Прва српска држава и покрштавање Јужних Словена
Почетком деветог века су се, на рачун размирица унутар Источне римске империје, ширили Бугари и Арапи. Ови други су 841. године лађама нападали приморске градове на Јадранском мору, а пет година после већ су продирали према самом Риму. Венеција је била потпуно заузета борбама са Арапима, док су словенски гусари почели да јачају захваљујући хаосу на Средоземљу. Један напад неретљанских (паганијских) гусара на венецијанске трговце у Беневенту, који се десио 834. године, изазвао је опште огорчење на Словене и велику казнену експедицију против словенских гусара 839. године. Мир је брзо склопљен, али брзо и прекршен, тако да је следеће године експедиција поновљена, али неуспешно. Године 846. далматински гусари продиру до саме Венеције и пљачкају град Каорле. Бугари се шире ка југу и западу, користећи ромејско-арапски сукоб да се шире пре свега на Егејско море и Тесалоники (Солун). Они су успели да покоре сва словенска племена до Охрида.
За то су време Срби, будући да се нису налазили ником на удару, живели релативно мирно, повучени у својој племенској организацији. Званично је призната врховна ромејска власт, али она стварно није ни постојала. Није познато када је један жупан наметнуо осталима власт први пут, али та власт још није била коначна, с обзиром да су и други жупани имали огромну аутономију од великог жупана. Први српски велики жупан чије је име познато је Вишеслав, а први о коме се нешто више зна је Вишеславов праунук Властимир, по коме се назива прва српска династија, мада она вероватно није ни имала јединствено презиме. Константин Порфирогенит пише да су Срби и Бугари живели сложно, пазећи једни на друге. Те идиличне односе прекинуо је Пресјам, који је био први владар Бугарске са тежњом да се шири на западни део Балкана. Српска племена су пружила огроман отпор, те је Пресјам после три године борби одустао од ратовања. Када су се ове борбе водиле није познато, али се претпоставља да су се водиле негде између 840. и 850. године. Властимиров углед је због овога нагло порастао, што најбоље приказује чињеница да је, удавши своју ћерку за травунијског владара, њега именовао за самосталног владара.
Пресјамов син Борис наставља очеву политику. Пошто је по Властимировој смрти његова земља подељена између синова Мутимира, Стројника и Гојника, Борис је веровао да ће напад бити лакши. Бугарска војска је потучена до ногу, а син Бориса, Владимир, је ухваћен заједно са дванаест бугарских бољара. После склапања мира је Борис молио за пратњу до границе, бојећи се за себе, те су га до границе (која је била код данашњег Новог Пазара) испратили Мутимирови синови, а на растанку су му поклонили два роба, два сокола, два пса и деведесет кожа (сматра се да је овај обичај био традиционалан међу Србима).
Порфирогенит пише да су Срби покрштени већ у седмом веку, иницијативом императора Ираклија и помоћу мисионара из Рима, што је мало вероватно, јер би Ираклије највероватније одабрао за такав задатак себи верније константинопољске мисионаре. Пре ће бити да је тесалонски викаријат (под папином јурисдикцијом) почео покрштавати Србе и остале Словене, који су остали под римским утицајем све до одлуке Лава Изаурског. Колико је познато, седми век није донео никакве нагле промене у животу Јужних Словена, пре свега због јаког словенског конзервативизма и неповерења према Римљанима, као и због неповољних околности у самој Империји (верске борбе, јереси...) Падом Авара и јачањем Франака словенски великаши почињу прелазити у хришћанство. До прве половине деветог века цео угледан свет код Словенаца био је хришћанске вероисповести, док је у Хрватској сазидана Нинска црква као седиште хрватског бискупа. Код Срба је хришћански утицај био најслабији, јер ни Франци ни Ромеји нису прелазили у српске крајеве, те је хришћанство стигло посредно, преко Далмације и Бугарске. Хришћански споменици Босне и Дукље су идентични далматинским, али се и ромејски утицај осећао. С друге стране, осниване су грчке митрополије на словенским подручјима са циљем ширења хришћанства и грчке културе (Великаја, Смоленска, Србија, Друговићска, Радовишка, Језерска). Да је овај покрет имао изузетан успех, види се по томе што је константинопољски патријарх у осмом веку, Никита, био словенског порекла. Словени почињу ускоро да граде сопствени црквени језик и песме.
