташе, те сви заједно поверише своје трупе захумском кнезу Љутовиду, који заједно с Ромејима нападе Дукљу. Ромеји су пљачкали приморске крајеве, не желећи да залазе у планине, али се зато ускоро српски ратници који су се повукли на планине, осуше с планина и напаше ромејске трупе, побивши их до ногу (Ромеји су изгубили 7 заповедника и 40 хиљада војника). Војиславов син Гојислав победи Љутовида и уништи војску осталих српских кнезова. Војислав је после овог раширио своју државу на истоку до Војуше, а на западу је освојио целу Травунију, као и Захумље до Стона. После овог пораза, Ромеји нису ништа предузимали, пошто су били заузети Русима, Норманима и Печењезима, који су надирали на Балкан. Једино је стратег Дубровника Катакалон покушао да убије Војислава на превару, позвавши Војислава да му крсти дете на једном острву, но, када је на острво Катакалон пристао са ратним лађама, искочише на острву скривени Војсилавови људи те заробише и Катакалона и ромејске војнике и ратне лађе. Војислав је брзо потом умро у својој престоници, Прапратни.
По његовој се смрти у Травунији диже устанак који је предводио извесни Доманац, но Војиславови синови Радослав и Михаило савладаше побуњенике. Михаило, нови владар Дукље, више се концентрисао на унутрашња питања него на ширење државе. Како је у Источној римској империји на власт дошла династија Комнина, он је узео грчку племкињу за жену и добио титулу протоспатера.
Повезивање са Норманима и јачање Дукље
У 11. веку се појавило још једно ново племе на Балкану- Кумани. Пошто су потиснути од Руса ка Балкану, око 60 хиљада нових људи на Балкану значило је нове ужасе. Они су се пробили до самих Тесалоникија и Константинополиса. Пошто су се превише раширили, нису могли да се одрже, те су морали ускоро да моле императора за милост. Дозвољено им је да населе области око Скопља, где и данас као траг њиховог постојања постоји место Куманово. Временом су Кумани асимилирани у околне народе.
Од њих беху опаснији нови нападачи, Нормани (Викинзи), који су већ били чувени по својим подвизима. Пошто су 1073. освојили југ Италије од Ромеја, спремали су се да изврше инвазију и на Балкан. За ово су имали и подршку папе, с обзиром да је 1054. године дошло до коначног одвајања Римокатоличке и Православне цркве. Поред овога, и на истоку су почела да се појављују нова племена- Турци. Пошто је на двору у Константинополису поново наступило расуло, подигао се још један устанак у Македонији, предвођен Ђорђем Војтехом. Устаници се за помоћ обраћају Михаилу Војислављевићу, а он им даје свог сина Константина Бодина као вођу, војводу Петрила и свега 300 ратника. Михаило није хтео да пошаље велику војску, јер се бојао ромејске реакције. Константин Бодин је проглашен за бугарског цара (јер друге јужнословенске царске титуле и даље није било), и додато му је име Петар (традиционално бугарско титуларно име). Војска је победила намесника Скопља, али је донесена једна лоша одлука: да се војска подели на два дела, те да један део крене према Нишу, а други према Драчу и Далмацији. Ромејски, бугарски и македонски великаши који су били против устанка заједно поразише Петрила који је предводио други део, а затим кренуше и ка Бодину. Њега ухватише код града Пауна (на Косову) и затворише у манастир; затим га послаше у Сирију, одакле га отеше млетачки морнари које је послао Михаило Војислављевић и вратише у Дукљу. Због овога Ромеји шаљу још једну казнену експедицију на Дукљу. Летопис попа Дукљанина каже да је Михаило тада изгубио све синове сем Бодина.
У Риму је у исто време столовао један од најзначајнијих папа у историји римокатоличке цркве, Гргур VII Хилдебранд, више заинтересован за политику него религију. Године 1067. је хрватском краљу Звонимиру дао краљевску круну. Михаило је изгубио поверење у Ромеје, те је тражио помоћ на другој стране. Почетком 1077. године од папе је добио круну и тутулу краља Словена (Sclavorum rex), с тим што је од Михаила папа вероватно тражио да призна његову врховну власт. Михаило је развио живе везе са Норманима, оженивши сина Бодина норманском принцезом.
