Војислав Војиновић
данашњи остаци стонских зидина
Војислав Војиновић је био један од првих и највећих обласних господара, који је као самостални господар носио титулу хумског кнеза.
Био је припадник изузетно утицајне феудалне породице. Његов отац Војин, који је оснивач породице, био је војвода и један од најутицајнијих људи за време Стефана Дечанског. Војислав је имао два старија брата, Милоша и Алтомана. Милош је учествовао у преговорима цара Душана и Дубровачке Републике који су се тицали уступања стона. Алтоман, с друге стране, је био жупан у околини Дубровника.
Војислав Војиновић почиње свој политички живот на двору цара Стефана Душана са титулом ставиоца. Величина Војислављевог првог поседа није позната, али се зна да је језгро чинила баштина породице Војиновић, јер је Милош умро доста млад, а Алтоман је умро 1359; Алтоманов посед је приграбио Војислав, терајући Аптоманову удовицу и сина.
У Задру је 1358. године склопљен мир између Млетачке Републике и Мађарске. Овим уговором Млетачка Република бива изгнана с источне обале Јадранског мора, а Дубровник признаје врховну власт мађарског краља Лудвига I, тада вероватно највећег српског непријатеља, што је Војиславу дало формални повод да ступи у рат с Дубровачком Републиком. Војиславу је сплет околности ишао на руку зато што је његова територија постала погранично подручје према Мађарској (што је значило већи утицај на двору цара Стефана Уроша), а Дубровачка Република се наслањала на његову територију (што је Дубровчане стављало у доста тежак положај). Међутим, до сукоба није дошло тако брзо, јер су пограничне чарке изглађене тако што су Дубровчани послали дарове од 400 перпера Војиславу.
Следеће, 1359. године, Војислав тражи од Дубровника да му преда Стонски Рат (Пељешац), јер је Стон био седиште хумских кнежева. У намери да га одврате, Дубровчани шаљу дипломатску мисију с Џивом Павлом Гундулићем на челу, али не успевају да га одврате од његове намере. Ратовао је два пута с Дубровником (1359-1360; 1361-1362), а у склапању мира је учествовао цар Урош. Војислав умире 1363. године, а његову жену Гоиславу с још незрелим синовима Добровојем и Стефаном истискује Никола Алтомановић четири године касније.
Био је припадник изузетно утицајне феудалне породице. Његов отац Војин, који је оснивач породице, био је војвода и један од најутицајнијих људи за време Стефана Дечанског. Војислав је имао два старија брата, Милоша и Алтомана. Милош је учествовао у преговорима цара Душана и Дубровачке Републике који су се тицали уступања стона. Алтоман, с друге стране, је био жупан у околини Дубровника.
Војислав Војиновић почиње свој политички живот на двору цара Стефана Душана са титулом ставиоца. Величина Војислављевог првог поседа није позната, али се зна да је језгро чинила баштина породице Војиновић, јер је Милош умро доста млад, а Алтоман је умро 1359; Алтоманов посед је приграбио Војислав, терајући Аптоманову удовицу и сина.
У Задру је 1358. године склопљен мир између Млетачке Републике и Мађарске. Овим уговором Млетачка Република бива изгнана с источне обале Јадранског мора, а Дубровник признаје врховну власт мађарског краља Лудвига I, тада вероватно највећег српског непријатеља, што је Војиславу дало формални повод да ступи у рат с Дубровачком Републиком. Војиславу је сплет околности ишао на руку зато што је његова територија постала погранично подручје према Мађарској (што је значило већи утицај на двору цара Стефана Уроша), а Дубровачка Република се наслањала на његову територију (што је Дубровчане стављало у доста тежак положај). Међутим, до сукоба није дошло тако брзо, јер су пограничне чарке изглађене тако што су Дубровчани послали дарове од 400 перпера Војиславу.