Највећа активност у покрштавању почиње у деветом веку, када Растислав, кнез Моравске, тражи савезника у сукобу са Францима, и налази га у Источној римској империји, која заузврат тражи покрштавање његових поданика као гаранцију, на шта он пристаје. Као мисионари послати су браћа Константин и Методије 863. године. Њима се приписује и стварање првог словенског писма- глагољице, на основу грчког курзива и источњачких писама. Као што је Моравска хтела да се заштити од франачког утицаја, тако је и Бугарска покушала да се заштити од ромејског утицаја позвавши франачке свештенике, али је једним војним походом Империја пресекла могуће повезивање Бугарске и Франачке, а сам владар Бугарске, Борис, је покрштен, а по свом куму, императору Михаилу, узео је име Борис-Михаило.
Године 867. Василије I Македонски прави савез са Бугарима и Србима на приморју против Арапа , те их не напада више само када се приближе обалама Империје, већ и на отвореном мору. Позвани у овај савез су били Травунци, Захумљани и Конављани, док Неретљани и Хрвати нису, јер су они ушли у савез са Лудвигом, краљем Италије. Када су словенски гусари 871. напали ромејске лађе, Василије је то искористио као повод за напад на ове Словене и присилили их на покорност. Нарочито су се против покорности, мењања начина живота и посебно хришћанства били Неретљани (по којима се њихова кнежевина почела називати Паганија).
Почетком десетог века почињу унутрашње борбе међу Србима. Мутимир, најстарији син Властимира, желео је да има врховну власт; његова браћа Стројимир и Гојник, ухваћени су и послани Бугарима, пошто је Мутимир у Бугарској нашао савезника. Борис је хтео да утиче на прилике у Србији и подржи оне који су били за сарадњу с Бугарима. Због тога је он таоце дочекао најљубазније могуће. Мутимир је једног синовца, Петра Гојниковића, задржао код себе, но овај је брзо побегао.
У српским се земљама мешао западни и источни утицај- Приморје и Дукља су били под јаким западним утицајем, због природних веза са Апенинским полуострвом и романског живља који још није био потпуно асимилиран. У самој Србији, с друге стране, сукобљавали су се утицаји Бугарске и Ромеја, а огроман су утицај имали и македонски Словени, који су били у ствари нека врста посредника између Срба и Ромеја. Ови се утицаји најбоље виде по томе што је у XII веку наспрам претежно римокатоличке Дукље Србија била скоро потпуно православна држава.
За то су време Срби, будући да се нису налазили ником на удару, живели релативно мирно, повучени у својој племенској организацији. Званично је призната врховна ромејска власт, али она стварно није ни постојала. Није познато када је један жупан наметнуо осталима власт први пут, али та власт још није била коначна, с обзиром да су и други жупани имали огромну аутономију од великог жупана. Први српски велики жупан чије је име познато је Вишеслав, а први о коме се нешто више зна је Вишеславов праунук Властимир, по коме се назива прва српска династија, мада она вероватно није ни имала јединствено презиме. Константин Порфирогенит пише да су Срби и Бугари живели сложно, пазећи једни на друге. Те идиличне односе прекинуо је Пресјам, који је био први владар Бугарске са тежњом да се шири на западни део Балкана. Српска племена су пружила огроман отпор, те је Пресјам после три године борби одустао од ратовања. Када су се ове борбе водиле није познато, али се претпоставља да су се водиле негде између 840. и 850. године. Властимиров углед је због овога нагло порастао, што најбоље приказује чињеница да је, удавши своју ћерку за травунијског владара, њега именовао за самосталног владара.
Пресјамов син Борис наставља очеву политику. Пошто је по Властимировој смрти његова земља подељена између синова Мутимира, Стројника и Гојника, Борис је веровао да ће напад бити лакши. Бугарска војска је потучена до ногу, а син Бориса, Владимир, је ухваћен заједно са дванаест бугарских бољара. После склапања мира је Борис молио за пратњу до границе, бојећи се за себе, те су га до границе (која је била код данашњег Новог Пазара) испратили Мутимирови синови, а на растанку су му поклонили два роба, два сокола, два пса и деведесет кожа (сматра се да је овај обичај био традиционалан међу Србима).