Нормани су 1080. године решили да се пребаце на подручје Драчког темата. И Ромеји и Нормани су рачунали на српску подршку. Дубровчани су пристали уз Нормане, док је Венеција стала на страну Империје. Краљ Константин Бодин, који је оца наследио следеће године, сарађивао је са обе стране, али није стао ни на једну ни на другу страну. Следећих година Нормани освајају цео Епир, Драч и Македонију, али их Ромеји до 1083. потпуно избацују са Балкана. По Летопису попа Дукљанина тад је Бодин добио Драч због тога што није пристао уз Нормане, али стварних доказа за то нема; или га је Бодин добио на кратко време, па није остало забележено у осталим изворима. Барска бискупија је 1089. подигнута у ранг надбискупије, па је тако Дукља добила и своју аутономну цркву.
Док су Ромеји били заузети борбама са Печењезима, Бодин је искористио прилику и упустио се у пљачку околних области. У једним од тих напада (1090) је био и заробљен, али је успео да се извуче (нејасно како) следеће године, када се упушта у борбе са жупаном Србије, Вуканом.
Од њих беху опаснији нови нападачи, Нормани (Викинзи), који су већ били чувени по својим подвизима. Пошто су 1073. освојили југ Италије од Ромеја, спремали су се да изврше инвазију и на Балкан. За ово су имали и подршку папе, с обзиром да је 1054. године дошло до коначног одвајања Римокатоличке и Православне цркве. Поред овога, и на истоку су почела да се појављују нова племена- Турци. Пошто је на двору у Константинополису поново наступило расуло, подигао се још један устанак у Македонији, предвођен Ђорђем Војтехом. Устаници се за помоћ обраћају Михаилу Војислављевићу, а он им даје свог сина Константина Бодина као вођу, војводу Петрила и свега 300 ратника. Михаило није хтео да пошаље велику војску, јер се бојао ромејске реакције. Константин Бодин је проглашен за бугарског цара (јер друге јужнословенске царске титуле и даље није било), и додато му је име Петар (традиционално бугарско титуларно име). Војска је победила намесника Скопља, али је донесена једна лоша одлука: да се војска подели на два дела, те да један део крене према Нишу, а други према Драчу и Далмацији. Ромејски, бугарски и македонски великаши који су били против устанка заједно поразише Петрила који је предводио други део, а затим кренуше и ка Бодину. Њега ухватише код града Пауна (на Косову) и затворише у манастир; затим га послаше у Сирију, одакле га отеше млетачки морнари које је послао Михаило Војислављевић и вратише у Дукљу. Због овога Ромеји шаљу још једну казнену експедицију на Дукљу. Летопис попа Дукљанина каже да је Михаило тада изгубио све синове сем Бодина.
У Риму је у исто време столовао један од најзначајнијих папа у историји римокатоличке цркве, Гргур VII Хилдебранд, више заинтересован за политику него религију. Године 1067. је хрватском краљу Звонимиру дао краљевску круну. Михаило је изгубио поверење у Ромеје, те је тражио помоћ на другој стране. Почетком 1077. године од папе је добио круну и тутулу краља Словена (Sclavorum rex), с тим што је од Михаила папа вероватно тражио да призна његову врховну власт. Михаило је развио живе везе са Норманима, оженивши сина Бодина норманском принцезом.
Нормани су 1080. године решили да се пребаце на подручје Драчког темата. И Ромеји и Нормани су рачунали на српску подршку. Дубровчани су пристали уз Нормане, док је Венеција стала на страну Империје. Краљ Константин Бодин, који је оца наследио следеће године, сарађивао је са обе стране, али није стао ни на једну ни на другу страну. Следећих година Нормани освајају цео Епир, Драч и Македонију, али их Ромеји до 1083. потпуно избацују са Балкана. По Летопису попа Дукљанина тад је Бодин добио Драч због тога што није пристао уз Нормане, али стварних доказа за то нема; или га је Бодин добио на кратко време, па није остало забележено у осталим изворима. Барска бискупија је 1089. подигнута у ранг надбискупије, па је тако Дукља добила и своју аутономну цркву.