Следеће, 1359. године, Војислав тражи од Дубровника да му преда Стонски Рат (Пељешац), јер је Стон био седиште хумских кнежева. У намери да га одврате, Дубровчани шаљу дипломатску мисију с Џивом Павлом Гундулићем на челу, али не успевају да га одврате од његове намере. Ратовао је два пута с Дубровником (1359-1360; 1361-1362), а у склапању мира је учествовао цар Урош. Војислав умире 1363. године, а његову жену Гоиславу с још незрелим синовима Добровојем и Стефаном истискује Никола Алтомановић четири године касније.
Јован Комнин Асен
Берат палата у којој је столовао Јован
Јован Комнин Асен био је господар Валоне од 1345. до 1363. године.
Потиче од највишег слоја бугарског племства, од кранског деспота Страцимира и праунуке бугарског цара Ивана II Асена. Иако је користио презиме Комнина унутар свог имена, није имао велике везе с њима. Највероватније је на то имао право преко своје мајке, која је као потомак Асена била род са Комнинима.
Зашто се преселио у Србију уместо да узме бугарску титулу у складу са својим високим пореклом није познато. Претпоставља се да је дошао јер је веровао да ће имати више моћи и веће богатство у српској него у бугарској држави. Доселио се у Србију заједно са својом сестром Јеленом, женом цара Душана 1332. године.
Иако се први пут помиње као деспот Валоне 1350. године, претпоставља се да му је ту титулу цар Душан дао одмах после преузимања титуле цара. Уз Јована Оливера и Симеона-Синишу, Јован је био један од три српска деспота из времена Душанове власти. Постоје различите верзије о његовом имању- од тога да је имао само Валон и Берат, до тога да је био господар већег дела данашње Албаније.
Јован је доживео сукоб са Венецијом када је по средњовековном принципу опљачкао венецијански брод који је био насукан на валонску обалу, те је на крају сам цар Душан морао да посредује у решавању сукоба. Ипак, Јован је био трговачки партнер Венеције и Дубровника, и добијао огромне приходе кроз успостављену царину. Валона је постала посредник у трговини стоком, бибером и шећером. Јован је имао дипломатске везе чак и са Мамелуцима који су владали углавном данашњим Египтом.
Када је цар Душан умро, Јован стаје на страну Симеона-Синише; међутим то га је коштало губитка Берата коју је заузео цар Урош, али је успео да сачува остале поседе. Ускоро избија претња од поновног доласка Никифора II Орсинија, те Јован тражи заштиту од стране Венеције, која шаље ратни брод и свог администратора. Последњи пут се помиње 1359. године, и претпоставља се да је умро током епидемије куге у Валони, године 1363.
Потиче од највишег слоја бугарског племства, од кранског деспота Страцимира и праунуке бугарског цара Ивана II Асена. Иако је користио презиме Комнина унутар свог имена, није имао велике везе с њима. Највероватније је на то имао право преко своје мајке, која је као потомак Асена била род са Комнинима.
Зашто се преселио у Србију уместо да узме бугарску титулу у складу са својим високим пореклом није познато. Претпоставља се да је дошао јер је веровао да ће имати више моћи и веће богатство у српској него у бугарској држави. Доселио се у Србију заједно са својом сестром Јеленом, женом цара Душана 1332. године.
Иако се први пут помиње као деспот Валоне 1350. године, претпоставља се да му је ту титулу цар Душан дао одмах после преузимања титуле цара. Уз Јована Оливера и Симеона-Синишу, Јован је био један од три српска деспота из времена Душанове власти. Постоје различите верзије о његовом имању- од тога да је имао само Валон и Берат, до тога да је био господар већег дела данашње Албаније.
Јован је доживео сукоб са Венецијом када је по средњовековном принципу опљачкао венецијански брод који је био насукан на валонску обалу, те је на крају сам цар Душан морао да посредује у решавању сукоба. Ипак, Јован је био трговачки партнер Венеције и Дубровника, и добијао огромне приходе кроз успостављену царину. Валона је постала посредник у трговини стоком, бибером и шећером. Јован је имао дипломатске везе чак и са Мамелуцима који су владали углавном данашњим Египтом.