Порфирогенит пише да су Срби покрштени већ у седмом веку, иницијативом императора Ираклија и помоћу мисионара из Рима, што је мало вероватно, јер би Ираклије највероватније одабрао за такав задатак себи верније константинопољске мисионаре. Пре ће бити да је тесалонски викаријат (под папином јурисдикцијом) почео покрштавати Србе и остале Словене, који су остали под римским утицајем све до одлуке Лава Изаурског. Колико је познато, седми век није донео никакве нагле промене у животу Јужних Словена, пре свега због јаког словенског конзервативизма и неповерења према Римљанима, као и због неповољних околности у самој Империји (верске борбе, јереси...) Падом Авара и јачањем Франака словенски великаши почињу прелазити у хришћанство. До прве половине деветог века цео угледан свет код Словенаца био је хришћанске вероисповести, док је у Хрватској сазидана Нинска црква као седиште хрватског бискупа. Код Срба је хришћански утицај био најслабији, јер ни Франци ни Ромеји нису прелазили у српске крајеве, те је хришћанство стигло посредно, преко Далмације и Бугарске. Хришћански споменици Босне и Дукље су идентични далматинским, али се и ромејски утицај осећао. С друге стране, осниване су грчке митрополије на словенским подручјима са циљем ширења хришћанства и грчке културе (Великаја, Смоленска, Србија, Друговићска, Радовишка, Језерска). Да је овај покрет имао изузетан успех, види се по томе што је константинопољски патријарх у осмом веку, Никита, био словенског порекла. Словени почињу ускоро да граде сопствени црквени језик и песме.
Највећа активност у покрштавању почиње у деветом веку, када Растислав, кнез Моравске, тражи савезника у сукобу са Францима, и налази га у Источној римској империји, која заузврат тражи покрштавање његових поданика као гаранцију, на шта он пристаје. Као мисионари послати су браћа Константин и Методије 863. године. Њима се приписује и стварање првог словенског писма- глагољице, на основу грчког курзива и источњачких писама. Као што је Моравска хтела да се заштити од франачког утицаја, тако је и Бугарска покушала да се заштити од ромејског утицаја позвавши франачке свештенике, али је једним војним походом Империја пресекла могуће повезивање Бугарске и Франачке, а сам владар Бугарске, Борис, је покрштен, а по свом куму, императору Михаилу, узео је име Борис-Михаило.
Године 867. Василије I Македонски прави савез са Бугарима и Србима на приморју против Арапа , те их не напада више само када се приближе обалама Империје, већ и на отвореном мору. Позвани у овај савез су били Травунци, Захумљани и Конављани, док Неретљани и Хрвати нису, јер су они ушли у савез са Лудвигом, краљем Италије. Када су словенски гусари 871. напали ромејске лађе, Василије је то искористио као повод за напад на ове Словене и присилили их на покорност. Нарочито су се против покорности, мењања начина живота и посебно хришћанства били Неретљани (по којима се њихова кнежевина почела називати Паганија).
Почетком десетог века почињу унутрашње борбе међу Србима. Мутимир, најстарији син Властимира, желео је да има врховну власт; његова браћа Стројимир и Гојник, ухваћени су и послани Бугарима, пошто је Мутимир у Бугарској нашао савезника. Борис је хтео да утиче на прилике у Србији и подржи оне који су били за сарадњу с Бугарима. Због тога је он таоце дочекао најљубазније могуће. Мутимир је једног синовца, Петра Гојниковића, задржао код себе, но овај је брзо побегао.
У српским се земљама мешао западни и источни утицај- Приморје и Дукља су били под јаким западним утицајем, због природних веза са Апенинским полуострвом и романског живља који још није био потпуно асимилиран. У самој Србији, с друге стране, сукобљавали су се утицаји Бугарске и Ромеја, а огроман су утицај имали и македонски Словени, који су били у ствари нека врста посредника између Срба и Ромеја. Ови се утицаји најбоље виде по томе што је у XII веку наспрам претежно римокатоличке Дукље Србија била скоро потпуно православна држава.
Пад под Бугарску и обнова Србије
Неретљани се нису одрекли пиратских навика, те је Венеција 887. године послала још једну казнену експедицију. Експедиција, коју је водио сам дужд, уништена је потпуно, а дужд је погинуо. Због тога је Венеција обновила стари савез са Беренгаром, краљем Италије.
