Борбе Вукановића
Други је поход на римску територију Вукан извршио већ 1093. године, кад је спалио Липљан (који лежи насупрот Звечана, који представља српску границу). Међутим, пошто је чуо да Алексије долази у Скопље с војском, Вукан тражи преговоре. Исход је био обавезивање Вукана да ће се повући са опљачканих области, да неће више нападати римску територију и да ће предати таоце као гаранте будућег мира. Изгледа да Вукан ипак није предао таоце, а ускоро је, исте или наредне године, кренуо у нови, трећи поход. Првобитно пљачкајући по Косову, победио је војску Јована Комнина која је послата да му се супротстави. Онда је продро све до Горњег и Доњег Полога (данас област око Тетова), Скопља и на крају чак до Врања. Пошто је наредне године Алексије стигао са војском у Липљан, Вукан је спровео ранија обећања, предавши му, између осталих, синовце Уроша и Стефана Вукана. Две године потом (1096) Цариградским друмом (од Београда, преко Браничева, Ниша, Сердике, Филипопоља до Цариграда) проћи ће група крсташа у оквиру Првог крсташког рата. Крсташи нису оставили неких значајнијих директних вести о Србима, пре свега зато што се српске државе још нису дотицале Цариградског друма. Још један поход предузео је Вукан 1106. године, опет победивши Јована Комнина, али је убрзо склопљен мир без значајних промена. Вукан се изгледа уплитао и у династичке сукобе у Дукљи после Бодинове смрти (1101), о чему има трагова у Летопису попа Дукљанина. Негде између 1112. и 1115. преминуо је Вукан. Мађарска, у непрестаном јачању од XI века, тражила је излаз на море и нове територије на које ће се ширити. У својим претензијама окренула се Балканском полуострву као најпогоднијој области. Мађарски краљ Коломан 1102. узео је титулу краља Хрватске, затим је покорио приморске градове који су признавали врховну власт Венеције, а око 1136. упадају у Босну и мађарски краљеви је набрајају у својој титулатури од 1138. године, те се та година узима као година покоравања Босне. Истовремено јачање Мађарске и Римског царства морало је довести до сукоба. Сукоб је још више подстицало то што је Јован II Комнин, тадашњи римски цар, био муж мађарске принцезе Пирошке (која је добила име Ирина по доласку у Цариград). Наиме, Јован II се уплео у династичке сукобе после смрти Коломана, пруживши уточиште Алмошу, који је био непријатељ Коломана и сина му, сада новог краља, Иштвана II Арпада. Иштван је напао и разорио Београд 1127, чиме су почела отворена непријатељства двеју држава. Камење београдских бедема је пренето да штити Земун. Из Београда је пошао и редом заузимао Браничево, Ниш, Сердику и Филипопољ. Мађарском нападу придружују се Срби под вођством новог великог жупана и Вукановог синовца, Уроша I. Срби су напали римску тврђаву Арса (Рас), којом је заповедао извесни Критопл, заузимају је и разарају. У изворима се спомиње и анегдота да је Критопл за казну у Цариграду посађен на магарца, обучен у женско одело и тако вођен улицама за казну. Јован II Комнин је успео да комбинованим нападом са копна и воде (идући уз Дунав) примора Мађаре да се повуку на леву обалу. Међутим, Мађари су заједно са Чесима, успели да нападну Браничево и одбију поновљени контранапад. Мир је склопљен 1129. године без икаквих промена. Повевши велики напад на Србе, Јован је успео да покори српског великог жупана. Земља је опљачкана, док је највећи део заробљеника расељен у Малу Азију, односно покрајину Никомедију, где ће се њихова насеља помињати још и у XIII веку. Пријатељски односи Срба и Мађара крунисани су венчањем Урошеве кћери Јелене за наследника мађарског престола и Иштвановог сина Белу II (Слепог). Од 1131. године Бела ће постати краљ Мађарске, али ће фактичку власт уместо њега вршити Белош, Јеленин брат и Урошев син, који ће током времена носити разне титуле (бан, херцег, палатин). За ово време Мађарска ће водити изразито славенофилску политику. За ово време је управо Босна присаједињена Мађарској. После Белине смрти (1141), намесништво малолетног Гезе II вршиће управо Белош и Јелена. Сада је славенофилска политика још више истакнута, јер се Геза жени ћерком кијевског великог кнеза, а Белошева кћер за Гезиног шурака. На престо у Цариграду 1143. долази цар Манојло I Комнин, кога многи називају последњим великим царем. Крсташи вођени немачким краљем Конрадом III Хоенштауфовцем и француским краљем Лујем VII прошли су преко Цариградског друма у склопу Другог крсташког рата, опет не без проблема. Заузетост Манојла ратом са Куманима и проласком крсташа искористили су Нормани, извршивши 1147. инвазију на Крф, потом Коринт и Тебу. Ускоро се вративши са крсташког похода, Конрад III склапа савез са Манојлом против Нормана. Том савезу ће се придружити још и Венеција. Насупрот њима, Нормани су склопили савез са Мађарима, породицом Велфа у Немачкој и Србима. Овом савезу придружиће се и Француска. Многобројне руске кнежевине пристајале су уз обе стране. Међутим, овај рат није имао карактеристике општеевропског рата како би се то могло чинити- борбе су вођене између појединачних савезника. У склопу овог рата, нови српски велики жупан, Урош II (син Уроша I), 1149. се побунио против Манојла. Иако је у почетку био успешан, устанак је убрзо угушен пошто је Манојло лично кренуо да га угуши. Манојло је напао и разорио Рас, оставивши у њему гарнизон под вођством Константина Анђела, док се Урош пред њим склања у брда. Одатле крену Манојло преко извесне области Никаве и заузе Галич (код Звечана) после битке. Урош није заробљен, али му је двор спаљен. Но, изгледа да овај поход није донео жељене резултате, како је Манојло поновио поход наредне године. Пошто је из Ниша стигао до Параћина и победио одред Мађара, запутио се хитро према Сави и Дрини, да би разгледао ситуацију у тим крајевима, а онда према српским положајима да би спречио спајање српске и мађарске војске. На речици Тари код Ваљева се сукобио са Србима којима је у помоћ већ пристигао један мађарски одред предвођен извесним Вакхином. После тешке битке у којој су замало страдали најближи цареви