Када је цар Душан умро, Јован стаје на страну Симеона-Синише; међутим то га је коштало губитка Берата коју је заузео цар Урош, али је успео да сачува остале поседе. Ускоро избија претња од поновног доласка Никифора II Орсинија, те Јован тражи заштиту од стране Венеције, која шаље ратни брод и свог администратора. Последњи пут се помиње 1359. године, и претпоставља се да је умро током епидемије куге у Валони, године 1363.
Симеон-Синиша Немањић
Симеон-Синиша Немањић
Симеон-Синиша Немањић, правог имена Синиша Урош Немањић (на српском језику) , или Симеон Урош Палеолог (на грчком језику) био је деспот Епира и Акарнаније од 1359. до 1366. године и деспот Тесалије од 1359. до 1371. године. Овим крајевима као обласни господар још за време полубрата, цара Стефана Душана. После смрти цара Душана одмах се осамосталио и прогласио себе за "цара свих Срба и Грка" и практично прогласио себе за наследника цара Душана уместо Душановог сина Уроша. Ове три области је отцепио од Урошеве државе и постао њихов господар.
После смрти цара Душана 1355. у Епиру се изненада појавио Нићифор II Орсини, владар Епира пре Душанове државе, и стекао популарност међу властелом у Тесалији и Епиру. Синиша бежи у Касторију где покушава да се прогласи за цара свих Срба и Грка, међутим, иако један део властеле њему признаје ову титулу, попут Јована Комнина Асена, ипак не успева да преузме власт над целокупном државом. 1358. године покушава да освоји Зету, међутим не успева и мора да се повлачи. Тада коначно престаје с покушајима освајања власти од цара Уроша.
Међутим, служи га срећа, јер тада негде Нићифора убијају Албанци у окршају, те се он враћа на територију Епира и Тесалије и поново успоставља своју власт 1359. године као самостални владар, прво у Тесалији, а онда и у Епиру, где су албански кланови почели заузимати своје територије.
Док је Синиша био у Епиру, напао га је Радослав Хлапен у име свог пасторка Томе Прељубовића. Синиша је био приморан да му преда део територије (укључујући град Касторију) и да своју ћерку Марију да Томи за жену. Хлапен му је заузврат дао да прикупља порезе у неким од територија и да га штити од српских властелина на северу.
Његова задужбина су чувени манастири Метеори у данашњој Грчкој.
Последњу деценију живота провео је у релативном миру иако је био приморан да призна двојицу албанских господара, Ђина Буа Шпату и Петра Љошу за деспоте Арте и Ангелокастрона. Синиша је последњу деценију живота провео у Трикали. Његова задужбина су чувени манастири Метеори у данашњој Грчкој.
После смрти цара Душана 1355. у Епиру се изненада појавио Нићифор II Орсини, владар Епира пре Душанове државе, и стекао популарност међу властелом у Тесалији и Епиру. Синиша бежи у Касторију где покушава да се прогласи за цара свих Срба и Грка, међутим, иако један део властеле њему признаје ову титулу, попут Јована Комнина Асена, ипак не успева да преузме власт над целокупном државом. 1358. године покушава да освоји Зету, међутим не успева и мора да се повлачи. Тада коначно престаје с покушајима освајања власти од цара Уроша.
Међутим, служи га срећа, јер тада негде Нићифора убијају Албанци у окршају, те се он враћа на територију Епира и Тесалије и поново успоставља своју власт 1359. године као самостални владар, прво у Тесалији, а онда и у Епиру, где су албански кланови почели заузимати своје територије.
Док је Синиша био у Епиру, напао га је Радослав Хлапен у име свог пасторка Томе Прељубовића. Синиша је био приморан да му преда део територије (укључујући град Касторију) и да своју ћерку Марију да Томи за жену. Хлапен му је заузврат дао да прикупља порезе у неким од територија и да га штити од српских властелина на северу.