Док су Ромеји били заузети борбама са Печењезима, Бодин је искористио прилику и упустио се у пљачку околних области. У једним од тих напада (1090) је био и заробљен, али је успео да се извуче (нејасно како) следеће године, када се упушта у борбе са жупаном Србије, Вуканом.
Вуканова офанзива, Први крсташки рат и опадање Дукље
После 1091. престају вести о Константину Бодину. Могуће је да је његово заробљавање 1090. године, што је дало повода његовим противницима да започну унутрашње борбе у држави. Све активнији постаје Вукан, жупани Србије, који води главне борбе са Ромејима у ово време. Борбе се углавном воде по западу Косова. Иако су били герилског карактера, Вуканови упади су били озбиљни. Сам је император био принуђен да обилази утврђења на граници. О Вукану грчки извори говоре са страхопоштовањем. Када Вукан заузе Липљан, сам император крену на поход с војском. Дознавши за ово, Вукан шаље писмо у ком тврди да су за инцидент криве ромејске пограничне власти, а да је он сам спреман да настави добросуседске односе. Император се, зачудо, задовољи овим објашњењем и не предузе даље мере, вративши се у престоницу. Вукан, упркос обећању, не стаде, већ настави пљачке, допирући чак до Врања, Тетова и Скопља. То опет изазва императоров поход, а Вукан му опет посла изасланство, нудећи мир и још таоце као гаранте, на шта император приста. Тада Вукан оде лично код императора са пратњом рођака и племића, у стилу правог владара. Том приликом је императору дао двадесет талаца, међу којима су били и његови синови Урош и Стефан Вукан.
У ово време почиње и Први крсташки рат. Продирање Турака у Малу Азију, а затим и освајање Палестине са Јерусалимом је дало повода папи да организује акцију ослобађања светих места. Тадашњи папа Урбан II је на саборима у Пјаченци и Клермону почео позивати у помоћ хришћане, а овај позив је заталасао читави западну половину Европе. Једини повећи део крсташких трупа је прошао и кроз српске земље, прелазећи преко Београда, преко долине Мораве, затим преко Ниша, па онда даље преко Софије и Хадријанополиса (данас Једрене).
Први је прешао француски витез Готије са своја четири сина и 15 хиљада војника 1096. године. Још испред Београда су окренули локално становништво против себе крадући и отимајући му стоку. Када су дошли у долину Мораве, настао је прави покољ између њих и становника долине Мораве. Ту је, у густим шумама, живот изгубио сам Готије. Друга група крсташа, предвођена Петром Амијенским, жељна да освети прве, изазва нове сукобе са локалним становништвом. Пре но што ће прећи реку, од њих је тешко настрадао Земун, а после и Ниш. Трећа група, предвођена Готфридом Буљонским, прошла је без сукоба, јер су и Готфрид и локални владари предузели све потребне мере да до сукоба не дође. Последњи су прошли провансалски одреди, 1096. и 1097. године, који су ишли нешто другачијим путем. Предвођени тулуским грофом Рајмундом, дошли су у Далмацију преко севера Италије и Истре. Њихови описи говоре о Србима и Хрватима као суровим, грабљивим и пуним неповерења, док је земља брдовита, са пуно река, слабо обрађена и настањена. На путу су страдали заостали и залутали крсташи, а за освету су крсташи ухваћеним Словенима секли руке, ноге, носеве и вадили очи, што је још више појачавало гнев локалног становништва. Пут до Скадра је трајао 40 дана, где их је Бодин лепо примио и чак се побратимио са Рајмундом, али није могао да спречи сукобе који су престали тек по крсташком доласку у Драч. Од ових крсташких похода су страдале све балканске земље сем Србије и Босне. Ово је допринело и јачању српских владара у односу на дукљанске.
