Увод у рат
Српске победе у балканским ратовима изазвали су међу Србима и осталим Јужним Словенима у Аустро-Угарској велико одушевљење. Песници су исписивали читаве збирке песама, штампа је без даха пратила војску, а народ у селима, не чекајући новине, претплаћивао се на ратне депеше. У босанском Сабору српски представници су бечкој влади упутили протестну ноту због антисрпског става, док је омладина већ наступала отворено против бечке власти. Стотине младих људи су отишле у Србију и Црну Гору као добровољци, док су жене шиле рубље за рањенике и купиле прилоге за Црвени крст у Србији и Црној Гори. У Сплиту и Шибенику су власти распустиле градске општине због тога што су направили манифестације у част балканских савезника. Сви народни посланици Далмације су у Задру одржали скупштину где су подржали напоре балканских савезника. На то су власти одговарале прогонима и полицијским мерама, што је само изазвало мржњу и појачало тежњу Јужних Словена да траже независност. Још више ватре је распламсао Бетман Холвег, немачки канцелар, који је изјавио у марту 1914. да ће у евентуалном рату Германи бити на једној, а Словени на другој страни.
Српске победе су још више истакле могуће уједињење Јужних Словена, а сама Аустро-Угарска је успела да отуђи и оне јужнословенске елементе који су јој били привржени. У пролеће 1914. у задњи час су војни кругови спречили парламентаризацију Хрватске-Славоније, коју је тадала водила Хрватско-српска коалиција. Србија је после Балканских ратова показала сву своју снагу, које вероватно ни сама није била свесна. Све очи Јужних Словена у Аустро-Угарској биле су упрте у њу. Бечка влада почела је у Србији видети опасност, но веровало се да ће се напредак Србије свакако моћи угрозити у ближој будућности. Мисао о превентивном рату је постајала све јача и почело се о њој и јавно дискутовати у Бечу.
За аустро-угарску спољну политику српска снажна држава значила је препреку продирању на Балкан и одузимање Балкана из дипломатско-привредног утицаја Беча. За унутрашњу аустро-угарску политику снажна српска држава значила је привлачну тачку за јужнословенски живаљ у Аустро-Угарској, који су јасно видели колико један њихов део показује снаге и полета, док други троши готово целокупну енергију само на сузбијању германизације и мађаризације и очувању основних националних слобода. Једино трајно решење ове ситуације које је било прихватљиво за Аустро-Угарску јесте да се Србија одрекне било какве националне политике и уђе у било каквом смислу у састав саме Аустро-Угарске, или бар у неки подређени положај према њој. Све је очигледније остало да ће се противност Аустро-Угарске и Србије моћи решити једино сукобом. Србија, мала држава на Балкану, држала се све од свог ослобађања мишљу да уједини све Србе у једну државу, а потом се јавила и идеја Србије као ујединитеља Јужних Словена. Да не би те мисли, и да је Србија остала у својим згрченим границама, оно унутар ње би једва било вредно државности. С друге стране, Аустро-Угарска, династичка држава у којој је обитавало дванаест нација, још увек је водила активистичку политику једне велике силе, заоштривши ситуацију до најозбиљније могућности рата. У водећим круговима Беча већ се осећало да је Аустро-Угарска трула до сржи и тражио се лек томе. Уместо да се спроведе унутрашња реорганизација, којом би се задовољили сви народи унутар државе, она је гледала како да сруши њене спољашње ривале, пре свега Србију, као да би евентуални слом Србије и њен улазак у састав Аустро-Угарске био решење проблема.
У Аустрo-Угарској се говорило да расположење Јужних Словена није изазвано властитог уверења и опресије над њима, већ да је резултат српске агитације и пропаганде у јужнословенским крајевима. Пре свега се упирало прстом на Народну одбрану, удружење основано у Београду октобра 1908. године, у чији су састав ушли представници свих странака, не би ли ради виших интереса бар за тренутак занемарили партијске размирице, као и са намером да Народна одбрана постане матица за прикупљање и организацију добровољачких одреда у случају евентуалног рата. Народна одбрана бавила се развијањем витешког духа и помагањем гимнастичких и стреличарских организација, а у крајевима ван Србије се бавила предавањима и манифестацијама, којим је развијала свест о народном јединству. Желећи да препороди и створи бољи тип човека, новог Србина како је говорио Васа Стајић. Сама агитација против Аустро-Угарске била је последица притисака на јужнословенски живаљ:
Српске победе су још више истакле могуће уједињење Јужних Словена, а сама Аустро-Угарска је успела да отуђи и оне јужнословенске елементе који су јој били привржени. У пролеће 1914. у задњи час су војни кругови спречили парламентаризацију Хрватске-Славоније, коју је тадала водила Хрватско-српска коалиција. Србија је после Балканских ратова показала сву своју снагу, које вероватно ни сама није била свесна. Све очи Јужних Словена у Аустро-Угарској биле су упрте у њу. Бечка влада почела је у Србији видети опасност, но веровало се да ће се напредак Србије свакако моћи угрозити у ближој будућности. Мисао о превентивном рату је постајала све јача и почело се о њој и јавно дискутовати у Бечу.
За аустро-угарску спољну политику српска снажна држава значила је препреку продирању на Балкан и одузимање Балкана из дипломатско-привредног утицаја Беча. За унутрашњу аустро-угарску политику снажна српска држава значила је привлачну тачку за јужнословенски живаљ у Аустро-Угарској, који су јасно видели колико један њихов део показује снаге и полета, док други троши готово целокупну енергију само на сузбијању германизације и мађаризације и очувању основних националних слобода. Једино трајно решење ове ситуације које је било прихватљиво за Аустро-Угарску јесте да се Србија одрекне било какве националне политике и уђе у било каквом смислу у састав саме Аустро-Угарске, или бар у неки подређени положај према њој. Све је очигледније остало да ће се противност Аустро-Угарске и Србије моћи решити једино сукобом. Србија, мала држава на Балкану, држала се све од свог ослобађања мишљу да уједини све Србе у једну државу, а потом се јавила и идеја Србије као ујединитеља Јужних Словена. Да не би те мисли, и да је Србија остала у својим згрченим границама, оно унутар ње би једва било вредно државности. С друге стране, Аустро-Угарска, династичка држава у којој је обитавало дванаест нација, још увек је водила активистичку политику једне велике силе, заоштривши ситуацију до најозбиљније могућности рата. У водећим круговима Беча већ се осећало да је Аустро-Угарска трула до сржи и тражио се лек томе. Уместо да се спроведе унутрашња реорганизација, којом би се задовољили сви народи унутар државе, она је гледала како да сруши њене спољашње ривале, пре свега Србију, као да би евентуални слом Србије и њен улазак у састав Аустро-Угарске био решење проблема.
У Аустрo-Угарској се говорило да расположење Јужних Словена није изазвано властитог уверења и опресије над њима, већ да је резултат српске агитације и пропаганде у јужнословенским крајевима. Пре свега се упирало прстом на Народну одбрану, удружење основано у Београду октобра 1908. године, у чији су састав ушли представници свих странака, не би ли ради виших интереса бар за тренутак занемарили партијске размирице, као и са намером да Народна одбрана постане матица за прикупљање и организацију добровољачких одреда у случају евентуалног рата. Народна одбрана бавила се развијањем витешког духа и помагањем гимнастичких и стреличарских организација, а у крајевима ван Србије се бавила предавањима и манифестацијама, којим је развијала свест о народном јединству. Желећи да препороди и створи бољи тип човека, новог Србина како је говорио Васа Стајић. Сама агитација против Аустро-Угарске била је последица притисака на јужнословенски живаљ:
Као што су некада са југа ишли Турци на нас, тако иде данас са севера Аустрија. (...) Србија мора да прими борбу с моћним суседом, јер је то потреба њене слободе, самоодржања и општег напретка.
писало је у програму Народне одбране. У самој Србији Народна одбрана почела је губити популарност од 1912. године. Из ње су се повлачили угледни грађани, незадовољни извесним лицима у њему. Они су потом основали сопствену организацију, Културну лигу. У Народној одбрани почеле су несугласице, па се један, борбенији део потом издвојио и основао нову организацију, Уједињење или смрт. Стварни вођа ове организације био је Драгутин Димитријевић Апис, док је и огроман део завереника који су убили краља Александра Обреновића био унутар организације. У народу ова организација била је позната као Црна рука. Ова револуционарна организација, која је водила живу пропаганду, тражила је уједињење свих области у којима Срби живе са Србијом, док је жестоко критиковала партијске страсти и саме партије. Отворен сукоб с влашћу ова је организација имала у јануару 1914. смењен војни министар Божановић и нешто касније у Скопљу, када се водила дискусија о првенству између војних и грађанских власти. Организација је највише деловала међу омладином, сматрајући да су старији нараштаји већ изгубили веру у себе, док су млађи имали у себи још свете ватре, како то говори Чедомир Поповић, један од чланова. Култ Србије је растао у друштву. Ово најбоље илуструје један пример студената из Тузле, који су, кад су прешли преко Зворника у Србију, пали на колена и кренули да љубе земљу као светињу.