Његова задужбина су чувени манастири Метеори у данашњој Грчкој.
Последњу деценију живота провео је у релативном миру иако је био приморан да призна двојицу албанских господара, Ђина Буа Шпату и Петра Љошу за деспоте Арте и Ангелокастрона. Синиша је последњу деценију живота провео у Трикали. Његова задужбина су чувени манастири Метеори у данашњој Грчкој.
Вукашин Мрњавчевић
Вукашин Мрњавчевић
Вукашин Мрњавчевић је био српски краљ за време Царства од 1365. до 1371. године.
Његово порекло није потпуно познато. Мавро Орбин је записао да је Вукашин потомак сиромашног властелина Мрњаве из Ливна у данашњој Херцеговини. Помиње се да је Мрњава прешао у Благај на Буни, а да га је одатле позвао цар Стефан Душан на свој двор. Вукашин се помиње 1350. године као жупан у Прилепу. Вуканова сестра се удаје за Николу Радохну Бранковића, сина Бранка Младеновића, севастократора града Охрида. Историчари сматрају да у овом периоду почиње везивање фамилије Мрњавчевић за територију Македоније. Пошто умире цар Душан, долази до осипања царске власти и државе. Док је Војислав Војиновић, накратко најмоћнији обласни господар водио рат са Дубровником, Дубровчани 1362. године шаљу писма не само цару Урошу, већ и царици-мајци Јелени и Вукашину Мрњавчевићу, што значи да је већ тада стекао огроман утицај и углед. Идуће године Војиновић изненада умире, што отвара пут даљем јачању Вукашина. Ускоро умиру још неки значајни господари попут Јована Оливера, што Вукашину још више погодује, а он користи сретне околнисти и склапа неколико врло значајних бракова- своју ћерку Оливеру даје за жену Ђурђу I Балшићу, а сина Марка жени ћерком Душановог војсковође Радослава Хлапена, Јеленом.
Са смрћу Војислава Војиновића рашка властела се осиљује и почиње све мање подржавати цара, а Урош заузврат све већу подршку пружа управо Мрњавчевићима. Прво је Вукашин добио титулу деспота, да би убрзо, 1365. године био произведен у краља (што практично значи да постаје царев савладар). Крунисао га је патријарх српски Сава IV. Није познато да ли је тада његов син Марко произведен у младог краља (тј. наследника). Остале великашке породице с презиром су гледале на Мрњавчевиће, пре свега јер се сматрало да су "скоројевићи" и да хоће да замене "свету династију Немањића", која је тада спала на цара Уроша. Власт краља над остацима Душанове државе била је више титуларна него реална ако се гледа у каквом је стању остала држава.
У почетку су Урош и Вукашин владали сложно и заједно, што се пре свега види по заједничком новцу који су ковали и фрески у Манастиру светог Николе у Псачи, задужбини севастократора Влатка Паскачића, где Урош, као старији по чину стоји са десне стране. Мавро Орбин такође пише да је цар Урош добровољно дао краљевско достојанство Вукашину.
Исте године кад је постао краљ, Вукашин шири своје поседе до Новог Брда и Приштине, док је већ држао Скопље и Сер. Имао је утицај на своје рођаке Балшиће и Хлапене, а граница са братом Угљешом је била само формална. Овакво стање ствари га је учинило вероватно најмоћнијим човеком на простору некадашње Душанове државе.
Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић су склопили савез против Вукашина. На своју страну су привукли и самог цара Уроша. Преломна битка десила се на Косову пољу 1369. године. Лазар се одмах повукао из битке, а Алтомановићеве трупе су биле потпуно уништене, док је он сам једва извукао живу главу, а цар Урош је заробљен, док су његови људи поубијани. Од овог тренутка више Вукашин није признавао цара Уроша за свог господара, савладарство између њих двојице престаје да постоји, и Вукашин се коначно осамостаљује.