сарадници, Срби и Мађари су поражени. По речима једног извора, Урош је натеран на двоструко већи јарам, односно морао је дати 500 уместо уобичајених 300 војника цару уколико би овај ратовао у Азији (број од 2000 војника за ратовање у Европи остао је непромењен) Због помоћи Србима, ускоро је почео нови рат са Мађарима- пошто је Геза II у то време помагао Изјаславу Мстиславичу у борби против Владимирка Долгоруког, Белош је преузео на себе одбрану од Манојла. Иако је Манојло освојио Земун и прешао у Срем, Белош је напао Браничево и тако Манојлу одсекао одступницу, на шта је овај био приморан да се врати. Наредне године се очекивао мађарски напад, али до њега није дошло. Мир је склопљен 1153. године, без већих промена. Притом је одлучено да се изведе казнени поход на Уроша, али се овај без рата покорио. Браничево, Ниш, а можда и Београд Манојло је поверио свом рођаку Андронику Комнину. Овај је међутим ступио у преговоре с Мађарима, стављајући им у изглед да ће им предати територије где је тренутно намесник ако му помогну да дође до престола у Цариграду. Сличну понуду послао је и немачком краљу и цару Светог римског царства Фридриху I Барбароси. Вероватно је да је и Урош II био члан ове завере. Међутим, ускоро је Андроник откривен, на шта је 1154. уследио жестоки мађарски напад на Браничево. Манојлова војска се суочила са Мађарима код села Смилиса (данас Смиловац код Параћина). Поражена мађарска војска се повлачила до Београда, али је ту поразила Манојлову војску. Нови мир је склопљен исте године, опет без већих промена. Урош је збачен захваљујући групи великаша коју је предводио Деса, његов брат. Међутим, немогуће је било владати без признања римског цара, који је именовао велике жупане. Зато су обојица изашли пред цара, који се определио за Уроша. Деса, међутим, није остао празних руку- добио је на управу жупу Дендра (која се налази у данашњој области Пусте Реке). Десин живот је прилично загонетан, а по подацима из Летописа попа Дукљанина успео је да преузме власт у Зети, Требињу, Дукљи и Травунији. Манојло га је 1162. године поставио за српског великог жупана, али под условом да напусти Дендру. Деса је наставио политику својих претходника и овај захтев је одбио. Деса се ородио са млетачким дуждом Виталом II Микијелијем, удавши своју ћерку за осорског кнеза Леонарда. Такође је планирао да се ороди и са немачком династијом, али у томе изгледа није успео. Због непослушности на крају је изведен пред цара на суд (1163), где је осуђен на тамницу у специјално изграђеном логору на непознатом месту (неки истраживачи сматрају да је то Дежева, која је по томе добила име), а после је пребачен у цариградску тамницу. Не зна се са сигурношћу шта се са њим десило, али је по свој прилици он побегао одатле. По једном од извора он је умро у Требињу, а сахрањен је у манастиру Светог Петра у Пољу (у близини Требиња). |
Коришћена литература |
|
Владавина Стефана Немање
Долазак Немањине браће на престо је спорно питање у историографији, пошто нема сачуваних извора који о томе сведоче. Оно што се зна о Стефану Немањи јесте да је као жупан владао жупама Ибар, Топлица, Расина и Реке од своје младости, а да је од цара Манојла I Комнина добио на управу жупу Дубочицу 1158/9. године, и то као наследан посед, ван врховне власти српског великог жупана. Биће да је цар одлучио да, пошто се уверио да је и Деса непоуздан, повери власт над српском земљом другој породици, с тим што би најстарији од четворице браће, Тихомир, био велики жупан. Овакав систем владавине, са четворицом браће од којих је најстарији уједно и врховни владар, није дуго потрајао, јер га је пореметио сам Стефан Немања.
Могуће је да је Стефан Немања очекивао да ће он добити од цара положај великог жупана, пошто га је цар сматрао за поузданог човека. Српски извори напомињу да је повод за сукоб међу браћом Немањина градња задужбине (манастир Св. Николе код Куршумлије) без договора с браћом, што је значило да је Немања поступао као да је самосталан. По Доментијану, Немања је указивао да сваки жупан има право чинити у својој области што му је воља, али изгледа да такво поступање није било уобичајено у српској држави. Немања је успео да изврши преврат највероватније око 1166. године. Немања је морао наћи подршку међу страним владарима, јер Манојло не би дозволио да се без његове воље дешава овако нешто. Мађарској се није могао окренути, пошто је Иштван III тад коначно средио односе са Манојлом. Зато се Немања окренуо Светом римском царству, односно Фридриху I Барбароси, кога је током 1167. неуспешно подстицао да нападне Манојла. Тихомир, Страцимир и Мирослав, који су се склонили у Римско царство, скупили су у међувремену војску састављену од најамника и кренули на Немању. Битка се одиграла у другој половини 1168. године у околини села Пантина (данас у општини Вучитрн) и завршила се потпуним поразом Немањине браће. Један од браће, највероватније Тихомир, удавио се у Ситници. Мирослав и Страцимир су после битке признали Немањину власт и враћене су им области које су држали под Страцимиром. За њима је, изгледа, ишао и сам Манојло са сопственом војском. Немања је кренуо пред цара и са њим се сусрео код Битоља исте године, где се покорио цару, изгледа без последица. Ускоро се Немањи указала нова прилика да избори самосталност за себе. Тензије између Манојла и Венеције су 1171. године прерасле у рат, а по Јовану Кинаму су Млечани подстицали Србе на устанак. Међутим, ствари су се неповољно одиграле по Немању, који је започео борбе: међу млетачким морнарима избила је епидемија која је десетковала млетачку војну моћ, а марта 1172. је краљ Иштван III умро, па је Манојло успео да свог штићеника Белу III доведе на престо. Одмах за овим је Манојло са војском кренуо на Немању. Немања је најпре побегао, а затим је послао изасланике молећи за милост. По узору на једног другог великаша, Рајналда од Шатијона, Стефан Немања се пред царем појавио откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем у руци, предајући се цару да поступи с њим како