Почетак Револуције
Од домаћих списатеља, термин "Српска револуција" је први пут употребио Вук Стефановић Караџић, описујући догађаје између 1804. и 1815. године.
После последњег турско-аустријског рата, где су се Срби организовали у фрајкоре (добровољачке одреде на страни Хабзбурга), донесен је Свиштовски мир, који Србима доноси једино амнестију.
У 18. веку, после укидања Пећке патријаршије, Срби се организују у кнежинску самоуправу, која долази до изражаја тек за време владавине београдског везира, Хаџи-Мустафа паше ("српске мајке"). Међутим, 1801. године група дахија убија пашу и уводи страховладу.
Наиме, султан Селим Трећи је у оквиру својих реформи укинуо јањичаре. Дахије су биле вође јањичара и нису се помириле с реформом, те су заузели Београдски Пашалук. Њих четворица- Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед Фочић-ага - поделили су пашалук на четири дела. Укинули су Србима све повластице, сами убирали порезе и спроводили зулум.
Када је зулум прешао све границе, у Земуну су се окупили Срби и Турци (који су били против дахија). Највише су се истицали Петар Ичко и Хасан-бег. Године 1802. они су извели акције испод Авале и око Пожаревца. Овај подухват био је преурањен и због тога су доживели неуспех.
Почетком 1803. године су се скупили 12 кнезова ваљевске нахије. Међу њима су се истицали Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић. Одлучено је да се за 8 месеци подигне устанак. Алекса Ненадовић је послао писмо аустријском мајору Митезеру из Земуна, где је написао да су Срби посвађали дахије и да ће се они вероватно крваво разрачунати. Ово писмо је доспело случајно у руке дахијама, који су схватили шта се дешава. Они су 4. фебруара 1804. организовали погубљење свих виђенијих Срба, посебно оних који су се у Кочиној крајини истакли против јањичара. Међутим, овај поступак није смирио Србе, већ је још више распламсао њихов гнев. Миленко Стојковић је на острву Ада Кале похватао и поубијао дахије током прве године Првог српског устанка.
После последњег турско-аустријског рата, где су се Срби организовали у фрајкоре (добровољачке одреде на страни Хабзбурга), донесен је Свиштовски мир, који Србима доноси једино амнестију.
У 18. веку, после укидања Пећке патријаршије, Срби се организују у кнежинску самоуправу, која долази до изражаја тек за време владавине београдског везира, Хаџи-Мустафа паше ("српске мајке"). Међутим, 1801. године група дахија убија пашу и уводи страховладу.
Наиме, султан Селим Трећи је у оквиру својих реформи укинуо јањичаре. Дахије су биле вође јањичара и нису се помириле с реформом, те су заузели Београдски Пашалук. Њих четворица- Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед Фочић-ага - поделили су пашалук на четири дела. Укинули су Србима све повластице, сами убирали порезе и спроводили зулум.
Када је зулум прешао све границе, у Земуну су се окупили Срби и Турци (који су били против дахија). Највише су се истицали Петар Ичко и Хасан-бег. Године 1802. они су извели акције испод Авале и око Пожаревца. Овај подухват био је преурањен и због тога су доживели неуспех.
Почетком 1803. године су се скупили 12 кнезова ваљевске нахије. Међу њима су се истицали Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић. Одлучено је да се за 8 месеци подигне устанак. Алекса Ненадовић је послао писмо аустријском мајору Митезеру из Земуна, где је написао да су Срби посвађали дахије и да ће се они вероватно крваво разрачунати. Ово писмо је доспело случајно у руке дахијама, који су схватили шта се дешава. Они су 4. фебруара 1804. организовали погубљење свих виђенијих Срба, посебно оних који су се у Кочиној крајини истакли против јањичара. Међутим, овај поступак није смирио Србе, већ је још више распламсао њихов гнев. Миленко Стојковић је на острву Ада Кале похватао и поубијао дахије током прве године Првог српског устанка.