Око 890. године из Хрватске продире Петар Гојниковић, који са власти свргава Прибислава, Мутимировог сина. Други Мутимиров син, Бран, покушао је да помоћу Хрвата сруши Петра, али је ухваћен и ослепљен. Петар се окумио, вероватно преко оца или стрица, са новим бугарским владаром, Симеоном. Пошто је осигурао источну границу на тај начин, Петар почиње да се шири на рачун Захумља и Неретве. Симеон, највећи владар ког је Бугарска имала у својој историји, ширио се нагло на рачун Источне римске империје, желећи да је сруши и да направи ново универзално царство које ће бити наследник Римске империје. Ромеји су у помоћ позвали један нови народ из угро-финске породице, Мађаре, који су се у том моменту спустили у Бесарабију. Мађари су били турско-азијског типа, те их зато у средњем веку често зову и Турцима. Номадски народ, живећи од лова и сточарства, били су по грчким изворима врло дивљи- чак су буквално јели живо месо и пили крв. Први пут се помињу 838. године као помоћници Бугара, а од 892. се налазе у дунавској долини као франачки помоћници. Као контру Мађарима Симеон налази савезника у Печењезима, азијском народу с простора јужне Русије и Украјине. Они протерују Мађаре на простор између Дунава и Тисе, где ће се Мађари коначно населити и прекинути везе Јужних Словена са осталим Словенима.
Пошто је Ромејима требала помоћ против Бугара, а пошто су се Срби налазили између њих и Мађара, драчки заповедник Лав Рабдух наговара Петра да се прикључи овом антибугарском савезу. Михајло Вишевић, захумски владар кога је Петар потиснуо скроз на острва, шаље писмо Симеону о Петровом приласку Ромејима и Мађарима. Симеон прво разбија Ромеје код Анхијала 917. године, а затим шаље писмо Петру у ком га зове под заклетвом на склапање мира, с обзиром да се Петар одлично држао против свих бугарских напада. Када је Петар дошао на уговорено место, Бугари га хватају и затварају, те он умире у тамници, а на власт у Србији долази Павле Брановић, Мутимиров унук, као бугарски штићеник.
У Империји се дешава нови преврат који доводи до избијања новог рата између Бугара и Ромеја: Роман Лакапен, заповедник флоте, постаје император, док је Симеону било обећано да ће његова ћерка постати жена новог императора. У то време се у Константинополису налази Захарија, Мутимиров првенац. Ромеји му помажу да изврши преврат у Србији, што не успева, те бива послат у оковима у Бугарску 921. године. Међутим, ускоро долази до нове промене- сам Павле Брановић окреће се против Симеона, због чега га овај збацује са власти и доводи Захарију на престо, претпостављајући да су га окови научили памети, али се вара у претпоставци: Захарија се удружује са Ромејима. Симеон зато шаље казнену експедицију са двојицом војсковођа на челу, али Захарија побија Бугаре до ногу, убија заповеднике, а њихове главе и сабље шаље ромејском императору као знамење победе над Бугарима. Због овога Симеон диже нову војску, много јачу, хотећи тобоже да позове све великаше да се покоре новом владару Србије, Чаславу Клонимировићу. Заборавивши шта се већ десило Петру Гојниковићу, српски великаши прилазе новом владару, али их Симеон све хвата и убија. Бугари упадају у Србију и одводе велики део становништва као робље. Део Срба бежи у Хрватску, због чега Симеон напада хрватског краља Томислава, но овај одолева свим нападима.