жели. Манојло је с њим напустио српску земљу, уприличивши прославу тријумфа у Цариграду. После овог пораза, Немања више устајао против Манојла све до његове смрти (1180. године). Зна се да је испуњавао и своје обавезе, о чему сведочи Кинам, који бележи да су се одреди српских ратника 1176. придружили цару на азијском бојишту. Цар Манојло умро је 1180. године, а на престо је дошао његов син, Алексије II Комнин. Цар Алексије био је малолетан, због чега му је као регент одређен Андроник, брат од стрица. Андроник је преузео фактичку контролу над царством 1182, а 1183. године је преотео престо Алексију, кога је дао удавити у мору. Римско царство нашло се опет у хаосу. Још 1181. мађарски краљ Бела III успео је да потчини део Хрватске, Далмацију и Срем, а са њим је на царску територију нападао и босански бан Кулин. Наредне, 1182. године, краљ Бела је напао према Београду и Браничеву, а двојица римских војсковођа су се повукли пред њим због несложног става према Андрониковој узурпацији која се задесила управо док су они ишли у сусрет мађарској војци. Краљу Бели се 1183. придружио Стефан Немања: савезничка војска напала је и опустошила област око Ниша. Тада се Бела повукао према Мађарској, а Стефан Немања је сам наставио освајачки поход. Једино што се за овај поход у хронолошком смислу може рећи јесте да се завршио до око 1190. године. Стефан Немања освојио је жупе Хвосно, Патково, Подримље, Липовицу и Кострц у Метохији, затим жупе Липљан, Лаб и Ситница на Косову. У Македонији освојио је Скопље, Доњи и Горњи Полог, док је у Албанији освојио Доњи и Горњи Пилот у данашњој Албанији. На истоку је заузео жупе Загрлата, Дубочица, Врање, Морава (жупа око Биначке Мораве) и Реке (Пуста Река). На североистоку заузео је жупе Левач, Белица и Лепеница. Затим је 1189. године опустошио градове Перник, Стоб, Житомиск и Велбужд у западној Бугарској, као и градове Сврљиг, Равни, Кожељ и Тимок према долини Тимока. Од освојених жупа, Стефан није задржао Липовицу, Горњи и Доњи Полог и Мораву. У исто време Стефан Немања се ширио и на запад. У својој Хиландарској повељи он наводи да је освојио Зету и градове Свач, Скадар, Улцињ, Бар, Котор, Дањ, Сард, Дриваст. Ово освајање је окончано до 1186. године, јер је једна одлука града Котора из те године донесена у име Стефана Немање. Десислава, удовица последњег владара Дукље, краља Михајла III Војислављевића, склонила се у Дубровник, а с њом и барски надбискуп Гргур. Приликом ових освајања је Стефан Немања основао цркву Св. Пантелејмона у Нишу, као и цркву Св. Арханђела Михаила у Скопљу. Друге је цркве богато даривао. Немања је изгледа имао дворове у Скадру и Котору, ако је веровати опису Јована Скилице. Упоредо са освајањем Дукље текла је и борба за Дубровник. Дубровник је био тешко освојив с копна захваљујући свом положају, те су се вође овог похода, Стефанова браћа Мирослав и Страцимир, одлучили су да зато нападну с мора. Надмоћна дубровачка морнарица прво је поразила код Пољица (северно од Дубровника) 18. августа 1184. Мирослављеву флоту. Приликом Страцимировог покушаја искрцавања на Корчулу Дубровчани су успели да поразе и њега. Следеће године Мирослав је опсео Дубровник преко копна, али се повукао 7. јула. Следеће, 1186. године, склопио је Немања уговор о миру. Занимљиво је да се у уговору као заштитник града Дубровника наводи сицилијански краљ Виљем II Добри. По уговору неће бити плаћана никаква обештећења, Дубровачка територија остаје иста као и пре рата, имаће право слободне трговине на територији српске земље по старом обичају. Уз то ће добити и право испаше и коришћења шума. У замену за то Срби добијају право слободне трговине у Дубровнику, а посебан суд је установљен да суди у случајевима спора између Срба и Дубровчана. Убрзо су и Сплићани почели добили право слободне трговине на територији српске земље. Нормани су искористили хаотично стање у Римском царству да поново прогласе рат 1185. године. Нормани су успели да освоје Драч, а затим су древним римским путем Via Egnatia дошли пред Солун и освојили га у августу. Незадовољство римског становништва је кулминирало и цар Андроник је убијен на улици престонице. На престолу га је наследио Исак II Анђео, син Андроника Дуке Анђела, чија је мајка била ћерка цара Алексија I Комнина. Цар Исак II је спроводио политику узмицања пред непријатељима, свестан своје економске и војне немоћи. Оженивши се Маргаритом (која је добила име Марија), ћерком краља Беле III Арпада, добио је као мираз Београд и Браничево. Пошто је витез Рајналд од Шатијона са темпларима покушао да освоји Меку упркос протестима свог (јерусалимског) краља Гвида Лузињана, египатски и сиријски султан Салах-ад-Дин Јусуф ибн-Ајуб (у западном свету познат као Саладин) кренуо је на Јерусалимску краљевину. У чувеној бици код Хатина 1187. је крсташка војска тешко потучена, Рајналда је убио лично Саладин, док је Гвидо поштеђен, али је Јерусалимска краљевина престала да постоји. Енглески краљ Ричард Лавље срце, француски краљ Филип II Август и римско-немачки цар Фридрих I Барбароса су повели нови крсташки рат 1189. године. Ричард и Филип су кренули морем, док се Фридрих упутио преко копна. Још крајем 1188. године Стефан Немања је упутио посланство Фридриху у Нирнберг, где је изразио задовољство што ће га угостити у Нишу, граду који је намеравао да учини својом престоницом. После многих невоља које су крсташи искусили током проласка кроз римску територију, где су као и при сваком проласку крсташа избијали сукоби између крсташа и домаћег становништва, крсташке трупе су дошле на територију под управом Стефана Немање. Преговори су почели 27. јула 1189. године. Стефан Немања је обећавао 20.000 ратника и вазалну покорност Фридриху, уколико овај објави рат римском цару. Овим би српска земља постала део Светог римског царства, али би у њу била укључена сва земља освојена од Римљана. Уз то, Мирослављев син Тољен био би проглашен за наследника свога оца (као владар Хума) и оженио би се ћерком херцега Мераније (простирала се у данашњој северној Далмацији