Први српски устанак
Реформе Селима Трећег су знатно ослабиле Османлијску империју; Турска је губила рат за ратом, а отворено је такозвано "Источно питање" које се односило на власт на Балкану. Слабљење турске државе успели су да ублаже Наполеонови ратови, који су поново завадили велике силе Европе.
Срби су се одлучили на дизање буне. У Шумадији су се окупили тројица поглавара: Ђорђе Петровић (од Турака прозван "Карађорђе"- "Црни Ђорђе"), Јанко Катић и Васа Чарапић. Око њих су се брзо окупили српски сељаци, а потом и хајдуци, вођени харамбашама Станојем Главашом и Вељком Петровићем. На вест о буни дигли су се и Срби из подручја западно од Колубаре, предвођени Луком Лазаревићем и Јаковом Ненадовићем, као и Срби источно од Велике Мораве, које су водили Петар Теодоровић Добрњац и Миленко Стојковић.
Дахије су се трудиле да преваром и преговорима зауставе масовни устанак. Аганлија је обећавао Карађорђу бољи положај за Србе, а њему лично имање у Аустрији боље од оног у Тополи; међутим, код Дрлупе је доживео тежак пораз и једва је успео да живу главу сачува бежећи у Београд. Убрзо је Карађорђе освојио Рудник и потукао јањичаре код Јагодине и Баточине; оно мало јањичара докрајчио је Васа Чарапић код села Лештана. До маја у Шумадији више није било Турака.
Ускоро се и Турска заинтересовала за устанак. Порта је наредила босанском паши Бећиру да преузме ствар у своје руке, а кнезу Јовану Рашковићу је дала дужност надгледника царина. Босански паша је дочекан с великим почастима, што је додатно узнемирило дахије.
Крајем априла, Карађорђе је преговарао с аустријским капетаном Сајтинским, желећи да Србија буде под хабзбуршким протекторатом, што овај није прихватио, због ратова с Наполеоном и желећи добре односе с Турском. Они званично нису дозвољавали пролаз Србима, а, у ствари, давали су им муницију и оружје.
Срби су ускоро успели да заузму Колубару, Тамнаву и Посавину под вођством Јакова и Матије Ненадовића. У Шапцу су Турци тражили помоћ Али-бега Видајића, чије су трупе устаници уништили у бици на Свилеуви. Ускоро су устаници заузели Ваљево, затим опселе Шабац и сатерале јањичаре у град. Ускоро су им из Босне дошли у помоћ други јањичари, које су код манастира Чокешина сачекале трупе Јакова Ненадовића; Србима је у бици нестало муниције, те су претрпели пораз. Овде су се посебно истакли браћа Дамјан и Глигорије Недић. И поред успеха, јањичари су приморани да предају Шабац. Миленко Стојковић је успео да освоји Пожаревачку нахију и потпуно је очисти од Турака. Ђуша Вулићевић, још један од вођа, држао је Турке опкољене у Смедереву. Из Смедерева у Ресаву се пребацује Стојко Кривокућа из Аџибеговца и диже масовни устанак у Ресави. До краја године скоро сви Турци су били затворени у тврђавама и градовима као што су Београд, Шабац, Карановац (данас Краљево), Крагујевац итд.Карађорђе шаље у Русију делегацију предвођену протом Матејом Ненадовићем, која је имала за задатак да објасни зашто Срби дижу устанак и замоле за руску помоћ. Руски цар је наредио да се Србима да 5 хиљада дуката и дао упутства руском изасланику у Истанбулу како да утиче на Порту у корист Србије.