По смрти Симеона Бугарска креће нагло да опада. Сукоби међу бољарима, наследницима и верницима (због појаве богумилске јереси) разарају Бугарску изнутра. Прва се од Бугарске одваја Србија предвођена Чаславом Клонимировићем, који је решио да за време општег метежа обнови отаџбину. Са четири друга је успео да побегне из Преслава и дође у Србију. О тадашњој пустоши у Србији су се испредале легенде, као на пример да је он у целој Србији нашао само педесет људи који су се хранили псима. Ово причање је свакако претерано, али указује на огромну беду која је Србију задесила после Захаријиног пада. Србија се убрзано опоравља захваљујући издашној помоћи Ромеја, који су помагали свог доказаног савезника против Бугарске. Константин Порфирогенит, Лакапенов наследник на ромејском трону, наводи да је Србија обухватала Босну до Пливе, Цетине и Ливна, док су Травунија и Конавле признавале врховну власт Србије, док су Захумље и Неретва биле независне државе. Даље наводи да је северна граница Србије ишла до Рудника и Саве, а источна до града Раса. Први пут се ова целокупна област обједињено назива Србија, те се Часлав Клонимировић може сматрати за првог ујединитеља српских земаља и племена.
Неретљани се и даље нису одрицали својих навика, те је Венеција настављала своје безуспешне експедиције против њих. Дужд Петар Кандијан је 948. године покушшао да изврши казнену експедицију, но она се тако неуспешно завршила, да је на крају Венеција морала платити дарове Неретљанима да би учесници експедиције могли да се врате у Венецију. Око 945. године су Неретљани заузели од Хрвата острва Казу, Вис и Ластово.
Од почетка десетог века Србе и Хрвате често нападају Мађари, или нападајући директно њих, или преко њихових територија нападајући Ромеје. Последње године Порфирогенитове владавине они продиру скоро до самог Константинополиса. У Летопису попа Дукљанина прича говори да су Мађари прешли да пљачкају у Босну једном приликом, предвођени неким племићем који се звао Киш, али да је Часлав брзо реаговао и побио све пљачкаше, укључујући и Киша. На то је Кишова удовица отишла код мађарског поглавице, који је подигао невиђену војску на Србију, ухватио Часлава, и по жељи Кишове удовице, утопио га у Сави. После Чаславове смрти Србија се распада на саставне делове, а први пут се Босна одваја као засебна кнежевина од Србије, али њу убрзо осваја хрватски краљ Крешимир Други. Босански бан, видевши да не може да се одбрани, бежи Мађарима.
Око 890. године из Хрватске продире Петар Гојниковић, који са власти свргава Прибислава, Мутимировог сина. Други Мутимиров син, Бран, покушао је да помоћу Хрвата сруши Петра, али је ухваћен и ослепљен. Петар се окумио, вероватно преко оца или стрица, са новим бугарским владаром, Симеоном. Пошто је осигурао источну границу на тај начин, Петар почиње да се шири на рачун Захумља и Неретве. Симеон, највећи владар ког је Бугарска имала у својој историји, ширио се нагло на рачун Источне римске империје, желећи да је сруши и да направи ново универзално царство које ће бити наследник Римске империје. Ромеји су у помоћ позвали један нови народ из угро-финске породице, Мађаре, који су се у том моменту спустили у Бесарабију. Мађари су били турско-азијског типа, те их зато у средњем веку често зову и Турцима. Номадски народ, живећи од лова и сточарства, били су по грчким изворима врло дивљи- чак су буквално јели живо месо и пили крв. Први пут се помињу 838. године као помоћници Бугара, а од 892. се налазе у дунавској долини као франачки помоћници. Као контру Мађарима Симеон налази савезника у Печењезима, азијском народу с простора јужне Русије и Украјине. Они протерују Мађаре на простор између Дунава и Тисе, где ће се Мађари коначно населити и прекинути везе Јужних Словена са осталим Словенима.
Пошто је Ромејима требала помоћ против Бугара, а пошто су се Срби налазили између њих и Мађара, драчки заповедник Лав Рабдух наговара Петра да се прикључи овом антибугарском савезу. Михајло Вишевић, захумски владар кога је Петар потиснуо скроз на острва, шаље писмо Симеону о Петровом приласку Ромејима и Мађарима. Симеон прво разбија Ромеје код Анхијала 917. године, а затим шаље писмо Петру у ком га зове под заклетвом на склапање мира, с обзиром да се Петар одлично држао против свих бугарских напада. Када је Петар дошао на уговорено место, Бугари га хватају и затварају, те он умире у тамници, а на власт у Србији долази Павле Брановић, Мутимиров унук, као бугарски штићеник.