и делу Истре), Бертхолда IV од Андекса. Петар од Бугарске се такође појавио у Нишу, нудећи своју помоћ. Преговори ипак нису довели до резултата, али су два владара склопила пријатељство. Када су Барбаросини крсташи стигли до Хадријанопоља (новембар 1189), сукоби са домаћим становништвом дошли су до тачке кулминације и мало је фалило да отпочне рат. Зато је Бертхолд послат по Стефана Немању, али га није нашао у Нишу, јер је овај кренуо у даља освајања. Ипак, у фебруару следеће године дошло је до изглађивања односа између крсташа и цара Исака II Анђела. Пошто су крсташи прешли из Европе у Азију, цар Исак је сад имао одрешене руке. После неуспешног напада на Бугарску, он је напао и поразио Стефана Немању у одлучујућој бици на Морави у касну јесен 1190. године. Римска војска продрла је до Ниша, а затим је наставила до Београда, где се цар Исак састао са својим тастом, краљем Белом III Арпадом. Ипак, овај пораз је за Стефана Немању био далеко од неуспеха: успео је да издејствује да се његов син Стефан ожени синовицом цара Исака, Евдокијом. Неписано правило тадашње римске дипломатије било је да муж римске принцезе има бити наследник без обзира на традиционални начин наслеђивања у тој држави. Тако да, ако је и постојао стварни закон наследства у српској земљи тог времена, овим чином је тај закон стављен ван снаге и Стефан је означен за наследника. Стефан Немања је тежио да сву власт у својим земљама обезбеди својој породици. Тако је Вукан по освајању Дукље постао њен нови краљ, иако као такав није признат од стране Стефана Немање и његовог сина Стефана (о овоме ће бити речи касније). У Захумљу је 1190. године умро Мирослав. Уместо његових синова, за владара Хума одређен је Немањин син Растко, али је он ускоро одустао од власти и приклонио се монашком животу, те га је наследио Мирослављев син Тољен. Мирослав је био ожењен сестром босанског бана Кулина, а имао је три сина, Петра, Андрију и Тољена. Његова задужбина је манастир Апостола Петра и Павла код Бијелог Поља. Тачна судбина Страцимирових земаља није ближе позната, и с њом је можда у вези извесни рат 1192. године, познат из писма цара Исака папи Целестину. О овом рату се готово више ништа не зна, сем чињенице да је цар Исак помогао Немањи и да је апеловао на Белу III да рат прекине. Ипак, ово треба схватити као једну слабу претпоставку, и вероватније је рат избио због новонасталог савеза Немање и Исака. После овог рата српска и мађарска држава неће заједно ратовати. Страцимир је сазидао манастир Моравски Градац, од ког је остала главна црква, која данас служи као црква у Чачку, средњовековном тргу око манастира који је прогутао манастир. На сабору у Расу 1196. године Стефан Немања се одрекао власти над државом, оставивши власт средњем сину, Стефану. Вукан је наследио део државе, вероватно као подређен Стефану (о овоме ће бити речи касније). Разлог за Немањину оставку била је највероватније смена на римском престолу, где је цара Исака II Анђела збацио и ослепео брат, нови цар Алексије III Анђео. Цар Алексије био је отац Евдокије, жене Стефана, сина Немањиног, те је највероватније тражио да његов зет постане владар, желећи да обезбеди сигурно наследство будућем унуку. Стефан Немања се одмах и замонашио у својој задужбини Студеници, изграђеној око 1190. године као монах Симеон, док му се жена Ана замонашила у манастиру Пресвете Богородице надомак реке Топлице као монахиња Анастасија. Растко, син Немањин, отишао је на Свету гору, највероватније у манастир Ватопед. Света гора је званично основана 963. године оснивањем Велике Лавре. Ватопед је други по достојанству манастир на Светој гори (иза саме Велике Лавре) и највероватније је основан половином 10. века. Растко је замонашен 1191. године и добио монашко име Сава. Као посланик Ватопеда успео је да издејствује да цар Алексије III Анђео изузме Хиландар из Протоса и да га дарује Ватопеду као посед. Симеон (Стефан Немања) придружио се Сави 1197. године, а заједно су успели да издејствују хрисовуљу Алексија III Анђела, којом је Хиландар изузет из надлежности и Протоса и Ватопеда, а Хиландару је као посед предат Зигон. За првог игумана манастира постављен је сам Симеон, иако је то било против црквених канона (игумане по канону бира монашка заједница). Између 1200. и 1204, вероватно на иницијативу солунског архиепископа Константина Месопотамита, Сава је постављен за архимандрита. Као архимандрит, Сава је надгледао више манастира, што је био практично положај другог протоса. Монах Симеон умро је у Хиландару 1199. године, а наредне и монахиња Анастасија. |
Коришћена литература |
|
Сукоб великог жупана Стефана и краља Вукана. Четврти крсташки рат
|
Стефан је оца наследио као српски велики жупан. С друге стране, Стефан Немања није оставио Вукана без власти- Вукан је на управу добио Дукљу, Травунију, Топлицу и Хвосно још за време Немањине власти, што би чинило скоро половину целе Немањине територије. Упада у очи и чињеница да се добар део ове удеоне кнежевине (удеона кнежевина је савремен термин) добрим делом преклапа са територијом коју је држао својевремено Стефан Немања као удеони кнез. Положај Вукана у односу на Стефана је веома проблематичан- Вукан је, пошто је управљао Дукљом, која је традиционално била краљевина, имао право на краљевску титулу. И доиста, он се у документима на латинском махом потписује као краљ Дукље и Далмације (при чему Далмација нема данашње значење, већ највероватније представља области западно од Дукље). На цркви Св. Луке у Котору 1195. он се потписује као краљ. Међутим, у изворима који потичу из земаља које држи Стефан, он се не помиње као краљ, него као вели кнез (велики кнез). Уз све то, проблематичан је и однос титула великог жупана и краља, јер потичу из различитих система титулатуре (титула великог жупана је проблематичног порекла, али не постоји у западној Европи; титула краља потиче управо из западне Европе, сама реч краљ у словенским језицима долази највероватније од имена Карла Великог). Дакле, формални однос између браће није нам познат.