Бодинов састанак са Рајмундом је последњи помен о овом дукљанском краљу. Претпоставља се да је умро између 1098. и 1105. године. Сахрањен је код Скадра у цркви Светог Срђа и Вакха. О непопуларности његове владавине најбоље говори чињеница да народ није хтео да прихвати његовог сина Михаила за Владара, већ је довео Бодиновог брата Доброслава. Иза ове промене ће Дукља постати преплављена борбама претендената за престо. Српски жупан Вукан успева да доведе на престо Кочапара Бранислављевића, али овај покушава да збаци самог Вукана и врати првенство Дукље међу српским земљама. Због тога он узима ћерку босанског бана за жен. Када је покушао да врати Захумље под своју власт, наишао је на жесток отпор и погинуо у једној битки. После њега на власт долази Владимир, син истоименог оца и Бодинов братанац. Он напушта мисао о нападу на Србију и постаје Вуканов зет, успоставивши бар привремен мир у Србији.
Крсташки рат је довео до сукоба између Источне римске империје и крсташа. Боемунд, син Роберта Гвискара, оптужио је ромејског императора да тајно потпомаже Турке, тражећи савезнике у европским државама. Знајући за ово, император долази у Тесалоники да се обавести о стању на западном делу Балкана и да изда наредбе за обнову пограничних утврђења. Ту му стиже обавештење о новим српским нападима на пограничне области. Вукан је на пролеће 1106. године напао драчког намесника и потукао његове трупе. Опет император Алексије креће на Србију, али опет му стиже Вуканово писмо у ком тражи мир, на који Алексије, заузет већим бригама, пристаје.
По Летопису попа Дукљанина је редослед догађаја у српским земљама био следећи: превласт Србије у Зети није била без отпора- Јаквинта, Бодинова жена, уклонила је Владимира са власти, а на власт поставила свог сина Ђорђа. Владимир се склања са породицом у Империју. Ускоро ромејска војска побеђује Ђорђа, заузима Скадар, хвата Јаквинту, а Ђорђе бежи за Србију. У обе државе, Дукљи и Србији, настају династички метежи. па Ђорђе користи прилику и доводи Уроша на власт у Србији. Ово доводи до нових сукоба са Грубешком, који је постао владар Дукље као ромејски штићеник. Грубеша тражи помоћ драчког заповедника, док је српска војска изгубила две битке, вођена Ђорђем. Тада Ђорђе бежи у Црмницу, а Дукљани почињу да се буне. Прво се одваја Котор, а затим и Србија прекида своје везе са Дукљом. Ђорђе је ухваћен, па послан у заточеништво у Константинополис, где умире. Као нови дукљански краљ и ромејски вазал долази Градихна Борисављевић. У овим борбама Дукља губи не само свој углед, већ и своју слободу. Народ је поновни долазак под ромејску власт дочекао као олакшање.
У ово време почиње и Први крсташки рат. Продирање Турака у Малу Азију, а затим и освајање Палестине са Јерусалимом је дало повода папи да организује акцију ослобађања светих места. Тадашњи папа Урбан II је на саборима у Пјаченци и Клермону почео позивати у помоћ хришћане, а овај позив је заталасао читави западну половину Европе. Једини повећи део крсташких трупа је прошао и кроз српске земље, прелазећи преко Београда, преко долине Мораве, затим преко Ниша, па онда даље преко Софије и Хадријанополиса (данас Једрене).