Активност омладине била је веома жива- агитовало се преко јавности (штампом, предавањима...) и непосредно, то јест у самом народу. Старији листови прелазе у руке млађих нараштаја , као на пример сплитска Слобода и шибенички Напредњак, док се у исто време покрећу и нови листови (Препород у Љубљани, Српска Омладина у Сарајеву, Нови Србин у Сомбору...) Мада су ови листови били махом кратког века, јер су углавном били без великих материјалних средстава и били прогањани од стране аустро-угарских власти, њихова је активност давала резултате у народу. У извесним местима, нарочито у Далмацији, омладина има огроман утицај на читаво друштво. У Сплиту се за време Скадарске кризе састала Уједињена националистичка омладина, где се закључило да ће ова организација, због Аустро-Угарског притиска против српских краљевина, одговорити пропагандом у народу и војсци. Организација је имала огромног успеха међу војском, те је добар део био спреман да пребегне у српску војску у случају рата. Маја 1913. се покреће у Сплиту часопис Уједињење, али га власти затварају већ после другог броја. Затворени су не само уредници, него чак и читаоци. Исте године је покренут чак у Женеви омладински лист Union.
Када је на место комесара Хрватске-Славоније дошао барон Иво Скерлец (у јулу 1913. године), омладина и њега дочекује као непријатеља, јер је примио дужност комесара. Чак из Сједињених Америчких Држава допутовао је омладинац Стјепан Дојчић и извршио атентат на њега 18. августа, ранивши га у руку. Хрватско-српска коалиција осудила је атентат и послала поруку Скерлецу да жали због овога, пошто је Коалиција знала да је Скерлец дошао с намером да ликвидира Комесаријат у Хрватској-Славонији. Омладина је исмевала рад старијих, сматрајући да ситан рад доноси ситне резултате. Њихово убеђење највише су утврдиле српске победе у Балканским ратовима, те су били уверени да ће се велики резултати испунити само великим захтевима. Они су говорили да је дошло крајње време да се изврше радикалне измене у Аустро-Угарској, те да ако Беч неће сам да их изврши, извршиће га омладина. Омладина је своју мисију схватала толико озбиљно, да је то прелазило у неку врсту митског фанатизма. Омладина Босне и Херцеговине одавно је већ правила ђачка тајна друштва- 1896. у гимназији у Сарајеву основано је друштво Српска свијест, чије су седнице почињале и завршаване химном Боже правде; Тајно националистичко ђачко друштво основано је и у Мостару 1898. године, а обновљено је 1905. године под именом Слобода. У Бечу је 1905. године основано тајно друштво Рад, које је покушало 1906. године да направи велики омладински збор у Сарајеву. Тај збор су бечке власти забраниле пре него што је и сазван. Из Гацка и Билеће неколико стотина омладинаца је током 1908. и 1909. пребегло за Црну Гору, заједно са два свештеника, спремајући се на евентуалну акцију против Аустро-Угарске.
Омладинце су пратили и јужнословенски књижевници, попут Алексе Шантића, Петра Кочића, Ристе Радуловића, и многих других. Они су писали песме, приповетке, романе, драме, летке и још штошта против бечких власти. Многи од њих су узели и учешћа и у политичко-друштвеном животу Србије и Русије у то време.
На босанску омладину највише је утицао пример атентата Богдана Жерајића, као дело личног протеста против анексије. Владимир Гаћиновић, духовни зачетник Младе Босне је био близак Жерајићев друг, а по атентату је отишао из Беча, где је радио на организацији омладине, у Београд, где штампа брошуру о Богдану Жерајићу, Смрт једног хероја. У Босни и Херцеговини се оснивају бунтовна друштва, која предводе она у Сарајеву, Мостару, Бањалуци и Тузли. Омладинци читају руска нихилистичка дела, студирају све значајне националне покрете у новијој историји, иду и у Србију, где се хватају у везе са српским комитама, новинарима и омладинцима.
Од јесени 1912. године почиње још интензивнија организација омладине. Њени чланови се организују у клубове Народног уједињења, које је по својим статутима сматрало да је уједињење српског и хрватског народа заједно са словеначким изнад свих циљева, те да клуб има задатак да створи култ српско-хрватске националне енергије. Сем студената, организацији су приступали и средњошколци, радници и сељаци. Сва већа места, која су имала средње школе, имала су своје ђачке организације грађене по статутима Народног уједињења била је Уједињењем ослобођењу. После Сплита и Сарајева важно седиште је био и Праг. Тамо су се почетком 1914. године ујединила сва омладинска удружења Срба, Хрвата и Словенаца у једно националистичко друштво Југославија. У Загребу почињу са радом листови Вихор и Народно јединство, док у Љубљани излази Глас Југа.
Сви Срби и највећи део осталих Јужних Словена били су за ослобођење од Аустро-Угарске. Борбе против династије Хабзбурга исписале су најважније странице историје многих држава Европе- Швајцарске, Холандије, Белгије, Немачке, Италије. Хабзбуршка династија није ништа научила из историје, те је и у 19. и 20. веку владала готово исто као и у претходним, не увиђајући да једна велика многонационална држава више не може опстати у истом облику и да ће јој требати опширне реформе. Беч није имао ни снаге, ни воље, ни способности за тако нешто. Већ је и код пријатеља Аустро-Угарске било уверење да се она налази пред распадом. У њој су народи већ одавно водили своје међусобне борбе- Чеси и Словенци с Немцима; Пољаци са Украјинцима; Срби, Хрвати, Румуни и Словаци са Мађарима; Италијани са Немцима, Хрватима и Словенцима. Неколико сабора је обуставило рад, а Парламент је одлаган због чешке опструкције. Међу Мађарима је владала унутрашња борба између владе Иштвана Тисе и опозиције, па је парламентарна гарда морала да избацује посланике из Парламента. Немачки амбасадор у Бечу, Чиршки, послао је у Берлин 22. маја следећу поруку:
Активност омладине била је веома жива- агитовало се преко јавности (штампом, предавањима...) и непосредно, то јест у самом народу. Старији листови прелазе у руке млађих нараштаја , као на пример сплитска Слобода и шибенички Напредњак, док се у исто време покрећу и нови листови (Препород у Љубљани, Српска Омладина у Сарајеву, Нови Србин у Сомбору...) Мада су ови листови били махом кратког века, јер су углавном били без великих материјалних средстава и били прогањани од стране аустро-угарских власти, њихова је активност давала резултате у народу. У извесним местима, нарочито у Далмацији, омладина има огроман утицај на читаво друштво. У Сплиту се за време Скадарске кризе састала Уједињена националистичка омладина, где се закључило да ће ова организација, због Аустро-Угарског притиска против српских краљевина, одговорити пропагандом у народу и војсци. Организација је имала огромног успеха међу војском, те је добар део био спреман да пребегне у српску војску у случају рата. Маја 1913. се покреће у Сплиту часопис Уједињење, али га власти затварају већ после другог броја. Затворени су не само уредници, него чак и читаоци. Исте године је покренут чак у Женеви омладински лист Union.
Када је на место комесара Хрватске-Славоније дошао барон Иво Скерлец (у јулу 1913. године), омладина и њега дочекује као непријатеља, јер је примио дужност комесара. Чак из Сједињених Америчких Држава допутовао је омладинац Стјепан Дојчић и извршио атентат на њега 18. августа, ранивши га у руку. Хрватско-српска коалиција осудила је атентат и послала поруку Скерлецу да жали због овога, пошто је Коалиција знала да је Скерлец дошао с намером да ликвидира Комесаријат у Хрватској-Славонији. Омладина је исмевала рад старијих, сматрајући да ситан рад доноси ситне резултате. Њихово убеђење највише су утврдиле српске победе у Балканским ратовима, те су били уверени да ће се велики резултати испунити само великим захтевима. Они су говорили да је дошло крајње време да се изврше радикалне измене у Аустро-Угарској, те да ако Беч неће сам да их изврши, извршиће га омладина. Омладина је своју мисију схватала толико озбиљно, да је то прелазило у неку врсту митског фанатизма. Омладина Босне и Херцеговине одавно је већ правила ђачка тајна друштва- 1896. у гимназији у Сарајеву основано је друштво Српска свијест, чије су седнице почињале и завршаване химном Боже правде; Тајно националистичко ђачко друштво основано је и у Мостару 1898. године, а обновљено је 1905. године под именом Слобода. У Бечу је 1905. године основано тајно друштво Рад, које је покушало 1906. године да направи велики омладински збор у Сарајеву. Тај збор су бечке власти забраниле пре него што је и сазван. Из Гацка и Билеће неколико стотина омладинаца је током 1908. и 1909. пребегло за Црну Гору, заједно са два свештеника, спремајући се на евентуалну акцију против Аустро-Угарске.
Омладинце су пратили и јужнословенски књижевници, попут Алексе Шантића, Петра Кочића, Ристе Радуловића, и многих других. Они су писали песме, приповетке, романе, драме, летке и још штошта против бечких власти. Многи од њих су узели и учешћа и у политичко-друштвеном животу Србије и Русије у то време.