Султан, решивши да умири Србе (да не би кренули на регуларне турске снаге) шаље молдавског и влашког кнеза, као и цариградског патријарха. Предлози нису успели. Тада је Порта изгубила стрпљење и наредила Хафиз-паши, београдском везиру да крене на Србију. Карађорђе истовремено шаље војне снаге и осваја Карановац, Трстеник, Ужице и Пожегу. Други део трупа је послао у долину Велике Мораве ако Турци крену туда. Хафиз-паша ке напао Карађорђа и Миленка Стојковића у селу Иванковац, где су Стојковићеве трупе изградиле систем шанаца и ровова. У овој великој бици Срби су победили Турке и ранили Хафиз-пашу.
1806. Турци планирају одлучујући напад на Србију из три правца: Ниша, Босне и Видина; српска војска креће на територије ван пашалука. Стојковић осваја Пореч, Кладово и Неготин, Добрњац осваја Параћин, Алексинац и Ражањ; Милован Младеновић и Станоје Главаш освајају Крушевац.
Турци су заузели Мачву и Подриње, али их пресреће Карађорђе и односи велику победу над Кулин-капетаном у бици на Мишару; у утврђењу Делиград се десила друга велика битка, где су Срби под Младеновићем, Главашом и Добрњцем савладали турске снаге.
Исте године Петар Ичко одлази у Истанбул, где склапа мир са турским султаном (није мир у правом смислу речи, јер није било документа који би то могао да потврди). По њему су Срби били дужни једино да плаћају данак царском мусахилу. Кад се Ичко вратио без фермана, Карађорђе је одлучио да освоји Београд, што је и учинио.
Освајањем Букурешта Руси улазе у рат с Турцима и саветују Србе да прекину мир, што Срби и чине. Карађорђе задире дубоко у турску територију ка Видину, Хајдук-Вељко осваја Кључ и Неготинску крајину, а устаници освајају Куршумлију и Понишавље, а победе остварују и на Штубику и Малајници. Наполеонови ратови приморавају Русе да потпишу Букурешки мир, по ком Срби добијају аутономију, а Турци се враћају у Београд и одатле управљају аутономном државом. Срби ово не прихватају, а Турци их опкољавају са свих страна, користећи сву ударну снагу од четврт милиона војника. Устанак је 1813. угушен, а српске војводе, укључујући и Карађорђа, беже у Аустро-Угарску.
Срби су се одлучили на дизање буне. У Шумадији су се окупили тројица поглавара: Ђорђе Петровић (од Турака прозван "Карађорђе"- "Црни Ђорђе"), Јанко Катић и Васа Чарапић. Око њих су се брзо окупили српски сељаци, а потом и хајдуци, вођени харамбашама Станојем Главашом и Вељком Петровићем. На вест о буни дигли су се и Срби из подручја западно од Колубаре, предвођени Луком Лазаревићем и Јаковом Ненадовићем, као и Срби источно од Велике Мораве, које су водили Петар Теодоровић Добрњац и Миленко Стојковић.
Дахије су се трудиле да преваром и преговорима зауставе масовни устанак. Аганлија је обећавао Карађорђу бољи положај за Србе, а њему лично имање у Аустрији боље од оног у Тополи; међутим, код Дрлупе је доживео тежак пораз и једва је успео да живу главу сачува бежећи у Београд. Убрзо је Карађорђе освојио Рудник и потукао јањичаре код Јагодине и Баточине; оно мало јањичара докрајчио је Васа Чарапић код села Лештана. До маја у Шумадији више није било Турака.
Ускоро се и Турска заинтересовала за устанак. Порта је наредила босанском паши Бећиру да преузме ствар у своје руке, а кнезу Јовану Рашковићу је дала дужност надгледника царина. Босански паша је дочекан с великим почастима, што је додатно узнемирило дахије.
Крајем априла, Карађорђе је преговарао с аустријским капетаном Сајтинским, желећи да Србија буде под хабзбуршким протекторатом, што овај није прихватио, због ратова с Наполеоном и желећи добре односе с Турском. Они званично нису дозвољавали пролаз Србима, а, у ствари, давали су им муницију и оружје.