Први је прешао француски витез Готије са своја четири сина и 15 хиљада војника 1096. године. Још испред Београда су окренули локално становништво против себе крадући и отимајући му стоку. Када су дошли у долину Мораве, настао је прави покољ између њих и становника долине Мораве. Ту је, у густим шумама, живот изгубио сам Готије. Друга група крсташа, предвођена Петром Амијенским, жељна да освети прве, изазва нове сукобе са локалним становништвом. Пре но што ће прећи реку, од њих је тешко настрадао Земун, а после и Ниш. Трећа група, предвођена Готфридом Буљонским, прошла је без сукоба, јер су и Готфрид и локални владари предузели све потребне мере да до сукоба не дође. Последњи су прошли провансалски одреди, 1096. и 1097. године, који су ишли нешто другачијим путем. Предвођени тулуским грофом Рајмундом, дошли су у Далмацију преко севера Италије и Истре. Њихови описи говоре о Србима и Хрватима као суровим, грабљивим и пуним неповерења, док је земља брдовита, са пуно река, слабо обрађена и настањена. На путу су страдали заостали и залутали крсташи, а за освету су крсташи ухваћеним Словенима секли руке, ноге, носеве и вадили очи, што је још више појачавало гнев локалног становништва. Пут до Скадра је трајао 40 дана, где их је Бодин лепо примио и чак се побратимио са Рајмундом, али није могао да спречи сукобе који су престали тек по крсташком доласку у Драч. Од ових крсташких похода су страдале све балканске земље сем Србије и Босне. Ово је допринело и јачању српских владара у односу на дукљанске.
Бодинов састанак са Рајмундом је последњи помен о овом дукљанском краљу. Претпоставља се да је умро између 1098. и 1105. године. Сахрањен је код Скадра у цркви Светог Срђа и Вакха. О непопуларности његове владавине најбоље говори чињеница да народ није хтео да прихвати његовог сина Михаила за Владара, већ је довео Бодиновог брата Доброслава. Иза ове промене ће Дукља постати преплављена борбама претендената за престо. Српски жупан Вукан успева да доведе на престо Кочапара Бранислављевића, али овај покушава да збаци самог Вукана и врати првенство Дукље међу српским земљама. Због тога он узима ћерку босанског бана за жен. Када је покушао да врати Захумље под своју власт, наишао је на жесток отпор и погинуо у једној битки. После њега на власт долази Владимир, син истоименог оца и Бодинов братанац. Он напушта мисао о нападу на Србију и постаје Вуканов зет, успоставивши бар привремен мир у Србији.
Крсташки рат је довео до сукоба између Источне римске империје и крсташа. Боемунд, син Роберта Гвискара, оптужио је ромејског императора да тајно потпомаже Турке, тражећи савезнике у европским државама. Знајући за ово, император долази у Тесалоники да се обавести о стању на западном делу Балкана и да изда наредбе за обнову пограничних утврђења. Ту му стиже обавештење о новим српским нападима на пограничне области. Вукан је на пролеће 1106. године напао драчког намесника и потукао његове трупе. Опет император Алексије креће на Србију, али опет му стиже Вуканово писмо у ком тражи мир, на који Алексије, заузет већим бригама, пристаје.
По Летопису попа Дукљанина је редослед догађаја у српским земљама био следећи: превласт Србије у Зети није била без отпора- Јаквинта, Бодинова жена, уклонила је Владимира са власти, а на власт поставила свог сина Ђорђа. Владимир се склања са породицом у Империју. Ускоро ромејска војска побеђује Ђорђа, заузима Скадар, хвата Јаквинту, а Ђорђе бежи за Србију. У обе државе, Дукљи и Србији, настају династички метежи. па Ђорђе користи прилику и доводи Уроша на власт у Србији. Ово доводи до нових сукоба са Грубешком, који је постао владар Дукље као ромејски штићеник. Грубеша тражи помоћ драчког заповедника, док је српска војска изгубила две битке, вођена Ђорђем. Тада Ђорђе бежи у Црмницу, а Дукљани почињу да се буне. Прво се одваја Котор, а затим и Србија прекида своје везе са Дукљом. Ђорђе је ухваћен, па послан у заточеништво у Константинополис, где умире. Као нови дукљански краљ и ромејски вазал долази Градихна Борисављевић. У овим борбама Дукља губи не само свој углед, већ и своју слободу. Народ је поновни долазак под ромејску власт дочекао као олакшање.