Никола Алтомановић се убрзо опоравио захваљујући великој подршци мађарског двора и почео бити супарник Балшићима. Овако је успео да навуче гнев краља Вукашина, који склапа савез са Балшићима и Дубровником да униште Алтомановића и сам долази са сином Марком у Скадар у јуну 1371. године, одакле су требали ударити на град Оногошт (Никшић). Савез се ипак распада, јер Вукашина хитно зове брат Угљеша због дешавања на источној граници Серске области.
Његово порекло није потпуно познато. Мавро Орбин је записао да је Вукашин потомак сиромашног властелина Мрњаве из Ливна у данашњој Херцеговини. Помиње се да је Мрњава прешао у Благај на Буни, а да га је одатле позвао цар Стефан Душан на свој двор. Вукашин се помиње 1350. године као жупан у Прилепу. Вуканова сестра се удаје за Николу Радохну Бранковића, сина Бранка Младеновића, севастократора града Охрида. Историчари сматрају да у овом периоду почиње везивање фамилије Мрњавчевић за територију Македоније. Пошто умире цар Душан, долази до осипања царске власти и државе. Док је Војислав Војиновић, накратко најмоћнији обласни господар водио рат са Дубровником, Дубровчани 1362. године шаљу писма не само цару Урошу, већ и царици-мајци Јелени и Вукашину Мрњавчевићу, што значи да је већ тада стекао огроман утицај и углед. Идуће године Војиновић изненада умире, што отвара пут даљем јачању Вукашина. Ускоро умиру још неки значајни господари попут Јована Оливера, што Вукашину још више погодује, а он користи сретне околнисти и склапа неколико врло значајних бракова- своју ћерку Оливеру даје за жену Ђурђу I Балшићу, а сина Марка жени ћерком Душановог војсковође Радослава Хлапена, Јеленом.
Са смрћу Војислава Војиновића рашка властела се осиљује и почиње све мање подржавати цара, а Урош заузврат све већу подршку пружа управо Мрњавчевићима. Прво је Вукашин добио титулу деспота, да би убрзо, 1365. године био произведен у краља (што практично значи да постаје царев савладар). Крунисао га је патријарх српски Сава IV. Није познато да ли је тада његов син Марко произведен у младог краља (тј. наследника). Остале великашке породице с презиром су гледале на Мрњавчевиће, пре свега јер се сматрало да су "скоројевићи" и да хоће да замене "свету династију Немањића", која је тада спала на цара Уроша. Власт краља над остацима Душанове државе била је више титуларна него реална ако се гледа у каквом је стању остала држава.
У почетку су Урош и Вукашин владали сложно и заједно, што се пре свега види по заједничком новцу који су ковали и фрески у Манастиру светог Николе у Псачи, задужбини севастократора Влатка Паскачића, где Урош, као старији по чину стоји са десне стране. Мавро Орбин такође пише да је цар Урош добровољно дао краљевско достојанство Вукашину.
Исте године кад је постао краљ, Вукашин шири своје поседе до Новог Брда и Приштине, док је већ држао Скопље и Сер. Имао је утицај на своје рођаке Балшиће и Хлапене, а граница са братом Угљешом је била само формална. Овакво стање ствари га је учинило вероватно најмоћнијим човеком на простору некадашње Душанове државе.
Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић су склопили савез против Вукашина. На своју страну су привукли и самог цара Уроша. Преломна битка десила се на Косову пољу 1369. године. Лазар се одмах повукао из битке, а Алтомановићеве трупе су биле потпуно уништене, док је он сам једва извукао живу главу, а цар Урош је заробљен, док су његови људи поубијани. Од овог тренутка више Вукашин није признавао цара Уроша за свог господара, савладарство између њих двојице престаје да постоји, и Вукашин се коначно осамостаљује.
Никола Алтомановић се убрзо опоравио захваљујући великој подршци мађарског двора и почео бити супарник Балшићима. Овако је успео да навуче гнев краља Вукашина, који склапа савез са Балшићима и Дубровником да униште Алтомановића и сам долази са сином Марком у Скадар у јуну 1371. године, одакле су требали ударити на град Оногошт (Никшић). Савез се ипак распада, јер Вукашина хитно зове брат Угљеша због дешавања на источној граници Серске области.