На босанску омладину највише је утицао пример атентата Богдана Жерајића, као дело личног протеста против анексије. Владимир Гаћиновић, духовни зачетник Младе Босне је био близак Жерајићев друг, а по атентату је отишао из Беча, где је радио на организацији омладине, у Београд, где штампа брошуру о Богдану Жерајићу, Смрт једног хероја. У Босни и Херцеговини се оснивају бунтовна друштва, која предводе она у Сарајеву, Мостару, Бањалуци и Тузли. Омладинци читају руска нихилистичка дела, студирају све значајне националне покрете у новијој историји, иду и у Србију, где се хватају у везе са српским комитама, новинарима и омладинцима.
Од јесени 1912. године почиње још интензивнија организација омладине. Њени чланови се организују у клубове Народног уједињења, које је по својим статутима сматрало да је уједињење српског и хрватског народа заједно са словеначким изнад свих циљева, те да клуб има задатак да створи култ српско-хрватске националне енергије. Сем студената, организацији су приступали и средњошколци, радници и сељаци. Сва већа места, која су имала средње школе, имала су своје ђачке организације грађене по статутима Народног уједињења била је Уједињењем ослобођењу. После Сплита и Сарајева важно седиште је био и Праг. Тамо су се почетком 1914. године ујединила сва омладинска удружења Срба, Хрвата и Словенаца у једно националистичко друштво Југославија. У Загребу почињу са радом листови Вихор и Народно јединство, док у Љубљани излази Глас Југа.
Сви Срби и највећи део осталих Јужних Словена били су за ослобођење од Аустро-Угарске. Борбе против династије Хабзбурга исписале су најважније странице историје многих држава Европе- Швајцарске, Холандије, Белгије, Немачке, Италије. Хабзбуршка династија није ништа научила из историје, те је и у 19. и 20. веку владала готово исто као и у претходним, не увиђајући да једна велика многонационална држава више не може опстати у истом облику и да ће јој требати опширне реформе. Беч није имао ни снаге, ни воље, ни способности за тако нешто. Већ је и код пријатеља Аустро-Угарске било уверење да се она налази пред распадом. У њој су народи већ одавно водили своје међусобне борбе- Чеси и Словенци с Немцима; Пољаци са Украјинцима; Срби, Хрвати, Румуни и Словаци са Мађарима; Италијани са Немцима, Хрватима и Словенцима. Неколико сабора је обуставило рад, а Парламент је одлаган због чешке опструкције. Међу Мађарима је владала унутрашња борба између владе Иштвана Тисе и опозиције, па је парламентарна гарда морала да избацује посланике из Парламента. Немачки амбасадор у Бечу, Чиршки, послао је у Берлин 22. маја следећу поруку:
Често стављам себи у мислима питање, да ли се доиста још исплати да се ми тако чврсто вежемо уз ову државну творевину која пуца на све стране и да настављамо даље напорни рад да је вучемо са собом.
Непријатељско држање народа према Аустро-Угарској није постојало само у Србији, већ и у њеним савезницама. Румунија је од 1913. године почела да се окреће против Аустро-Угарске. Аустро-угарски амбасадор у Бечу, барон Хајмерле, писао је да се у Румунији официри изјашњавају против Аустро-Угарске и да говоре нескривено о будућем ослободилачком рату против ње. Сам краљ Карол I говорио је да мађарско поступање према Румунима изазива јако осећање солидарности против Аустро-Угарске.
Сарајевски атентат
Млади људи су се понашали углавном по угледу на Италијане који су се борили за ослобођење и уједињење. Мацини и његова Млада Италија постали омладински идеал. Као и у Италији, спремали су се атентати, стварала се тајна друштва и организовали су се завереници. Сем Италијана, омладинци су се угледали и на руске револуционаре. Читали су се руски револуционарни писци, док су се понеки листови називали по револуционарним делима. У Лозани је Гаћиновић дошао у везу са Лавом Троцким. Један од омладинаца, Б. Јевтић, писао је:
Стојећи под непосредним утицајем руске социјално-револуционарне литературе, природно је да је оријентација Младе Босне ишла, следећи циљ народног ослобођења, колосеком руске револуционарне мисли, више него путем који су давали примери из талијанске и немачке историје ослобођења... Млада Босна је долазила после Маркса и Енгелса, после руске револуције из 1906. године; неки њени чланови су прошли школу Масариковог социјализма, многи су видели крваве радничке немире у Сарајеву 1906.
Атмосферу за прека разрачунавања стварала се и из других кругова. У мађарском парламенту 1912. на грофа Тису извршио је неуспели атентат посланик Јулије Ковач, док су у фебруару 1913. исто урадили мађарски националисти у Дебрецину. Неколико месеци потом Степан Дојчић је извршио претходно поменути атентат на Скерлеца, а на исту особу покушао је да изврши атентат и Јаков Шефер у загребачком позоришту. Од тада се већ скоро јавно говорило о атентатима, не само као опоменама, него и као подстицају на промену курса. Атентати су били подстицај за борбеност народа. Из дана у дан је расла бунтовност народа. У таквом расположењу дошла је вест о доласку Франца Фердинанда, престолонаследника и врховног заповедника војске, у Босну.
Као религиозно настројен, напрасит, неповерљив и човек уских схватања, био је на лошем гласу. Међу војним и клерикалним круговима је важио за човека који ће створити Велику Аустрију, тако што ће укротити Мађаре и утући рогове Србима. За њега се тврдило да планира поделу Аустро-Угарске на три дела, те би поред Аустрије и Мађарске трећа јединица била јужнословенска област, коју би чиниле Словенија, Хрватска, Далмација, Славонија, Босна и Херцеговина. Међутим, вероватније је да су то биле само тренутне комбинације, које се не би оствариле без великог грађанског рата, с обзиром да нису само Мађари били противници овог плана, већ и сами аустријски Немци. Војска се ослањала на њега као свог заштитника, док се Фердинанд према Србима односио скоро непријатељски. Чињеница да долази у Босну да би извео антисрпске војне показне вежбе, као и чињеница да намерава да за сам Видовдан намерава да се тријумфално провезе Сарајевом, допринеле су да омладина одабере мету кроз коју ће погодити цео режим.
Одлуку за извршење атентата на Франца Фердинанда донело је неколико омладинаца из Босне и Херцеговини који су се налазили у Београду. По њиховим речима, одлука је била спонтана, једино су се ради оружја повезали са пар особа из Црне Горе. Чак ни у вођству организације Уједињење или смрт није било познато шта се спрема, јер су Апис и Воја Танкосић радили на своју руку. Српској влади није да никакав наговештај, чак се пазило да у преласку границе са Босном и Херцеговином не дође до каквог контакта са државним органима, јер се знало да би она била против тога и да би покушала и да спречи ово, желећи да сачува мир после два тешка рата. Чак се и Апис предомислио, те је слао поруке да се атентат обустави, али омладина се није више дала одвратити.
У Тузли и Сарајеву гимназијалци Гаврило Принцип и Трифко Грабеж и типографски радник Недељко Чабриновић су увели у свој круг неколико другова, док су информисали о целој ствари још пар поверљивих људи који су имали извршити неколико услуга за њих. Иако се тајна чувала пажљиво, нешто се ипак наслућивало- у мају су неки протерани ђаци из Хрватске говорили у могућности атентата, а у Беч су стизали полицијски извештаји о томе; српски посланик у Бечу, Јован Јовановић је на дискретан начин скренуо пажњу на опасност министру за Босну и Херцеговину, Билинском, не знајући нешто конкретније. Сарајевска полиција упозоравала је официре на могућност атентата, што су официри надмено одбијали, јер су они организацију престолонаследниковог проласка кроз Сарајево узели у своје руке.
У атентату је учествовало седам завереника- Трифко Грабеж, Данило Илић, Мухамед Мехмедбашић, Цветко Поповић, Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Васо Чубриловић. Први атентат извршио је Чабриновић, бацивши бомбу на аутомобил у ком се возио Франц Фердинанд, али је престолонаследник реаговао на време и одгурнуо бомбу са крова, те је она пала на следећи аутомобил у колони. Аутомобил је затим налетео поред Гаврила Принципа, те је он искористио прилику и потегао пиштољ марке Браунинг. Првим хицем ранио је Фердинанда у врат, док је другим, нишанећи у Оскара фон Поћорека, тадашњег гувернера Босне и Херцеговине, погодио Фердинандову жену Софију у стомак, јер су кола наставила да се крећу. Пошто је покушао да се отрује капсулом цијанида исто као и Чабриновић, а пошто је отров затајио, Принцип је покушао да пуца у себе, међутим предухитрили су га припадници полиције.
Аустро-Угарска тада је почела ширити говоре о непосредним претензијама на Босну и Херцеговину и опасности од Србије по њу, јер Србија тек што није потпалила њене југословенске области и изазвала револуцију. Међутим, у ово време је то била најмања брига Србије, јер је откривено из српско-руске дипломатске преписке да је једина препрека тадашњем финансијском и дипломатском уједињењу Србије и Црне Горе била Аустро-Угарска. То уједињење понудио је сам краљ Никола у марту 1914. године у личном писму краљу Петру, који се због Аустро-Угарске устручавао да тамо пошаље војничке инструкторе. У извештају руског амбасадора у Београду, Хартвига, из 7. априла 1914. стоји следеће:
Као религиозно настројен, напрасит, неповерљив и човек уских схватања, био је на лошем гласу. Међу војним и клерикалним круговима је важио за човека који ће створити Велику Аустрију, тако што ће укротити Мађаре и утући рогове Србима. За њега се тврдило да планира поделу Аустро-Угарске на три дела, те би поред Аустрије и Мађарске трећа јединица била јужнословенска област, коју би чиниле Словенија, Хрватска, Далмација, Славонија, Босна и Херцеговина. Међутим, вероватније је да су то биле само тренутне комбинације, које се не би оствариле без великог грађанског рата, с обзиром да нису само Мађари били противници овог плана, већ и сами аустријски Немци. Војска се ослањала на њега као свог заштитника, док се Фердинанд према Србима односио скоро непријатељски. Чињеница да долази у Босну да би извео антисрпске војне показне вежбе, као и чињеница да намерава да за сам Видовдан намерава да се тријумфално провезе Сарајевом, допринеле су да омладина одабере мету кроз коју ће погодити цео режим.