У Империји се дешава нови преврат који доводи до избијања новог рата између Бугара и Ромеја: Роман Лакапен, заповедник флоте, постаје император, док је Симеону било обећано да ће његова ћерка постати жена новог императора. У то време се у Константинополису налази Захарија, Мутимиров првенац. Ромеји му помажу да изврши преврат у Србији, што не успева, те бива послат у оковима у Бугарску 921. године. Међутим, ускоро долази до нове промене- сам Павле Брановић окреће се против Симеона, због чега га овај збацује са власти и доводи Захарију на престо, претпостављајући да су га окови научили памети, али се вара у претпоставци: Захарија се удружује са Ромејима. Симеон зато шаље казнену експедицију са двојицом војсковођа на челу, али Захарија побија Бугаре до ногу, убија заповеднике, а њихове главе и сабље шаље ромејском императору као знамење победе над Бугарима. Због овога Симеон диже нову војску, много јачу, хотећи тобоже да позове све великаше да се покоре новом владару Србије, Чаславу Клонимировићу. Заборавивши шта се већ десило Петру Гојниковићу, српски великаши прилазе новом владару, али их Симеон све хвата и убија. Бугари упадају у Србију и одводе велики део становништва као робље. Део Срба бежи у Хрватску, због чега Симеон напада хрватског краља Томислава, но овај одолева свим нападима.
По смрти Симеона Бугарска креће нагло да опада. Сукоби међу бољарима, наследницима и верницима (због појаве богумилске јереси) разарају Бугарску изнутра. Прва се од Бугарске одваја Србија предвођена Чаславом Клонимировићем, који је решио да за време општег метежа обнови отаџбину. Са четири друга је успео да побегне из Преслава и дође у Србију. О тадашњој пустоши у Србији су се испредале легенде, као на пример да је он у целој Србији нашао само педесет људи који су се хранили псима. Ово причање је свакако претерано, али указује на огромну беду која је Србију задесила после Захаријиног пада. Србија се убрзано опоравља захваљујући издашној помоћи Ромеја, који су помагали свог доказаног савезника против Бугарске. Константин Порфирогенит, Лакапенов наследник на ромејском трону, наводи да је Србија обухватала Босну до Пливе, Цетине и Ливна, док су Травунија и Конавле признавале врховну власт Србије, док су Захумље и Неретва биле независне државе. Даље наводи да је северна граница Србије ишла до Рудника и Саве, а источна до града Раса. Први пут се ова целокупна област обједињено назива Србија, те се Часлав Клонимировић може сматрати за првог ујединитеља српских земаља и племена.
Неретљани се и даље нису одрицали својих навика, те је Венеција настављала своје безуспешне експедиције против њих. Дужд Петар Кандијан је 948. године покушшао да изврши казнену експедицију, но она се тако неуспешно завршила, да је на крају Венеција морала платити дарове Неретљанима да би учесници експедиције могли да се врате у Венецију. Око 945. године су Неретљани заузели од Хрвата острва Казу, Вис и Ластово.
Од почетка десетог века Србе и Хрвате често нападају Мађари, или нападајући директно њих, или преко њихових територија нападајући Ромеје. Последње године Порфирогенитове владавине они продиру скоро до самог Константинополиса. У Летопису попа Дукљанина прича говори да су Мађари прешли да пљачкају у Босну једном приликом, предвођени неким племићем који се звао Киш, али да је Часлав брзо реаговао и побио све пљачкаше, укључујући и Киша. На то је Кишова удовица отишла код мађарског поглавице, који је подигао невиђену војску на Србију, ухватио Часлава, и по жељи Кишове удовице, утопио га у Сави. После Чаславове смрти Србија се распада на саставне делове, а први пут се Босна одваја као засебна кнежевина од Србије, али њу убрзо осваја хрватски краљ Крешимир Други. Босански бан, видевши да не може да се одбрани, бежи Мађарима.
Држава македонских Словена
Бугарски цар Петар Први, наследник цара Симеона за чије је време Бугарска нагло опала, умире изненада 969. године. Првих година његове власти се издвојила Србија, а убрзо су се одметнули и македонски Словени. На челу устанка су била четворица браће библијских имена: Давид, Мојсије, Арон и Самуило. Судећи по њиховим именима, имену њихове мајке (Рипсимија) и Ароновог сина (Алузијан), они су били, бар по мајци, Јермени, вероватно са јерменских колонија на Вардару, које су настале као резултат ромејске колонизације словенских области. Њихов устанак је, међутим, пропао, пре свега због ромејске подршке законитим наследницима Петра. У међувремену кроз Бугарску продиру Руси, али их зауставља император Јован Цимискије, који међутим није оставио градове Бугарима, већ их је једноставно заузимао за себе, а пошто их је освојио, прешао је у Србију и њу освојио. Цимискије умире убрзо по освајању Србије.