О првим трима годинама Стефанове власти нема много података. Једино што се за тај период може рећи јесте да је Мађарска успела запосести Београд, те да се тад вероватно усталила северна граница српске државе, која је ишла планинама које чине северни обод долине Западне Мораве. Међу Мирослављевим синовима Петром и Андријом избио је сукоб. Млађи син мађарског краља Беле III Арпада, хрватско-далматински херцег Андраш, подржао је Петра, а Стефан Андрију. Андраш је напао Хум 1198. године и у једној својој повељи се похвалио како је победио Рашку и Хум, али последице те победе су непознате. Стефан је 1198. послао писмо папи Инокентију III са молбом да пошаље краљевску круну. Папа је пристао и одредио легата, но морао је одустати од овога због захтева мађарског краља, који је као традиционални савезник папства имао велики утицај на његове одлуке. Вукан је издејствовао код истог папе (називајући га драгим рођаком, није познато да је постојало икакво сродство између њих двојице) да се 1199. године сазове црквени сабор у Бару, на ком је одобрена обнова Барске надбискупије (1167. године је укинута, највероватније на иницијативу Дубровчана). Ово је означило почетак периода борби између Бара и Дубровника око положаја барског надбискупа (односно бискупа, како су тврдили Дубровчани). Сабор је донео још неке одлуке попут осуде симоније, забране напада на клер, понављање забране ношења браде и склапања бракова за свештенике (рекло би се, иако је можда тврдња превише слободна, да се свештеници на источној обали Јадранског мора нису могли похвалити нарочитом ревношћу). Област под директном влашћу Стефана била је географски усмерена на Римско царство, док је Вуканова област била усмерена ка западној Европи (пре свега, наравно, Италији). Вуканова област је имала далеко већи број романизованог становништва (Латина), које је живело пре свега у древним приморским градовима, а и римокатоличка црква је имала знатно јачи утицај од православне. Уз вероватно Вуканово неслагање са Немањином одлуком о наследницима, ово је морало довести до разилажења међу браћом. Почетак разилажења да се наслутити из развода Стефана и Евдокије 1200. или 1201. године. Супружници су се узајамно оптуживали за неверство, а Стефан ју је отерао без ичега, по неким изворима чак и без одеће, као блудницу. Разлог зашто се Стефан могао слободно одлучити на такав корак је дубока криза Римског царства, које је из дана у дан копнило, сведено на јужни Балкан, обалу Мале Азије и делове Крима. Сада се Стефан није морао бојати евентуалне освете, а и није имао више разлога да се везује за једну државу која је губила моћ из дана у дан. Евдокију је прихватио Вукан са свим почастима, која је преко његове земље и Драча отишла у Цариград, укоривши брата. Сукоб је добио конкретан облик 1202. године- Вукан је ушао у савез са мађарским краљем Имреом, који је протерао Стефана из државе. Није познато где се Стефан склонио. Такође није познато да ли је Вукан променио титулу сада када је контролисао целокупну државу Стефана Немање. Тек, Имреову сарадњу тешко је платио. Сем што је сада био фактички вазал Имреов, Имре је ову интервенцију схватио као потчињавање српске државе, те је српско име улазило у званичну титулатуру мађарских краљева све до краја Првог светског рата. Други суседи нису остали скрштених руку. Босански бан Кулин је био орођен са Немањићима, пошто је Мирослављева жена била Кулинова сестра. Уз то, Вукан га је потказивао папи као јеретика, због чега је имао великих невоља. Кулин је упао 1202. године, али се о последицама овог напада не зна готово ништа. Наредне године је калочки надбискуп дошао у српску земљу и ослободио Вукана, великаше и епископе обавезе покорности цариградском патријарху и учврстио их у католичкој вери. Недуго потом уследио је и напад бугарског цара Калојана, који је преко папског легата крунисан за краља (а не цара; иако је сам тражио титулу цара, није је могао добити, пошто је већ постојао цар у римокатоличком свету) још 1200. године. Ово ће имати одјека и у српској држави, но о томе ће бити речи касније. Са одредима Кумана је Калојан упао у источне пределе српске државе, али се ни о овоме ближе не зна, сем да је можда тада изгубљена нишка област (под условом да ју је Немања ипак задржао). Напади Кулина и Калојана су се обично у старијој литератури повезивали с падом Вукана, али то не би могло објаснити како се Вукан одржао још готово две године на власти. Све што се још може рећи о Вукановој владавини јесте да је завршена 1205. године, пошто се тад Стефан поново помиње као велики жупан, а Вукан као вели кнез. Још је средњовековна историографија повезала пренос моштију Стефана Немање у српску државу са овим измирењем браће, али је за то постојао много конкретнији разлог, о чему ће бити речи после. Низ заплета који су уследили по почетку борби између цара Алексија III и Алексија, сина збаченог цара Исака II (будућег цара Алексија IV) исходовао је крсташким освајањем Цариграда и првим падом Римског царства (13. април 1204). Ново царство је било резултат сарадње Венеције и крсташа. За цара Романије је изабран Балдуин Фландријски, док је за солунског краља одређен Бонифације Монфератски. Четвртина бивше римске територије додељена је непосредно цару Балдуину (Тракија и северозападна Мала Азија). Остатак је подељен на пола између Венеције и крсташа. После промене првобитног плана, Венеција је узела Дубровник, Драч, јонска острва, Крит, Корон и Медон на Пелопонезу, Еубеју, Наксос, Андрос, као и најважније луке на Хелеспонту и Мраморном мору. Уз то, три осмине самог Цариграда припадају Венецији, а млетачки дужд није вазал романијског цара. Краљу Бонифацију су подређени сви ситни крсташки феудалци који су своје државице направили на простору средње и јужне Грчке. Али крсташи нису успели да освоје целокупну римску територију. На ободу бившег Царства организоване три нове државе. Са средиштем у Епиру одржаће се брат од стрица бившег цара Алексија III Анђела, Михаило Анђео. У Никеји ће се учврстити Теодор Ласкарис, зет Алексија III Анђела. Најудаљенија од Цариграда била је држава која се обично назива Трапезунтско царство. Ова држава коју су начинили тзв. Велики Комнини, потомци бившег цара Алексија I Комнина уз помоћ грузијске краљице Тамаре, прва се одрекла претензија на оживљавање Римског царства, али зато више никад није постала део царства, али се Трапезунт одржао дуже него Цариград. Уз ова три наследника Царства, појавио се и четврти и вероватно најмоћнији- бугарски цар Калојан. Пошто су крсташи нанели велики пораз Ласкарису код Појманенона и тиме скоро угасили било какву наду за обнову Римског царства, појавио се управо цар Калојан и у априлу 1205. код Хадријанопоља до ногу потукао крсташку војску, заробивши самог цара Балдуина. Романијско царство већ је пољуљано из темеља, а Теодор Ласкарис добио је одрешене руке да потисне крсташе из Мале Азије у потпуности. Оживљавајући римске традиције, он је ученог Михаила Ауторијана прогласио за патријарха, а онда га је Ауторијан крунисао за цара (1208). У међувремену, опседајући Солун, цар Калојан је напрасно умро (1207). Света гора није остала имуна на спољна збивања. Папи Иноћентију III придружио се прво Ивирон (1206), а затим и остали манастири. Бискуп од Севастеје је на Светој гори направио тврђаву Франгокастро, из које је водио праве пљачкашке походе на православне манастире, упорно трагајући за некаквим скривеним благом. Напади на манастире наставили су се све док Иноћентије на крају није узео манастире под личну заштиту 1213. године. Управо ови напади су највероватнији разлог зашто је Сава предузео пренос моштију у српску земљу 1206/7. године, када је постао игуман Студенице. На ушћу Ибра у Западну Мораву је 1210. године велики жупан Стефан започео изградњу манастира Жича, коме ће касније традиција приписати статус краљевске лавре Немањића. По повратку у српску земљу, Сава је направио службу Св. Симеону (по узору на службу Св. Симеону Стилиту), као и житије. Овим радовима је отпочело стварање владарске идеологије Немањића, која ће своје коначне обрисе добити за време владавине краља Уроша и његових синова, но о томе ће бити речи касније. |
Коришћена литература |
|
Краљевска титула и аутокефалност цркве. Централизација државе
Смрт цара Калојана довела је до сукоба међу претендентима на бугарски престо. Као цар издигао се Борил, син Калојанове сестре. Њему се одбио покорити великаш Стрез, који одлази на српски двор. Велики жупан Стефан дао му је сопствене трупе, уз помоћ којих је Стрез успео да заузме западне крајеве тадашњег Бугарског царства са средиштем у тврђави Просек (недалеко од данашње Демир-Капије). Важно је напоменути да је Стрез владао независно, односно да није био вазал великог жупана Стефана. Пошто су односи између Стефана и Стреза почели да хладне, упућена му је мисија коју је водио Стефанов брат Сава. Стрез, који је већ склопио савез са епирским деспотом Михаилом I Анђелом и бугарским царем Борилом (признавши га за врховног господара, а заузврат добивши титулу севастократора), убијен је исте ноћи када је Сава завршио своју посету (1212). Није познато да ли је Стефан имао намеру да Стрезову територију заузме. Ако је и хтео, у томе није успео, пошто је Стрезове поседе приграбио цар Борил.