Одлуку за извршење атентата на Франца Фердинанда донело је неколико омладинаца из Босне и Херцеговини који су се налазили у Београду. По њиховим речима, одлука је била спонтана, једино су се ради оружја повезали са пар особа из Црне Горе. Чак ни у вођству организације Уједињење или смрт није било познато шта се спрема, јер су Апис и Воја Танкосић радили на своју руку. Српској влади није да никакав наговештај, чак се пазило да у преласку границе са Босном и Херцеговином не дође до каквог контакта са државним органима, јер се знало да би она била против тога и да би покушала и да спречи ово, желећи да сачува мир после два тешка рата. Чак се и Апис предомислио, те је слао поруке да се атентат обустави, али омладина се није више дала одвратити.
У Тузли и Сарајеву гимназијалци Гаврило Принцип и Трифко Грабеж и типографски радник Недељко Чабриновић су увели у свој круг неколико другова, док су информисали о целој ствари још пар поверљивих људи који су имали извршити неколико услуга за њих. Иако се тајна чувала пажљиво, нешто се ипак наслућивало- у мају су неки протерани ђаци из Хрватске говорили у могућности атентата, а у Беч су стизали полицијски извештаји о томе; српски посланик у Бечу, Јован Јовановић је на дискретан начин скренуо пажњу на опасност министру за Босну и Херцеговину, Билинском, не знајући нешто конкретније. Сарајевска полиција упозоравала је официре на могућност атентата, што су официри надмено одбијали, јер су они организацију престолонаследниковог проласка кроз Сарајево узели у своје руке.
У атентату је учествовало седам завереника- Трифко Грабеж, Данило Илић, Мухамед Мехмедбашић, Цветко Поповић, Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Васо Чубриловић. Први атентат извршио је Чабриновић, бацивши бомбу на аутомобил у ком се возио Франц Фердинанд, али је престолонаследник реаговао на време и одгурнуо бомбу са крова, те је она пала на следећи аутомобил у колони. Аутомобил је затим налетео поред Гаврила Принципа, те је он искористио прилику и потегао пиштољ марке Браунинг. Првим хицем ранио је Фердинанда у врат, док је другим, нишанећи у Оскара фон Поћорека, тадашњег гувернера Босне и Херцеговине, погодио Фердинандову жену Софију у стомак, јер су кола наставила да се крећу. Пошто је покушао да се отрује капсулом цијанида исто као и Чабриновић, а пошто је отров затајио, Принцип је покушао да пуца у себе, међутим предухитрили су га припадници полиције.
Аустро-Угарска тада је почела ширити говоре о непосредним претензијама на Босну и Херцеговину и опасности од Србије по њу, јер Србија тек што није потпалила њене југословенске области и изазвала револуцију. Међутим, у ово време је то била најмања брига Србије, јер је откривено из српско-руске дипломатске преписке да је једина препрека тадашњем финансијском и дипломатском уједињењу Србије и Црне Горе била Аустро-Угарска. То уједињење понудио је сам краљ Никола у марту 1914. године у личном писму краљу Петру, који се због Аустро-Угарске устручавао да тамо пошаље војничке инструкторе. У извештају руског амбасадора у Београду, Хартвига, из 7. априла 1914. стоји следеће:
Пашић држи у даљем као пожељно, да се сад оставе по страни све бриге "о још неослобођеној српској браћи и целом Југословенству" и да се мисли на мере које би стварно могле учврстити везе народа исте крви.
Овде се под везама народа исте крви мисли на народ Србије и Црне Горе.
Бечки кругови су истог дана решили да искористе атентат за старе планове. Србију је требало оптужити као виновника случаја, који се осуђивао као неко ко користи убиство као политички инструмент и као неко ко је убица човека који је намеравао решити југословенско питање. Првом оптужбом су се требале придобити монархистичке државе (посебно Русија); другом оптужбом је требало да се изазове мржња према Србији код осталих Јужних Словена. Сем овога, Румунија се почела удаљавати од Аустро-Угарске и зближавати са Русијом, док ју је Други балкански рат већ приближио Србији. Франц Јозеф је послао једно лично писмо Вилхелму II Немачком, у ком га је покушао придобити да прихвати бечко гледиште. Сарајевски атентат је већ променио расположење Берлина, те је Вилхелм одлучио да овај пут снажно подржи Франца Јозефа. Пошто се доказ против Србије није могао наћи, бечка влада је одмах по осигурању немачке подршке саставила ултиматум. Са предајом ултиматума се отезало све док Ремон Поенкар, тадашњи председник Француске, није завршио посету Николају II у Петрограду, да се њих двојица не би договорили о заједничком ставу према Србији.
Ултиматум је упућен Србији 23. јула, а Русија, Уједињено Краљевство, Француска и Италија су предузимале многе кораке да се рат спречи. Најактивнија је била Русија која је изјавила да према судбини Србије не може бити равнодушна. Иако је Аустро-Угарској било јасно да њена акција највероватније неће остати без одговора у свету, она није хтела одустати од своје намере. Сва посредовања су била узалудна. Аустро-Угарски ултиматум садржао је следеће тачке:
Бечки кругови су истог дана решили да искористе атентат за старе планове. Србију је требало оптужити као виновника случаја, који се осуђивао као неко ко користи убиство као политички инструмент и као неко ко је убица човека који је намеравао решити југословенско питање. Првом оптужбом су се требале придобити монархистичке државе (посебно Русија); другом оптужбом је требало да се изазове мржња према Србији код осталих Јужних Словена. Сем овога, Румунија се почела удаљавати од Аустро-Угарске и зближавати са Русијом, док ју је Други балкански рат већ приближио Србији. Франц Јозеф је послао једно лично писмо Вилхелму II Немачком, у ком га је покушао придобити да прихвати бечко гледиште. Сарајевски атентат је већ променио расположење Берлина, те је Вилхелм одлучио да овај пут снажно подржи Франца Јозефа. Пошто се доказ против Србије није могао наћи, бечка влада је одмах по осигурању немачке подршке саставила ултиматум. Са предајом ултиматума се отезало све док Ремон Поенкар, тадашњи председник Француске, није завршио посету Николају II у Петрограду, да се њих двојица не би договорили о заједничком ставу према Србији.
Ултиматум је упућен Србији 23. јула, а Русија, Уједињено Краљевство, Француска и Италија су предузимале многе кораке да се рат спречи. Најактивнија је била Русија која је изјавила да према судбини Србије не може бити равнодушна. Иако је Аустро-Угарској било јасно да њена акција највероватније неће остати без одговора у свету, она није хтела одустати од своје намере. Сва посредовања су била узалудна. Аустро-Угарски ултиматум садржао је следеће тачке:
- Да спречи издавање публикација која подстичу мржњу и непријатељство према Аустроугарској.
- Да моментално распусти организацију Народна одбрана, и да исто поступи и са другим организацијама које учествују у пропаганди против Аустроугарске.
- Да из јавног образовања уклони све што би могло да служи или служи за подстицање пропаганде против Аустроугарске.
- Да из војске и администрације уопште уклони све официре који су криви за пропаганду против Аустроугарске, а имена тих официра доставила би власт Аустроугарске.
- Да прихвати учешће аустроугарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустроугарске на територији Србије.
- Да предузме судски поступак против саучесника Сарајевског атентата који су на српској територији, уз помоћ и упутства аустроугарских органа.
- Да моментално ухапси две именоване особе које су уплетене у атентат по истрази коју је прелиминарно спровела Аустроугарска.
- Да ефикасним мерама спречи нелегални пренос оружја и експлозива преко границе.
- Да упути Аустроугарској објашњења поводом изјава високих српских званичника у Србији и иностранству, који су изразили непријатељство према Аустроугарској.
- Да без одлагања обавести Аустроугарску о испуњавању ових обавеза.
Србија је прихватила све тачке сем пете (мада је и њу намеравала првобитно да прихвати), али је за њу предложила судски поступак у међународним форумом у Хагу, док је из предострожности извршена мобилизација војске. Бечке власти су биле шокиране попустљивошћу Србије, те су, бојећи се да не остану без повода за рат, измислили вест да је српска војска отворила ватру на аустро-угарску војску код Ковина и 28. јула објавила рат Србији.
Почетак рата и три аустро-угарске офанзиве
Убрзо пошто је Аустро-Угарска објавила рат Србији, Немачка је објавила рат Русији, узевши мобилизацију руске војске као повод рата, а одмах потом и Француској, као савезници Русије. Да би брже остварила свој ратни циљ, немачка војска је прешла преко територије неутралне Белгије, што је Уједињено Краљевство узело као повод за објаву рата Немачкој. Већ у јулу око две трећине Европе биле су у рату.