По његовој смрти се опет дижу четворица браће, а њима се придружују и двојица легитимних Петрових наследника, Борис II и Роман. Бориса убија убрзо један Бугарин који га није препознао у грчкој одећи, док Роман није наишао ни на какав одзив међу народом. Самуило, један од четворице браће, убрзо постаје јединац: Мојсије гине при опсади Сера, Давида убијају Власи, а Арон је убијен по Самуиловој наредби. Роману Самуило нуди само место скопљанског намесника, што овај прихвата, јер је схватио да неће моћи да се одупре Самуилу. Иако је освојио Бугарску, Самуило не преноси престоницу, него је оставља у Охриду, док у њему и Преспи поставља седишта патријарха. Користећи ромејску заузетост муслиманским побунама и ратовима на истоку, Самуило успева да освоји Ларису 983. године.
Године 986. Василије Други, нови император, креће на Софију, коју опседа три недеље. Лоше спремивши поход, морао се повући, али су га Самуилове снаге дочекале у једном теснацу, направивши покољ и запленивши сво благо које је Василије понео са собом. Самуило је у овом тренутку владао над Бугарском до Дунава, Србијом, Босном, Сремом, Зетом, Травунијом, као и делом Далмације. Године 990. заузима и цео Епир, те његова држава излази на Црно, Егејско и Јадранско море.
Од следеће године се, међутим, срећа окреће. Василије прелази у офанзиву, али је прекида 995. године због побуне муслимана у Египту. Следеће године Самуило напада сам Солун, и иако не успевши да га освоји, успева да зароби солунског заповедника, због чега Василије шаље свог заповедника Никифора Урана да изврши офанзиву на Самуила. Изненадивши Самуила, Никифор хвата 12 хиљада Словена, а 1001. Василије руши бугарске градове. У освојеним областима се врши колонизација ромејским становништвом, а словенски племићи и живаљ полако губе веру у Самуила. Коначни удар Самуилу задаје Василије 1014. године у битки код Струмице, где хвата 15 хиљада Словена и наређује да се свима поваде очи, сем сваком хиљадитом, коме се оставља једно око да би могао да води осталих 999. Видевши своје ратнике такве, Самуило добија срчани удар и умире. Гаврил-Радомир, Самуилов син, безуспешно наставља ратовање, а следеће године га убија Јован Владислав, Аронов син, заједно са женом, а сина му ослепљује. Године 1018. Василије коначно уништава македонску државу, добивши надимак Бугароубица, јер је Саумило узео титулу бугарског цара, с обзиром да је једини тадашњи словенски патријарх био патријарх Бугарске, те се често ова држава назива Бугарском, односно Другим бугарским царством, мада је бугарски карактер ове државе споран.
Породице које су се побуниле против њега су примљене милостиво, али су стављене под надзор. Крајем године цела је Самуилова држава била под Василијевом влашћу, пошто су непокорени племићи заробљени или убијени. Василије је тада обуставио хеленизацију Словена, а није ни угасио Охридску цркву, већ ју је само спустио на ранг архиепископије, тако да је Словенима омогућено да исповедају веру на свом језику.
Док је Самуило ратовао у Македонији, Венеција, значајно ојачала крајем десетог века, креће да брани своје интересе на истоку Јадрана. Дужд Петар II креће у поход на Хрвате и Неретљане 1000. године, наишавши на отпор једино међу Неретљанима. Док се налазио у Сплиту, стигло му је неретљанско изасланство у ком су му тражили ослобођење својих саплеменика, док ће Неретљани у замену послати свог кнеза који ће се заклети да више никад неће нападати венецијанске лађе, као и да се одриче данка који је Венеција морала плаћати њему. Дужд је пристао и обе стране су извршиле своје обавезе. Сем неретљанског кнеза и дубровачки епископ је такође тада изјавио оданост, те се тако ова експедиција заврши успешно. Када Самуило пропаде, Хрвати (и вероватно Неретљани) признадоше врховну ромејску власт, те тако Василије поста врховни владар свих Јужних Словена изузев Словенаца.