Добро процењујући стање после пада Цариграда, Стефан је склопио други брак, овог пута са унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном. Сем што је дужд Енрико Дандоло водио освајање Цариграда, он је сада био и главни политички чинилац на источном Јадрану. Ово венчање се десило највероватније 1207. или 1208. године, а Ана је готово сигурно умрла пре него што је Стефан добио краљевску титулу. Као нови владар у Вукановим земљама се јавља његов син Ђорђе, иако се у Студеници 1209. Вукан помиње као вели кнез. Ђорђе се са рођацима заклео млетачком дужду да ће га помоћи при евентуалном рату са Димитријем, господарем Кроје, који није био покоран Венецији. У међувремену, епирски деспот Михаило се ширио на север, и ситнији господари у Албанији су махом признали његову власт, међу њима и поменути Димитрије. Док се краљ Стефан налазио, по својој тврдњи, далеко од Скадра, епирски деспот је опсео и заузео овај град. Српски краљ је претио и захтевао да му се град врати, а прилика му се указала 1215. године, када је деспот Михаило страдао од руке једног свог роба. Прилику је српски краљ највероватније искористио. Вероватно је са овим непријатељством у вези и планирање брака између Димитрија, господара Кроје и панхиперсеваста, и Комненије, ћерке краља Стефана. Димитрије је, међутим, убрзо умро, а Комненију је оженио његов рођак, Григорије Камона. Наступајући у сукобу између Мирослављевих синова Петра и Андрије 1216. године, Стефан је заузео јужни Хум, а Андрија је добио Стонско приморје и Попово. Петру је остао само простор између Неретве и Цетине. Женидба Аном Дандоло није била једини знак Стефанове прозападне политике. Пошто раније није успео да добије круну, велики жупан је послао захтев за круну папи Хонорију III преко епископа Методија. Каснија ће српска средњовековна историографија, под утицајем заокрета према обновљеном Римском царству и растућег осећања нетрпељивости према римокатоличкој цркви (као последице Четвртог крсташког рата, који је коначно разделио хришћански свет) оповргавати или умањивати значај папске столице, говорећи како је архиепископ Сава крунисао Стефана у Жичи, или потпуно прећуткујући долазак круне из Рима (Доментијан, односно Теодосије). Највероватније је да је Стефана 1217. крунисао папски легат у Петровој цркви у Расу. Осим што постоји Стефанова изјава о којој ће бити речи, мора се узети у обзир и то да Сава у том тренутку није био архиепископ него архимандрит, да Сава у то време највероватније није ни био у српској земљи (1216/7. је отишао на Свету гору), да је Жича довршена тек 1220. године, као и да сама титула краља није постојала у тадашњем римском титулатурном систему (средњовековни грчки језик уопште нема сопствену реч за краља, већ користи транскрипцију латинског назива rex). Не треба заборавити ни да је бугарски цар Калојан крунисан на практично исти начин 1204. године (додуше папа му је признао само краљевску титулу). Тома Архиђакон напомиње да је Стефан упутио захтев чим се Андраш II у склопу Петог крсташког рата искрцао из Сплита септембра 1217. Ово је врло вероватно, јер не треба заборавити да је Стефана у првом покушају спречио управо мађарски краљ, а мађарски краљеви су били ослонац папској моћи. Крунисање за краља Стефану није дало независност, како се то протеже литературом, посебно популарном, пошто тада није ни постојао прави критеријум независности. Титула краља означила би признање папе, и самим тим би српска држава била означена као правоверна земља са својим признатим границама у очима римокатоличких владара. У литератури се обично за овај догађај везује и претпоставка о великој опозицији у држави и чак се за ово везује Савино путовање из српске земље. Но, иако унутрашње прилике у српској држави нису сасвим познате, бар у случају епископа Саве ово не би имало смисла- Сава је већ био на Светој гори када се крунисање десило, а његов могући револт Стефановим плановима може оповрћи чињеница да је Сава 1219. путовао за Никеју са молбом да се српској цркви да аутокефалност. Путовање за такво признање српској држави не би имало смисла уколико би Сава био у завади са својим братом. Ово путовање, које је вероватно производ сарадње браће, можда поводом испитивања никејског става према овом питању, почело је, као што је речено, 1219. године. Сава је наишао на топао пријем у Никеји. Издејствовао је две одлуке: првом, коју је донео патријарх Манојло Сарантен, узвисио је Саву у чин архиепископа, а другом, коју је донео никејски синод, а потврдио цар Теодор Ласкарис, српској цркви дата је аутокефалност, односно право да сабор епископа који су подређени српском архиепископу бира новог архиепископа, уместо да га бира цариградски патријарх. Једини услов био је да се у молитвама пре свих епископа помиње цариградски патријарх. Обе стране су имале користи од овог чина: Срби су избегли могућност хеленизације преко православне цркве (епископи у српској земљи обично су били Римљани, односно Грци), а патријарх је потврдио своју јурисдикцију над православном црквом у српској земљи, избегавши могућност да она евентуално приђе Риму, а и спречено је да српски владар стане на епирску страну у евентуалној борби за римски престо. Дакле, овим чином је потврђено да Никеја није имала проблема са круном српског краља. Занимљиво је да Сава није исказивао револт ни пошто је 1220. Стефан послао писмо папи Хонорију III у ком напомиње своју оданост Римској цркви (мада Римска црква може бити и двозначан појам). Писмо, које се чува у регистру папе Хонорија, садржи потпис Stephanus Dei gratia totius Serviae, Diocliae, Tribuniae, Dalmatiae...rex coronatus. Oво је писмо вероватно послато ради провере да ли је Рим имао проблем са Савином посетом Никеји, и изгледа да се Рим томе није противио. Гледати у