Пре него што је објавила рат Србији, Аустро-Угарска је повела велику хајку против јужнословенских поданика, за које је веровала да су одани и да имају симпатије према Србима. На целом јужнословенском простору почеле су конфискације, затварања, интернације, и сви други могући облици лишавања личне слободе и слободе кретања. Све је српско проглашавано сумњивим и било под нападима и поругама- скрнављене су и цркве, школе су биле уништаване, соколске дворане разбијане. Од првог дана су Срби имали статус таоца који су осигуравали транспорт војске и ратног материјала.
Амбасадор Аустро-Угарске је напустио Београд 25. јула, а три дана потом је проглашен рат. Мобилизација је извршена релативно брзо. Главни заповедник аустро-угарске војске за Србију и Црну Гору био је фелдцајгмајстер Оскар фон Поћорек, понемчени Словенац, бивши гувернер Босне и Херцеговине, човек који је поред Конрада Херцендорфа (начелника аустро-угарског Главног Генералштаба) важио за најбољег војног стручњака у Аустро-Угарској. Он је био један од главних заговорника рата, говорећи како Аустро-Угарска дотле неће имати мира док не баци Србију на колена. Аустро-Угарска је на Србију пошла са три армије, које су несумњиво биле технолошки напредније од српских. Српска војска се још није одморила од претходна два рата- материјал је био истрошен и добрим делом једва употребљив; није било ни довољно одела за војску, а нарочит мањак је био у артиљерској муницији. Једине две предности српске војске биле су огроман морал и војвода Радомир Путник, који је осмислио далеко бољу маневарску тактику и смишљенију иницијативу од свог противника.
Већ је прва велика борба показала колики је морал Срба био у рату. Мимо очекивања, војска Аустро-Угарске није ударила преко Београда и кроз Мораву, већ преко угла који формирају Сава и Дрина, водећи нападе из база у Тузли и Митровици. Рачунало се да ће ово изненађење брзо сломити Србију, али су се преварили. У крвавој Церској битки, која је трајала од 15. до 24. августа, у којој је српску војску водио генерал Степа Степановић, Срби не само да су потукли аустро-угарску војску до ногу, него су је натерали и у повлачење. Губици су били огромни- српска Комбинована дивизија је изгубила 22% својих војника, а заробљено је око 5000 аустро-угарских војника. Тако се Прва офанзива Аустро-Угарске завршила потпуним сломом и њеним повлачењем у Босну. Глас о победи на Церу је одјекнуо широм света и још повећао огроман углед Србије у свету- дотад су Срби важили као јаки борци на Балкану; сада су они, шака сиромашних људи са Балкана, тукли армије једне од најмоћнијих држава на свету са неколико векова војне традиције. После пропасти Прве офанзиве, ствари су узели други обрт.
Руска врховна команда је тражила да српска војска пређе у офанзиву, желећи да олакша положај својим армијама. Они су то учинили, мада нису били спремни за офанзивна деловања. Офанзива у Босни почела је у септембру, када су Ужичка и црногорска Санџачка војска упале у југоисточну Босну, заузевши Романију и 25. септембра Пале. У октобру је аустро-угарска војска извршила противудар. Иако су борбе биле променљивог исхода, решено је да се војске Србије и Црне Горе повуку, да не би дошло до већег страдања српске војске. Са Ужичком и Санџачком војском се повукло и доста народа из тих крајева, док је живаљ који је остао тешко кажњаван. У исто време је српска војска почела и офанзиву у Срем. Тежак неуспех Тимочке дивизије I позива код Чеврнтије успорио је напредовање Прве армије, међутим она је успела са офанзивним дејствима довољно да би трупе Одбране Београда умарширале у Земун. Ипак, Путник се одлучио на повлачење војске упркос супротстављању владе, због опасности од појачаног аустро-угарског притиска на Дрину. Заповедник аустро-угарске војске у Срему, Алфред Краус, који је нанео тешке поразе Тимочкој дивизији I позива, писао је:
Пре него што је објавила рат Србији, Аустро-Угарска је повела велику хајку против јужнословенских поданика, за које је веровала да су одани и да имају симпатије према Србима. На целом јужнословенском простору почеле су конфискације, затварања, интернације, и сви други могући облици лишавања личне слободе и слободе кретања. Све је српско проглашавано сумњивим и било под нападима и поругама- скрнављене су и цркве, школе су биле уништаване, соколске дворане разбијане. Од првог дана су Срби имали статус таоца који су осигуравали транспорт војске и ратног материјала.
Амбасадор Аустро-Угарске је напустио Београд 25. јула, а три дана потом је проглашен рат. Мобилизација је извршена релативно брзо. Главни заповедник аустро-угарске војске за Србију и Црну Гору био је фелдцајгмајстер Оскар фон Поћорек, понемчени Словенац, бивши гувернер Босне и Херцеговине, човек који је поред Конрада Херцендорфа (начелника аустро-угарског Главног Генералштаба) важио за најбољег војног стручњака у Аустро-Угарској. Он је био један од главних заговорника рата, говорећи како Аустро-Угарска дотле неће имати мира док не баци Србију на колена. Аустро-Угарска је на Србију пошла са три армије, које су несумњиво биле технолошки напредније од српских. Српска војска се још није одморила од претходна два рата- материјал је био истрошен и добрим делом једва употребљив; није било ни довољно одела за војску, а нарочит мањак је био у артиљерској муницији. Једине две предности српске војске биле су огроман морал и војвода Радомир Путник, који је осмислио далеко бољу маневарску тактику и смишљенију иницијативу од свог противника.
Већ је прва велика борба показала колики је морал Срба био у рату. Мимо очекивања, војска Аустро-Угарске није ударила преко Београда и кроз Мораву, већ преко угла који формирају Сава и Дрина, водећи нападе из база у Тузли и Митровици. Рачунало се да ће ово изненађење брзо сломити Србију, али су се преварили. У крвавој Церској битки, која је трајала од 15. до 24. августа, у којој је српску војску водио генерал Степа Степановић, Срби не само да су потукли аустро-угарску војску до ногу, него су је натерали и у повлачење. Губици су били огромни- српска Комбинована дивизија је изгубила 22% својих војника, а заробљено је око 5000 аустро-угарских војника. Тако се Прва офанзива Аустро-Угарске завршила потпуним сломом и њеним повлачењем у Босну. Глас о победи на Церу је одјекнуо широм света и још повећао огроман углед Србије у свету- дотад су Срби важили као јаки борци на Балкану; сада су они, шака сиромашних људи са Балкана, тукли армије једне од најмоћнијих држава на свету са неколико векова војне традиције. После пропасти Прве офанзиве, ствари су узели други обрт.
Руска врховна команда је тражила да српска војска пређе у офанзиву, желећи да олакша положај својим армијама. Они су то учинили, мада нису били спремни за офанзивна деловања. Офанзива у Босни почела је у септембру, када су Ужичка и црногорска Санџачка војска упале у југоисточну Босну, заузевши Романију и 25. септембра Пале. У октобру је аустро-угарска војска извршила противудар. Иако су борбе биле променљивог исхода, решено је да се војске Србије и Црне Горе повуку, да не би дошло до већег страдања српске војске. Са Ужичком и Санџачком војском се повукло и доста народа из тих крајева, док је живаљ који је остао тешко кажњаван. У исто време је српска војска почела и офанзиву у Срем. Тежак неуспех Тимочке дивизије I позива код Чеврнтије успорио је напредовање Прве армије, међутим она је успела са офанзивним дејствима довољно да би трупе Одбране Београда умарширале у Земун. Ипак, Путник се одлучио на повлачење војске упркос супротстављању владе, због опасности од појачаног аустро-угарског притиска на Дрину. Заповедник аустро-угарске војске у Срему, Алфред Краус, који је нанео тешке поразе Тимочкој дивизији I позива, писао је:
Упознали смо Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља... Они су нашим трупама задавали много више тешкоћа но Руси, Румуни и Италијани.
Друга офанзива Аустро-Угарске вођена је новим, свежим снагама и са више обазривости. Срби су били изморени, патили су од несташице муниције и зимских одела, али су се ипак борили херојски. На Гучеву, Црном врху, Чавчићима, Мачковом Камену, Бобији, Малом Рожњу и многим другим местима сваки је метар заливен српском крвљу. Аустро-угарска војска нападала је без престанка, желећи да што пре заврши рат. У српској војсци почео је да се колеба и морал. У том моменту је на чело Прве српске армије дошао нови заповедник, Живојин Мишић. У истом моменту је на линије фронта бачен цвет српске омладине, 1300 каплара. У моменту када се Прва српска армија повукла скроз до Милановца, а онда је доспела давно жељена муниција. Реуматични и тешко покретљиви краљ Петар тада је стао у бојне редове, да да пример својим војницима. Крајем новембра почела је српска контраофанзива. У овом гоњењу аустро-угарске војске, и друга страна је знатно малаксала. Сем тога, аустро-угарска војска је почела вршити рокаду у најгорем могућем тренутку, те је цела офанзива ненадано лако сасечена у корену.