Угљеша Мрњавчевић
Симонопетра на Атосу
Угљеша Мрњавчевић је био брат краља Вукашина и деспот српских земаља, Грчке и Приморја. Од 1356. године је преузео титулу деспота Серске области од царице Јелене, жене краља Душана.
Заједно са братом Вукашином је био један од најутицајнијих великаша овог периода. Цариградски патријарх је у писму из 1371. навео да је област којом је он управљао била око доњег тока реке Струме. Његова задужбина је манастир Симонопетра на Светој гори, који је обновио 1363. године, и који представља један од 20 највећих манастира на Атосу.
Заједно са братом Вукашином је био један од најутицајнијих великаша овог периода. Цариградски патријарх је у писму из 1371. навео да је област којом је он управљао била око доњег тока реке Струме. Његова задужбина је манастир Симонопетра на Светој гори, који је обновио 1363. године, и који представља један од 20 највећих манастира на Атосу.
Маричка битка
Маричка битка (Battle of Chernomen) на мапи Бугарске
Маричка битка, позната и као Битка код Черномена (данашњи град Орменио у Грчкој) одиграла се 26. септембра 1371. године између српске војске предвођене браћом Мрњавчевић и османлијске војске предвођене румелијским беглербегом, Лала-Шахином. Битка се, као што јој име говори, одиграла код града Черномена, на пољу које су Османлије после назвали "Сирф синдиги" ("српска погибија"). У неким историјским изворима постоје неслагања око године кад се битка одиграла, јер постоје и верзије које говоре о 1363. или 1367. години као могућим годинама битке. Ова битка је била увод у освајање земаља цара Душана.
Постоје различите верзије о поводу за ову битку. Најстарији запис о њој, "Запис монаха Исаије", говори о томе да се Угљеша Мрњавчевић одлучио за битку како би заштитио источну границу своје територије. Извори на турском језику говоре да је циљ српских снага био да заузму град Адријанопољ (данас Једрене) и да отерају Османлије из Румелије (Балкана) назад у Анадолију (Мала Азија). Савремени историчари сматрају да правог повода није ни било, већ је Угљеша одлучио да заузме Адријанопољ док су Османлије, предвођене султаном Муратом, били заузети освајањем града Биге у Анадолији.
Што се српских снага тиче, сигурно се зна да је Угљеши притекао његов брат Вукашин у помоћ, док за остале није сигурно. Османлијски извори наводе да су, сем Угљеше и Вукашина учествовали и бугарски, босански и мађарски властелини. Лаоник Халкокондил, грчки списатељ из XV века, говори само о Вукашину и Угљеши, док монах Исаија говори да је Угљеша дигао војнике српских и грчких земаља, негде око шездесет хиљада њих. Османлијске снаге су биле доста слабије, и њихове снаге је углавном чинио адријанопољски гаризон. Обично се узима за податак да их је било четири пута мање, а Халкокондил наводи да их је било само 800, што вероватно није истина.
Цела битка се свела на то да су Османлије искористиле тактику ноћног упада у српски логор код Черномена и успеле да побију српску војску, док су Вукашин и Угљеша Мрњавчевић убијени. После ове битке Вукашина наслеђује његов син Марко као османлијски вазал, док један део територија Османлије стављају под директну контролу.
Постоје различите верзије о поводу за ову битку. Најстарији запис о њој, "Запис монаха Исаије", говори о томе да се Угљеша Мрњавчевић одлучио за битку како би заштитио источну границу своје територије. Извори на турском језику говоре да је циљ српских снага био да заузму град Адријанопољ (данас Једрене) и да отерају Османлије из Румелије (Балкана) назад у Анадолију (Мала Азија). Савремени историчари сматрају да правог повода није ни било, већ је Угљеша одлучио да заузме Адријанопољ док су Османлије, предвођене султаном Муратом, били заузети освајањем града Биге у Анадолији.