Стефану некаквог ватреног западњака, а у Сави некаквог браниоца православља не би имало смисла, јер у то време још није дошло до коначног раскида међу црквама. Епирски владари су се већ ставили под папску заштиту, а Теодор Ласкарис је у време Савине посете већ планирао преговоре о поновном уједињењу цркава. Краљ Андраш II се 1218. вратио из крсташког рата. Чувши за Стефаново крунисање, он се бацио на спремање похода на српског краља (као што је поменуто, мађарски краљеви се сматрају краљевима српске земље од Вукановог заузимања српског престола). Ипак, дипломатска акција архиепископа Саве, која се десила под непознатим околностима, одвратила је мађарског краља од овог напада. Нови деспот Епира, Теодор, брат Михаилов, изгледа да није показивао интересовање за проширење на рачун српске државе, па је дошло до планирања више брачних веза. Још 1216. је деспот Теодор био ожењен Стефановом сестром, а краљ Стефан је имао још два брачна плана: најстаријег сина, Радослава, да ожени ћерком покојног деспота Михаила, а затим да се сам ожени незаконитом Михаиловом ћерком Маријом. Оба захтева је охридски архиепископ Димитрије Хоматијан одбио због сродства будућих супружника. Ово пријатељство између српског краља и епирског деспота било је на обострану корист: деспот Теодор могао се посветити свом главном циљу, освајању Солуна и Цариграда, док је Стефан обезбедио своју државу од напада тада вероватно најмоћнијег балканског владара. До 1220. амбициозни деспот Теодор заузео је највеће делове римских поседа у Тесалији, Македонији и Тракији. Према Србији заузео је крајеве од Охрида до Дебра, Прилепа, Битоља и Просека, а те године заузео је и Скопље. Деспот Теодор је 1224. покорио и Солун, други најзначајнији град Римског царства пред његов пад. Тада се Теодор и прогласио за цара. У исто време у Бугарској је на власти цар Иван Асен II, који такође жели да се докопа Цариграда и оснује ново царство, наследницу пропалог Римског царства. Цар Иван био је опасан противник и по Стефана и по Теодора. Зато је склопљен нови брак, између Радослава и Ане, ћерке деспота Теодора 1220. године. Исте године су завршени и радови на Жичи, задужбини краља Стефана, а у повељи том манастиру се помиње и Радослав као Стефанов одређени наследник. У јужној капели Богородичине цркве у Студеници је приказан краљ Стефан како Радослава води Стефану Немањи, што је још један доказ да је Радослав одређен као наследник. Али, иако старија литература тврди да је Радослав владао као краљ у Дукљи и Далмацији после Вуканових синова Ђорђа и Дмитра, ово је тешко вероватно, јер је управо Стефан учинио напор да се државно-правни континуитет Дукље затре, те да она постане и de iure део српске државе. Стефан је умро 1228. године, претходно пред саму смрт замонашивши се под именом Симон. |
Коришћена литература |
|
Српска земља за време краљева Радослава и Владислава
Још један доказ за наводну претерану наклоност грчкој ствари је посланица охридског архиепископа Димитрија Хоматина у којој он одговара на Радослављева наводна питања углавном везана за духовне обреде и црквену дисциплину. По тврдњама у већини литературе, Радослав је тако хтео да српску цркву врати под охридску јурисдикцију. Онда је, по тврдњама таквих текстова, архиепископ Сава у наступу срџбе напустио српску земљу, упутивши се у Свету земљу. И овде, међутим, има више потешкоћа. Наиме, није сачувана Радослављева посланица на коју охридски архиепископ наводно одговара. Додуше, ово се не може узети као коначан доказ. Али чињеница да је Сава лично крунисао Радослава, затим Доментијанов податак да је Радослав опремио Саву пред путовање свим потрепштинама, као и само питање зашто би архиепископ Сава путовао у тренутку када му је животно дело под претњом урушавања, намећу питање да ли је краљ Радослав заиста имао план да подвргне српску цркву Охриду. Обично се промена моћи на Балкану после битке на Клокотници доводи у везу са сменом на српском престолу, мада ни евентуални други разлог није немогућ. Како било, крајем 1233. године Радослав је збачен, а за краља је крунисан Владислав, млађи син из брака покојног краља Стефана и Евдокије Анђео. Радослав се склонио у Дубровник, где је јануара 1234. године издао већ помињану повељу којом граду обећава широке повластице (слободно кретање по целој држави и ослобађање од плаћања могориша). Радослав се недуго потом из Дубровника пребацио у Драч, где Теодосије спомиње причу о неверној Ани која је побегла неком Франку, заповеднику града, који је потом хтео да убије Радослава, па је овај у страху побегао у српску земљу где га је примио стриц Сава под условом да се замонаши. Иако је несумњиво да се Радослав вратио и замонашио као Јован, нико сем Теодосија не помиње ову причу. Будући да је овај писац имао изузетно негативан став према Радославу и посебно Ани, ову причу би требало одбацити. Нови краљ се оженио Белославом, ћерком цара Ивана Асена II, обезбедивши се тако и на престолу и против евентуалног напада бугарског цара. По крунисању новог краља, Сава је на сабору у Жичи (тадашњем центру српске цркве) напустио архиепископски положај и за наследника одредио ученика Арсенија. Пошао је Сава у други пут на Исток, са кога се неће вратити жив. Наиме, при повратку је умро 1236. године у Трнову, у посети бугарском цару и Владислављевом тасту, где је био срдачно дочекан. Ту је и сахрањен, у Асеновој задужбини, цркви Четрдесет мученика. Владислав је наредне године кренуо на пут да би измолио мошти свог стрица од свог таста. Цар, иако га је топло дочекао, није имао ни најмању намеру да пропусти прилику да има гроб једног свеца у својој задужбини (Сава је већ уживао огроман углед у православном свету и било је питање времена када ће бити проглашен за свеца). После дужег боравка на