Трећа офанзива Аустро-Угарске је почела 6. новембра ураганском артиљеријском ватром са линије Сребреница-Љубовија, али је убрзо заустављена, а Колубарска битка (16. новембар-15. децембар) је донела нову славу српској војсци. Срби су заробили 323 официра и 42.215 војника и потпуно пореметили све планове Централних сила.
Осрамоћена Аустро-Угарска сменила је Поћорека и одустала на дуже време од нових покушаја офанзива. Уз све поразе од Србије, сада су и Руси претили да продру преко Карпата. Међутим, од овог примирја Србија није имала никакве користи. Уз лоше хигијенске прилике и ужасне призоре рањених и мртвих, избиле су епидемије. Најјача од свих епидемија је била епидемија пегавог тифуса, која је узела огромне размере и побила на хиљаде људи, што је учинило да Срби нису могли искористити своје победе и кренути у заједничку офанзиву са Италијом против Аустро-Угарске.
Трећа офанзива Аустро-Угарске је почела 6. новембра ураганском артиљеријском ватром са линије Сребреница-Љубовија, али је убрзо заустављена, а Колубарска битка (16. новембар-15. децембар) је донела нову славу српској војсци. Срби су заробили 323 официра и 42.215 војника и потпуно пореметили све планове Централних сила.
Осрамоћена Аустро-Угарска сменила је Поћорека и одустала на дуже време од нових покушаја офанзива. Уз све поразе од Србије, сада су и Руси претили да продру преко Карпата. Међутим, од овог примирја Србија није имала никакве користи. Уз лоше хигијенске прилике и ужасне призоре рањених и мртвих, избиле су епидемије. Најјача од свих епидемија је била епидемија пегавог тифуса, која је узела огромне размере и побила на хиљаде људи, што је учинило да Срби нису могли искористити своје победе и кренути у заједничку офанзиву са Италијом против Аустро-Угарске.
Тројна офанзива и српско повлачење преко Албаније
Почетком 1915. године Балканско полуострво је добило огроман значај за све велике силе у рату. Крајем октобра 1914. Османлијски султанат се придружио Централним силама, а Немачка је желела да успостави директну везу са Султанатом, да би пренела рат у Азију и напала Уједињено Краљевство у осетљивим тачкама- Индији и Египту. С друге стране, Русији, која је почела осећати мањак ратног материјала, требала је ближа и сигурнија веза са савезницима од Северног мора. Њена жеља се подударала са интересима Уједињеног Краљевства које је тражило начин да спречи Немце да се учврсте у Цариграду. Због тога је у пролеће 1915. године дошло до заједничке акције британске и француске флоте, и вишеструких узалудних покушаја да се прође кроз Дарданеле и заузме Галипоље. Због тога су се Немачка и Аустро-Угарска споразумно договориле да заједно очисте пут до Цариграда, а на том путу је требало српски отпор сломити, милом или силом. Пошто су њихови предлози Србији за сепаратни мир одбијени, Централне силе су се окренуле ка Бугарској. Иако су јој у случају неутралности припаднице Антанте обећале један део српског дела Македоније, Бугарска не само да се окренула против Србије, већ и против Русије која ју је ослободила. Један део Бугара је био против овога, али није имао довољно снаге да се супротстави политици Фердинанда. Једини који је против овакве политике енергично дигао глас био је Александар Стамболијски, вођа бугарских земљорадника, али је због тога завршио у затвору. Са Бугарима је био договор да се Србија подели између ње и Аустро-Угарске долином Мораве, док се јужно од Мораве требало касније споразумно договорити. Румунија није хтела да уђе у рат на страни Аустро-Угарске и Немачке, јер је сматрала да своје националне циљеве може остварити само сломом Аустро-Угарске. Грчка је имала договор са Србијом да уђе у рат уколико Бугарска нападне Србију.
Оно што је Бугарску држало подаље од ступања у рат била је руска надмоћ у односу на аустро-угарску војску. Међутим, када је руска војска била одбачена далеко назад и када је грчки краљ Константин (који је био зет кајзера Вилхелма) дао до знања да не намерава да изврши савезничке обавезе према Србији, Бугарска је дигла главу, верујући да је дошао час да наплати своје претходне поразе. Не верујући аустро-угарским војсковођама, тражили су од Немачке да им да врховног заповедника. За врховног заповедника је постављен нико други до Август фон Макензен, немачки фелдмаршал који је победио Русе у пролеће исте године. Током касног лета 1915. Бугари су потписали уговоре са Централним силама и извршили мобилизацију. Србија је ово покушала да спречи војним путем, међутим зауставиле су је савезнице, верујући званичним бугарским изјавама да не намеравају напасти свог суседа.
Заједничка офанзива Немачке и Аустро-Угарске почела је 5. октобра 1915. године почела је 5. октобра 1915, док је Бугарска истовремено објавила рат Србији. Овог пута је главна офанзива кренула преко Београда и Дунава, док су споредне операције вршене на Дрини и граници Црне Горе. На североистоку су се спојили споредни немачки и бугарски одреди, док је главнина бугарске војске продирала линијом од Ниша до Велеса. Србима су помоћ обећали Французи и Енглези, који су се у исто време повлачили са Галипоља и искрцавали у Солун, али од те помоћи није било ништа. Поједини француски одреди су продрли најдаље до Ђевђелије и Градског, али је стигла мала помоћ у артиљерији и техничким трупама, јер се истрошена српска артиљерија није могла носити са новом немачком артиљеријом. Борило се епским пожртвовањем које је изазивало дивљење широм Европе, и међу савезницима и међу противницима. Београд је брањен неколико дана, са положаја изван града, на обали Саве и Дунава, као и на самим улицама. Пошто су Бугари продрли с леђа српској армији и пресекли железницу ка Солуну, српска војска се кренула повлачити ка југозападу, према Албанији. После месец дана противничке трупе биле су продрле до Ниша и Краљева.
У једном тренутку јавила се мисао да се сва војска скупи и пружи последњи отпор на Косову, па или да ту погине или победи. Битка би вероватно била величанствена, али и узалудна. Стога се одлучило да се српска војска нити бори на Косову, нити капитулира, већ се повуче преко Црне Горе и Албаније до Солуна, па да одатле поведе контраофанзиву. У Пећи и Призрену спаљено је све што би могло бити од користи непријатељским војскама, те се кренуло на пут преко Албаније. Црногорска војска је извршила своју последњу војну операцију пре уласка у Краљевину СХС, наневши тежак пораз аустро-угарској војсци код Мојковца и обезбедивши српским трупама да се безбедно повуку. Са војском се преко албанских врлети повлачио и огроман број цивила и избеглица. Сем што се падало од албанске тешке зиме, као и умора и глади, велики број Срба је погинуо у заседама албанских пљачкаша који су вребали плен и имовину коју су Срби превлачили.
Међутим, није било само проблема са непријатељским државама, већ и са савезницама. Пошто су Уједињено Краљевство, Русија и Француска Италији обећале Истру, као и огроман део Далмације са острвима (док је за Србију предвиђено уједињење скоро свих области где су живели Срби у то време уместо уједињене државе са Хрватима и Словенцима), и пошто је то Италија прихватила, али Србија тај уговор није прихватила, желевши ослобођење свих Јужних Словена рађе но само Срба, Италија је покушавала на све начине да приволи Србију да потпише овај споразум. Србија је уцењена слањем бродова и хране који су јој били обећани, чак се ни према болесном краљу Петру није понашало са обзирима у Валони (Италија није пристала да га прими на своју територију ради лечења). Тек када је руски цар Николај II жестоко реаговао, претећи да ће изаћи из рата уколико се Србији одрекне помоћ, Француска је послала део своје флоте, те су француске и италијанске лађе заједно пребациле Србе на грчку територију, највећим делом на острво Крф, док је оближње острво Видо остало затрпано српским гробовима. Када се српски лешеви више нису имали где сахрањивати, бацани су у воду крај острва, у део мора које је данас познато као Плава гробница.
Црнa Гора се није могла одржати. После Мојковца, наступила је одбрана Ловћена, која се завршила катастрофално по Црну Гору, услед недостатка свега. Црна Гора је понудила сепаратни мир, али су услови били следећи: црногорска војска је морала бити разоружана и делом интернирана; Аустро-Угарска ће и даље вршити војне операције преко црногорске територије; управу ће вршити Аустријанци, који ће заузети сва пристаништа, тврђаве и железницу. Овакви услови значили би да ће Црна Гора завршити исто као и да је била потпуно покорена. Краљ Никола није могао прихватити ове услове и напустио је Црну Гору, а у земљи је остао његов син, тешко болесни Мирко, који је извршио све што је Аустро-Угарска захтевала, и који је ускоро и умро. Други син и наследник престола, Данило, изразити германофил и немачки зет (његова жена је била из породице Мекленбург-Стрелиц), напустио је земљу још раније и није показивао интереса за њу. Велики део Црногораца није успео да избегне, док су скоро сви истакнутији Црногорци били интернирани.