По његовој смрти се опет дижу четворица браће, а њима се придружују и двојица легитимних Петрових наследника, Борис II и Роман. Бориса убија убрзо један Бугарин који га није препознао у грчкој одећи, док Роман није наишао ни на какав одзив међу народом. Самуило, један од четворице браће, убрзо постаје јединац: Мојсије гине при опсади Сера, Давида убијају Власи, а Арон је убијен по Самуиловој наредби. Роману Самуило нуди само место скопљанског намесника, што овај прихвата, јер је схватио да неће моћи да се одупре Самуилу. Иако је освојио Бугарску, Самуило не преноси престоницу, него је оставља у Охриду, док у њему и Преспи поставља седишта патријарха. Користећи ромејску заузетост муслиманским побунама и ратовима на истоку, Самуило успева да освоји Ларису 983. године.
Године 986. Василије Други, нови император, креће на Софију, коју опседа три недеље. Лоше спремивши поход, морао се повући, али су га Самуилове снаге дочекале у једном теснацу, направивши покољ и запленивши сво благо које је Василије понео са собом. Самуило је у овом тренутку владао над Бугарском до Дунава, Србијом, Босном, Сремом, Зетом, Травунијом, као и делом Далмације. Године 990. заузима и цео Епир, те његова држава излази на Црно, Егејско и Јадранско море.
Од следеће године се, међутим, срећа окреће. Василије прелази у офанзиву, али је прекида 995. године због побуне муслимана у Египту. Следеће године Самуило напада сам Солун, и иако не успевши да га освоји, успева да зароби солунског заповедника, због чега Василије шаље свог заповедника Никифора Урана да изврши офанзиву на Самуила. Изненадивши Самуила, Никифор хвата 12 хиљада Словена, а 1001. Василије руши бугарске градове. У освојеним областима се врши колонизација ромејским становништвом, а словенски племићи и живаљ полако губе веру у Самуила. Коначни удар Самуилу задаје Василије 1014. године у битки код Струмице, где хвата 15 хиљада Словена и наређује да се свима поваде очи, сем сваком хиљадитом, коме се оставља једно око да би могао да води осталих 999. Видевши своје ратнике такве, Самуило добија срчани удар и умире. Гаврил-Радомир, Самуилов син, безуспешно наставља ратовање, а следеће године га убија Јован Владислав, Аронов син, заједно са женом, а сина му ослепљује. Године 1018. Василије коначно уништава македонску државу, добивши надимак Бугароубица, јер је Саумило узео титулу бугарског цара, с обзиром да је једини тадашњи словенски патријарх био патријарх Бугарске, те се често ова држава назива Бугарском, односно Другим бугарским царством, мада је бугарски карактер ове државе споран.
Породице које су се побуниле против њега су примљене милостиво, али су стављене под надзор. Крајем године цела је Самуилова држава била под Василијевом влашћу, пошто су непокорени племићи заробљени или убијени. Василије је тада обуставио хеленизацију Словена, а није ни угасио Охридску цркву, већ ју је само спустио на ранг архиепископије, тако да је Словенима омогућено да исповедају веру на свом језику.
Док је Самуило ратовао у Македонији, Венеција, значајно ојачала крајем десетог века, креће да брани своје интересе на истоку Јадрана. Дужд Петар II креће у поход на Хрвате и Неретљане 1000. године, наишавши на отпор једино међу Неретљанима. Док се налазио у Сплиту, стигло му је неретљанско изасланство у ком су му тражили ослобођење својих саплеменика, док ће Неретљани у замену послати свог кнеза који ће се заклети да више никад неће нападати венецијанске лађе, као и да се одриче данка који је Венеција морала плаћати њему. Дужд је пристао и обе стране су извршиле своје обавезе. Сем неретљанског кнеза и дубровачки епископ је такође тада изјавио оданост, те се тако ова експедиција заврши успешно. Када Самуило пропаде, Хрвати (и вероватно Неретљани) признадоше врховну ромејску власт, те тако Василије поста врховни владар свих Јужних Словена изузев Словенаца.