двору, убеђивања, наводних ноћних мора Асенових и под велом ноћи, праћен послугом која је Савино тело носила као лоповска дружина, краљ Владислав је успео да извуче мошти свога стрица. Између краља Владислава и Дубровника дошло је до погоршања односа, те су обе стране, сматрајући да им је исплативије да одрже мир, приступиле преговорима, који су исходовали уговором који је настао између септембра 1234. и априла наредне године. Дубровчани су се обавезали да неће дозволити да се на њиховој територији припремају акције против српске државе, а краљ им је заузврат дао одређене повластице (попут ослобођења од плаћања могориша за Жрновицу). Ипак, односи српског краља и Дубровчана су остали хладни. Херцег Коломан, мађарски господар Хрватске и Славоније, напао је Босну под изговором рата против јеретика 1237, али је упао и у Хум. Ово је Владислава натерало да се позабави одбраном западне границе чим је Савино тело сахрањено у Милешеви. У одбрани западне границе продро је све до Цетине, где је са становништвом Сплита склопио уговор о пријатељству и савезу. Одбацивање бугарског цара као регента је изазвало нови преокрет на Балкану: сада су се удружили он, никејски цар Јован III Ватац (зет и наследник Теодора Ласкариса) и солунски цар Манојло Анђео. После састанка у Калиполису (Галипољу), а затим и у Лампсаку (1235), ћерка бугарског цара се удала за сина никејског цара, будућег цара Теодора II Ласкариса. Овде је проглашена и Бугарска патријаршија, пошто цару Асену II није било прихватљиво ни номинално потчињавање папи, а свакако није хтео да буде под никејским патријархом. Одмах се приступило и опсади Цариграда, и једино што је спасавало Цариград била је помоћ млетачке морнарице. Ипак у Цариграду је владала неслога, а сам цар Балдуин II је отишао на Запад да преклиње за помоћ. Увидевши, међутим, да ће освајање Константиновог града највише донети користи Ватацу, цар Асен II је одлучио да се повуче. Уз помоћ крсташа и Кумана напао је свог дојучерашњег савезника и опсео га у Цурулону (у Тракији), али су га вести о смрти сина, жене и патријарха духовно потресле и он се повукао у Трново, где ће 1241. умрети, пред саму најезду Монгола, догађају који је сломио кичму моћи Бугарске царевине. Смрт бугарског цара је пољуљала Владиславов положај, али још један догађај је имао значаја по крај његове владавине. У Мађарску је краљ Андраш II 1229. примио један број руских бојара који су бежали од Монгола. Тада су Мађари први пут и дознали за нову опасност. По легенди, мађарски краљ Бела IV је послао 1235. доминиканца Јулијана да доведе Мађаре који се нису преселили у нову домовину. Он је наводно наишао на ове Мађаре у Башкирији и вратио се краљу с вестима о земљи коју је назвао Magna Hungaria. Две године потом је поново отишао тамо, затекао земљу потпуно опустошену, и вратио се са писмом Бату-кана, унука Џингис-кана, у коме га овај позива да се без икаквих услова преда, или да буде уништен. Краљ Бела на ово није одговорио. Бату-кан га је упозорио, пославши још два писма: прво су му донели уништени Кумани који су бежали у Мађарску, друго су му донели уништени Пољаци. Краљ Бела се спремио за рат, пославши позиве својој властели, папи и западним владарима. Од Запада му је стигла помоћ у виду мале чете коју је водио аустријски војвода Фредерик II Свађалица, а добар део мађарске властеле уопште није одговорио, не схватајући опасност или једноставно прижељкујући даље опадање централне власти које је узело маха у држави. Пошто је Бату-кан оправдао свој рат мађарским примањем Кумана, Мађари су у наступу срџбе убили куманског поглавицу, што је довело до тога да Кумани нападну своје домаћине. На све то, савезничка војска, видевши каква је ситуација, повукла се под изговором да ће довести још војске. Пресудна битка десила се у априлу 1241. код места Мухи на реци Тиси и завршила се брзим и катастрофалним поразом мађарске војске. Краљ је бежао према Славонији, где је остао у Загребу, а Бату-канова војска је систематски окупирала Мађарску. Бату је послао неколико тумена (јединице од 10.000 војника), који су га одатле истерали. Из Загреба је Бела побегао на обалу. Град Сплит га није хтео примити, али зато му је Трогир у пресудном часу послао чамац и спасао га сигурне смрти. Краљ Бела је остао на далматинским острвима све док Бату-канова војска није напустила Мађарску. А за то није морао дуго чекати. До Батуа су вести о смрти кагана Огадаја стигле ране 1242. године, и он је позвао своје војнике да се врате са ове кампање. Место кагана, кана над свим монголским кановима, било је од далеко већег значаја за Батуа од Мађарске. Неке процене говоре да је у овом налету страдало преко 20% целокупног становништва Мађарске, и вероватно је само Огадајева смрт спасила Мађарску и околне земље још већих разарања. Када су се повлачили, један од одреда Монгола прешао је, уместо кроз Панонију, преко српске земље, Бугарске и обале Црног мора за Азију. Српска је земља била поштеђена катастрофалног пустошења захваљујући свом планинском рељефу који није погодовао коњици, као и журби војника да се што пре докопају Азије. На обали су, додуше, страдали Котор, Дриваст и Свач, али је у унутрашњости једину велику штету преживео манастир Жича, који је као средиште српске цркве скривао значајно богатство. Ова два догађаја су значајно допринела да краља Владислава са руководећег места у држави свргне његов млађи полубрат и најстарији син краља Стефана и Ане Дандоло, Урош (пролеће 1243. године). Владислав је, за разлику од Радослава, остао у српској земљи и чак задржао звање краља, али је стварну власт вршио само краљ Урош. Краљица Белослава се склонила у Дубровник, али је град обећао да неће дозволити да она врши икакав утицај на догађања у српској држави. |
Коришћена литература |
|