Оно што је Бугарску држало подаље од ступања у рат била је руска надмоћ у односу на аустро-угарску војску. Међутим, када је руска војска била одбачена далеко назад и када је грчки краљ Константин (који је био зет кајзера Вилхелма) дао до знања да не намерава да изврши савезничке обавезе према Србији, Бугарска је дигла главу, верујући да је дошао час да наплати своје претходне поразе. Не верујући аустро-угарским војсковођама, тражили су од Немачке да им да врховног заповедника. За врховног заповедника је постављен нико други до Август фон Макензен, немачки фелдмаршал који је победио Русе у пролеће исте године. Током касног лета 1915. Бугари су потписали уговоре са Централним силама и извршили мобилизацију. Србија је ово покушала да спречи војним путем, међутим зауставиле су је савезнице, верујући званичним бугарским изјавама да не намеравају напасти свог суседа.
Заједничка офанзива Немачке и Аустро-Угарске почела је 5. октобра 1915. године почела је 5. октобра 1915, док је Бугарска истовремено објавила рат Србији. Овог пута је главна офанзива кренула преко Београда и Дунава, док су споредне операције вршене на Дрини и граници Црне Горе. На североистоку су се спојили споредни немачки и бугарски одреди, док је главнина бугарске војске продирала линијом од Ниша до Велеса. Србима су помоћ обећали Французи и Енглези, који су се у исто време повлачили са Галипоља и искрцавали у Солун, али од те помоћи није било ништа. Поједини француски одреди су продрли најдаље до Ђевђелије и Градског, али је стигла мала помоћ у артиљерији и техничким трупама, јер се истрошена српска артиљерија није могла носити са новом немачком артиљеријом. Борило се епским пожртвовањем које је изазивало дивљење широм Европе, и међу савезницима и међу противницима. Београд је брањен неколико дана, са положаја изван града, на обали Саве и Дунава, као и на самим улицама. Пошто су Бугари продрли с леђа српској армији и пресекли железницу ка Солуну, српска војска се кренула повлачити ка југозападу, према Албанији. После месец дана противничке трупе биле су продрле до Ниша и Краљева.
У једном тренутку јавила се мисао да се сва војска скупи и пружи последњи отпор на Косову, па или да ту погине или победи. Битка би вероватно била величанствена, али и узалудна. Стога се одлучило да се српска војска нити бори на Косову, нити капитулира, већ се повуче преко Црне Горе и Албаније до Солуна, па да одатле поведе контраофанзиву. У Пећи и Призрену спаљено је све што би могло бити од користи непријатељским војскама, те се кренуло на пут преко Албаније. Црногорска војска је извршила своју последњу војну операцију пре уласка у Краљевину СХС, наневши тежак пораз аустро-угарској војсци код Мојковца и обезбедивши српским трупама да се безбедно повуку. Са војском се преко албанских врлети повлачио и огроман број цивила и избеглица. Сем што се падало од албанске тешке зиме, као и умора и глади, велики број Срба је погинуо у заседама албанских пљачкаша који су вребали плен и имовину коју су Срби превлачили.
Међутим, није било само проблема са непријатељским државама, већ и са савезницама. Пошто су Уједињено Краљевство, Русија и Француска Италији обећале Истру, као и огроман део Далмације са острвима (док је за Србију предвиђено уједињење скоро свих области где су живели Срби у то време уместо уједињене државе са Хрватима и Словенцима), и пошто је то Италија прихватила, али Србија тај уговор није прихватила, желевши ослобођење свих Јужних Словена рађе но само Срба, Италија је покушавала на све начине да приволи Србију да потпише овај споразум. Србија је уцењена слањем бродова и хране који су јој били обећани, чак се ни према болесном краљу Петру није понашало са обзирима у Валони (Италија није пристала да га прими на своју територију ради лечења). Тек када је руски цар Николај II жестоко реаговао, претећи да ће изаћи из рата уколико се Србији одрекне помоћ, Француска је послала део своје флоте, те су француске и италијанске лађе заједно пребациле Србе на грчку територију, највећим делом на острво Крф, док је оближње острво Видо остало затрпано српским гробовима. Када се српски лешеви више нису имали где сахрањивати, бацани су у воду крај острва, у део мора које је данас познато као Плава гробница.
Црнa Гора се није могла одржати. После Мојковца, наступила је одбрана Ловћена, која се завршила катастрофално по Црну Гору, услед недостатка свега. Црна Гора је понудила сепаратни мир, али су услови били следећи: црногорска војска је морала бити разоружана и делом интернирана; Аустро-Угарска ће и даље вршити војне операције преко црногорске територије; управу ће вршити Аустријанци, који ће заузети сва пристаништа, тврђаве и железницу. Овакви услови значили би да ће Црна Гора завршити исто као и да је била потпуно покорена. Краљ Никола није могао прихватити ове услове и напустио је Црну Гору, а у земљи је остао његов син, тешко болесни Мирко, који је извршио све што је Аустро-Угарска захтевала, и који је ускоро и умро. Други син и наследник престола, Данило, изразити германофил и немачки зет (његова жена је била из породице Мекленбург-Стрелиц), напустио је земљу још раније и није показивао интереса за њу. Велики део Црногораца није успео да избегне, док су скоро сви истакнутији Црногорци били интернирани.
Солунски фронт и Топличка буна
Оно што је остало од српских војника је ускоро било опет стављено у војне редове. Потребни материјал и оружје добили су од савезника (највише од Француза). У исто време у Солуну створена је операциона база и образован је нови, Солунски фронт. Да не би још више отежавали ситуацију грчког краља Константина (који је био за сарадњу с Централним силама, за разлику од владе и народа), па нису нападали Грчку, док после, када су савезници Антанте формирали Солунски фронт, нису више ни били у стању да изврше офанзиву. Такође, Немачка и Аустро-Угарска су веровале да фронт неће бити од значаја и да ће Бугари моћи сами да држе линију фронта. Чак и сами савезници нису веровали да ће овај фронт ишта значајно урадити, те су помишљали и да га напусте, али су их српска влада и неколико француских истакнутих људи убедили савезнике у супротно. Сам престолонаследник Александар путовао је у Уједињено Краљевство, Италију и Француску, где је уверавао њихове владајуће кругове да је овај фронт потребан. Ово се све чинило јер је тај фронт одржавао наду за спас Србије, али је тај фронт Србију стајао ступања у прве бојне редове свих њених остатака војске 1916.
У Сједињеним Америчким Државама током 1915. и 1916. се развила агитација да се тамошњи Срби и остали Југословени регрутују у српску војску. Одзив међу Србима је био добар, али Хрвати и Словенци су се пријавили у врло малом броју. У Русији се јавио покрет међу Србима, Хрватима и Словенцима који су или пребегли у руску војску током рата или су били заробљени. Руски цар је одобрио стварање југословенских војних јединица и наредио да се они опреме из руских резерви. Једна југословенска дивизија била је додељена савезничким снагама када је Румунија током 1916. ушла у рат на страни Антанте, те је наступала на крвавом фронту у Добруџи. После Фебруарске и Октобарске револуције у Русији већина Срба је кренула заобилазним путем на Солунски фронт, док су се остали расули по Русији и дошли у Србију после рата.
Срби су заузели нове положаје на фронту у лето 1916. године, па су убрзо ступили и у борбу са војскама Централних сила. Пошто су се Немци бојали румунског уласка у рат, стрепећи да им борбе на Солунском фронту не постану опасне у случају румунског ступања у рат, одлучили су да током августа 1916. нападну српске положаје код Кеналија, али су их српски војници без много муке одбили, а онда заједно с француским кренули у контраофанзиву око Кајмакчалана, током које је у новембру 1916. ослобођен Битољ, први део тадашње окупиране Србије.
Вести о српским победама дигле су дух у народу. Бугари су убијали интелигенцију, нарочито свештенике и учитеље. Скопски митрополит Викентије је жив спаљен, док је Сурдулица постала позната по гомилама покланих Срба. Немци су поступали боље, те су чак покаткад и бранили цивиле од Бугара. На аустро-угарској окупационој територији интелигенција је углавном интернирана, док је остатак држан под присмотром. Из Србије се односило све што се могло, укључујући и ствари из кућа и државних зграда. Народ је био огорчен зверствима појединаца из окупационих снага, а када је одлучено да се српски младићи регрутују у бугарске редове, дошло је до усијања, што је резултирало избијањем Топличке буне почетком 1917. избио је устанак предвођен Костом Пећанцем, Костом Војиновићем и Радом Влаховићем. Побуњеници су ослободили прво Куршумлију и Прокупље, а затим целу Топлицу и Крушевачку жупу. Бугари су угушили устанак у крви, док је поклано око 15 хиљада цивила (укључујући жене и децу).
У исто време на Солунском фронту дошло је до сукоба припадника припадника организације Уједињење или смрт и официра и осталих и истакнутих појединаца који су се осећали угроженим. Један инцидент на фронту дао је повода да се Апис и остале вође организације оптуже за планирање атентата на престолонаследника Александра и издају државних интереса (тзв. Солунски процес). Драгутин Димитријевић Апис, Раде Малобабић и Љуба Вуловић су осуђени на смрт и стрељани, док су остали помиловани. Ова криза је изазвала извесну дозу мучнине међу српским борцима, као и пад коалиционе владе у изгнанству.