Срби су ускоро успели да заузму Колубару, Тамнаву и Посавину под вођством Јакова и Матије Ненадовића. У Шапцу су Турци тражили помоћ Али-бега Видајића, чије су трупе устаници уништили у бици на Свилеуви. Ускоро су устаници заузели Ваљево, затим опселе Шабац и сатерале јањичаре у град. Ускоро су им из Босне дошли у помоћ други јањичари, које су код манастира Чокешина сачекале трупе Јакова Ненадовића; Србима је у бици нестало муниције, те су претрпели пораз. Овде су се посебно истакли браћа Дамјан и Глигорије Недић. И поред успеха, јањичари су приморани да предају Шабац. Миленко Стојковић је успео да освоји Пожаревачку нахију и потпуно је очисти од Турака. Ђуша Вулићевић, још један од вођа, држао је Турке опкољене у Смедереву. Из Смедерева у Ресаву се пребацује Стојко Кривокућа из Аџибеговца и диже масовни устанак у Ресави. До краја године скоро сви Турци су били затворени у тврђавама и градовима као што су Београд, Шабац, Карановац (данас Краљево), Крагујевац итд.Карађорђе шаље у Русију делегацију предвођену протом Матејом Ненадовићем, која је имала за задатак да објасни зашто Срби дижу устанак и замоле за руску помоћ. Руски цар је наредио да се Србима да 5 хиљада дуката и дао упутства руском изасланику у Истанбулу како да утиче на Порту у корист Србије.
Султан, решивши да умири Србе (да не би кренули на регуларне турске снаге) шаље молдавског и влашког кнеза, као и цариградског патријарха. Предлози нису успели. Тада је Порта изгубила стрпљење и наредила Хафиз-паши, београдском везиру да крене на Србију. Карађорђе истовремено шаље војне снаге и осваја Карановац, Трстеник, Ужице и Пожегу. Други део трупа је послао у долину Велике Мораве ако Турци крену туда. Хафиз-паша ке напао Карађорђа и Миленка Стојковића у селу Иванковац, где су Стојковићеве трупе изградиле систем шанаца и ровова. У овој великој бици Срби су победили Турке и ранили Хафиз-пашу.
1806. Турци планирају одлучујући напад на Србију из три правца: Ниша, Босне и Видина; српска војска креће на територије ван пашалука. Стојковић осваја Пореч, Кладово и Неготин, Добрњац осваја Параћин, Алексинац и Ражањ; Милован Младеновић и Станоје Главаш освајају Крушевац.
Турци су заузели Мачву и Подриње, али их пресреће Карађорђе и односи велику победу над Кулин-капетаном у бици на Мишару; у утврђењу Делиград се десила друга велика битка, где су Срби под Младеновићем, Главашом и Добрњцем савладали турске снаге.
Исте године Петар Ичко одлази у Истанбул, где склапа мир са турским султаном (није мир у правом смислу речи, јер није било документа који би то могао да потврди). По њему су Срби били дужни једино да плаћају данак царском мусахилу. Кад се Ичко вратио без фермана, Карађорђе је одлучио да освоји Београд, што је и учинио.
Освајањем Букурешта Руси улазе у рат с Турцима и саветују Србе да прекину мир, што Срби и чине. Карађорђе задире дубоко у турску територију ка Видину, Хајдук-Вељко осваја Кључ и Неготинску крајину, а устаници освајају Куршумлију и Понишавље, а победе остварују и на Штубику и Малајници. Наполеонови ратови приморавају Русе да потпишу Букурешки мир, по ком Срби добијају аутономију, а Турци се враћају у Београд и одатле управљају аутономном државом. Срби ово не прихватају, а Турци их опкољавају са свих страна, користећи сву ударну снагу од четврт милиона војника. Устанак је 1813. угушен, а српске војводе, укључујући и Карађорђа, беже у Аустро-Угарску.