У Сједињеним Америчким Државама током 1915. и 1916. се развила агитација да се тамошњи Срби и остали Југословени регрутују у српску војску. Одзив међу Србима је био добар, али Хрвати и Словенци су се пријавили у врло малом броју. У Русији се јавио покрет међу Србима, Хрватима и Словенцима који су или пребегли у руску војску током рата или су били заробљени. Руски цар је одобрио стварање југословенских војних јединица и наредио да се они опреме из руских резерви. Једна југословенска дивизија била је додељена савезничким снагама када је Румунија током 1916. ушла у рат на страни Антанте, те је наступала на крвавом фронту у Добруџи. После Фебруарске и Октобарске револуције у Русији већина Срба је кренула заобилазним путем на Солунски фронт, док су се остали расули по Русији и дошли у Србију после рата.
Срби су заузели нове положаје на фронту у лето 1916. године, па су убрзо ступили и у борбу са војскама Централних сила. Пошто су се Немци бојали румунског уласка у рат, стрепећи да им борбе на Солунском фронту не постану опасне у случају румунског ступања у рат, одлучили су да током августа 1916. нападну српске положаје код Кеналија, али су их српски војници без много муке одбили, а онда заједно с француским кренули у контраофанзиву око Кајмакчалана, током које је у новембру 1916. ослобођен Битољ, први део тадашње окупиране Србије.
Вести о српским победама дигле су дух у народу. Бугари су убијали интелигенцију, нарочито свештенике и учитеље. Скопски митрополит Викентије је жив спаљен, док је Сурдулица постала позната по гомилама покланих Срба. Немци су поступали боље, те су чак покаткад и бранили цивиле од Бугара. На аустро-угарској окупационој територији интелигенција је углавном интернирана, док је остатак држан под присмотром. Из Србије се односило све што се могло, укључујући и ствари из кућа и државних зграда. Народ је био огорчен зверствима појединаца из окупационих снага, а када је одлучено да се српски младићи регрутују у бугарске редове, дошло је до усијања, што је резултирало избијањем Топличке буне почетком 1917. избио је устанак предвођен Костом Пећанцем, Костом Војиновићем и Радом Влаховићем. Побуњеници су ослободили прво Куршумлију и Прокупље, а затим целу Топлицу и Крушевачку жупу. Бугари су угушили устанак у крви, док је поклано око 15 хиљада цивила (укључујући жене и децу).
У исто време на Солунском фронту дошло је до сукоба припадника припадника организације Уједињење или смрт и официра и осталих и истакнутих појединаца који су се осећали угроженим. Један инцидент на фронту дао је повода да се Апис и остале вође организације оптуже за планирање атентата на престолонаследника Александра и издају државних интереса (тзв. Солунски процес). Драгутин Димитријевић Апис, Раде Малобабић и Љуба Вуловић су осуђени на смрт и стрељани, док су остали помиловани. Ова криза је изазвала извесну дозу мучнине међу српским борцима, као и пад коалиционе владе у изгнанству.
Пробој Солунског фронта и крај рата
Одлуку рата донела је 1918. година. Пошто је револуција у Русији довела војску до распадања, нова комунистичка власт морала је прихватити посебни (сепаратни) мир у Брест-Литовску, којим јој је одузет значајан део европске територије и којим су јој наметнуте огромне репарације. Како је Русија за себе претходних година везала огроман део немачких снага, Француска и Уједињено Краљевство су успели значајно развити своје индустрије. Претходне, 1917. године, и САД су се прикључиле силама Антанте. Немачка је од марта до јула предузела три велике офанзиве, али није постигла значајне резултате. У јулу је кренула дуго припремана контраофанзива Антанте којој се Немачка није могла одупрети.
Заједно са офанзивом на Западном фронту почела је и офанзива на Солунском фронту. Врховну команду над целом савезничком војском имао је француски генерал Франше д' Епере, док је над српском имао (поред престолонаследника Александра) војвода Живојин Мишић. Од укупног броја од 29 савезничких дивизија било је 7 српских (једна коњичка, а остале пешадијске). Дана 13. септембра 1918. почела је велика савезничка офанзива на линији Соко-Добро Поље-Ветерник, паљбом из 580 топова. Следећег дана, пошто је артиљерија рашчистила пут, српска и француска војска кренуле су у јуриш. За четири дана су заједно разбили бугарску војску после огорчене борбе. Пошто на источном крилу (где су биле британска и грчка војска) ствари нису ишле како је требало, савезничка команда се колебала да ли да се пређе у дефанзиву, али је тада престолонаследник Александар дао заповест својој војсци: Напред, у славу или смрт! Српска војска је наставила даље истим полетом, помагана француским пешадијским или коњичким снагама. Бугарска се брзо потом решила на сепаратни мир (29. септембра), незадовољна савезницима и војно неспособна да се даље брани. Бугарски представници су нудили Епереу да пређу на њихову страну, на шта је он одговорио: Никако. Ви сте побеђени и подносите закон победиочев. Краљ Фердинанд се одрекао престола и напустио је Бугарску заувек.
Слом Бугарске и продирање српске и француске војске убрзали су слом Аустро-Угарске, која је већ и сама пуцала на свим странама. Јужни Словени, Румуни и Италијани су се предавали својима и помагали су им кад год су могли, а Чеси су се предавали на свим фронтовима. Са Францем Јозефом (новембра 1916) фактички је сахрањена и његова држава. Нови император Карло је био слабе воље, док је његова жена Зита Бурбон-Парма гледала да спасе оно што се спасти може, па је и покушала да направи сепаратни мир преко свог брата, који је био француски генерал. Када се ово дознало у Немачкој, Немачка је фактички дигла руке од свог савезника, док су грађани Аустро-Угарске постали још равнодушнији према судбини своје државе. У Немачкој је дан после бугарске капитулације смењен сам канцелар, док је Хинденбург, шеф Генералштаба Немачке, оправдавао овим сломом своје инсистирање да се преговори почну што пре.
У исто време је савезничка војска продирала све више у Немачку, без обзира на то што је Немачка послала нова појачања са Источног фронта на Западни и Солунски. Срби нису давали времена за реорганизацију. Пред Нишем 47 утврђених немачких батаљона није успело да заустави 27 српских. Прво су одбачени у Параћин и Крушевац, а српска војска, незаустављивог полета, у Београд је ушла у октобру, не зауставивши се чак ни ту, већ је наставила да их прогања кроз целокупну територију будуће Краљевине СХС.
Србија је овај рат завршила као земља са пропорционално највећим бројем жртава- сваки други мушкарац из Србије погинуо је у овом рату.
Заједно са офанзивом на Западном фронту почела је и офанзива на Солунском фронту. Врховну команду над целом савезничком војском имао је француски генерал Франше д' Епере, док је над српском имао (поред престолонаследника Александра) војвода Живојин Мишић. Од укупног броја од 29 савезничких дивизија било је 7 српских (једна коњичка, а остале пешадијске). Дана 13. септембра 1918. почела је велика савезничка офанзива на линији Соко-Добро Поље-Ветерник, паљбом из 580 топова. Следећег дана, пошто је артиљерија рашчистила пут, српска и француска војска кренуле су у јуриш. За четири дана су заједно разбили бугарску војску после огорчене борбе. Пошто на источном крилу (где су биле британска и грчка војска) ствари нису ишле како је требало, савезничка команда се колебала да ли да се пређе у дефанзиву, али је тада престолонаследник Александар дао заповест својој војсци: Напред, у славу или смрт! Српска војска је наставила даље истим полетом, помагана француским пешадијским или коњичким снагама. Бугарска се брзо потом решила на сепаратни мир (29. септембра), незадовољна савезницима и војно неспособна да се даље брани. Бугарски представници су нудили Епереу да пређу на њихову страну, на шта је он одговорио: Никако. Ви сте побеђени и подносите закон победиочев. Краљ Фердинанд се одрекао престола и напустио је Бугарску заувек.
Слом Бугарске и продирање српске и француске војске убрзали су слом Аустро-Угарске, која је већ и сама пуцала на свим странама. Јужни Словени, Румуни и Италијани су се предавали својима и помагали су им кад год су могли, а Чеси су се предавали на свим фронтовима. Са Францем Јозефом (новембра 1916) фактички је сахрањена и његова држава. Нови император Карло је био слабе воље, док је његова жена Зита Бурбон-Парма гледала да спасе оно што се спасти може, па је и покушала да направи сепаратни мир преко свог брата, који је био француски генерал. Када се ово дознало у Немачкој, Немачка је фактички дигла руке од свог савезника, док су грађани Аустро-Угарске постали још равнодушнији према судбини своје државе. У Немачкој је дан после бугарске капитулације смењен сам канцелар, док је Хинденбург, шеф Генералштаба Немачке, оправдавао овим сломом своје инсистирање да се преговори почну што пре.
У исто време је савезничка војска продирала све више у Немачку, без обзира на то што је Немачка послала нова појачања са Источног фронта на Западни и Солунски. Срби нису давали времена за реорганизацију. Пред Нишем 47 утврђених немачких батаљона није успело да заустави 27 српских. Прво су одбачени у Параћин и Крушевац, а српска војска, незаустављивог полета, у Београд је ушла у октобру, не зауставивши се чак ни ту, већ је наставила да их прогања кроз целокупну територију будуће Краљевине СХС.
Србија је овај рат завршила као земља са пропорционално највећим бројем жртава- сваки други мушкарац из Србије погинуо је у овом рату.