Што се српских снага тиче, сигурно се зна да је Угљеши притекао његов брат Вукашин у помоћ, док за остале није сигурно. Османлијски извори наводе да су, сем Угљеше и Вукашина учествовали и бугарски, босански и мађарски властелини. Лаоник Халкокондил, грчки списатељ из XV века, говори само о Вукашину и Угљеши, док монах Исаија говори да је Угљеша дигао војнике српских и грчких земаља, негде око шездесет хиљада њих. Османлијске снаге су биле доста слабије, и њихове снаге је углавном чинио адријанопољски гаризон. Обично се узима за податак да их је било четири пута мање, а Халкокондил наводи да их је било само 800, што вероватно није истина.
Цела битка се свела на то да су Османлије искористиле тактику ноћног упада у српски логор код Черномена и успеле да побију српску војску, док су Вукашин и Угљеша Мрњавчевић убијени. После ове битке Вукашина наслеђује његов син Марко као османлијски вазал, док један део територија Османлије стављају под директну контролу.
Влатко Паскачић
Влатко и његов отац са породицама
Влатко Паскачић је био племић и севастократор, који је, уз подршку Мрњавчевића, владао областима између Врања и Криве Паланке.
Влатко је био син кнеза Паскача и кнегиње Озре; заједно с оцем је изградио њихову задужбину, манастир Светог Николе у Псачи, који је 1355. поклоњен Хиландару. У почетку је владао жупом Славиште ( око данашње Криве Паланке у Македонији); уз подршку Мрњавчевића истерао је синове деспота Дејана (Јована и Константина Дејановића) из области око Прешева, а убрзо је освојио и Врање. Чак је ковао свој новац пре 1365. што говори о његовој моћи.
Цар Стефан Урош је Влатку доделио титулу севастократора, а његовом сину Угљеши титулу кесара. Није познато кад се то десило, али је врло вероватно да се то десило у исто време кад су Мрњавчевићи добили нова звања. Постоје претпоставке да је Влатко можда био у неким родбинским односима са Немањићима, али не постоје документи који би их могли поткрепити. Постоје такође и претпоставке да је његова супруга Владислава ћерка деспота Угљеше Мрњавчевића.
Влатко је умро негде између 1365. и 1371. године, након чега га наслеђује син Угљеша, који ће после Маричке битке бити истиснут од стране браће Дејановић.
Влатко је био син кнеза Паскача и кнегиње Озре; заједно с оцем је изградио њихову задужбину, манастир Светог Николе у Псачи, који је 1355. поклоњен Хиландару. У почетку је владао жупом Славиште ( око данашње Криве Паланке у Македонији); уз подршку Мрњавчевића истерао је синове деспота Дејана (Јована и Константина Дејановића) из области око Прешева, а убрзо је освојио и Врање. Чак је ковао свој новац пре 1365. што говори о његовој моћи.
Цар Стефан Урош је Влатку доделио титулу севастократора, а његовом сину Угљеши титулу кесара. Није познато кад се то десило, али је врло вероватно да се то десило у исто време кад су Мрњавчевићи добили нова звања. Постоје претпоставке да је Влатко можда био у неким родбинским односима са Немањићима, али не постоје документи који би их могли поткрепити. Постоје такође и претпоставке да је његова супруга Владислава ћерка деспота Угљеше Мрњавчевића.
Влатко је умро негде између 1365. и 1371. године, након чега га наслеђује син Угљеша, који ће после Маричке битке бити истиснут од стране браће Дејановић.
Константин Драгаш Дејановић
Константинова држава
Константин Драгаш је био син севастократора Дејана и Теодоре Немањић, ћерке Стефана Дечанског и Марије Палеолог, полусестре цара Душана и сестре Симеона-Синише. Први пут се оженио непознатом племкињом с којом је имао двоје деце- Јелену, која је постала византијска царица (Августа Хелена Палеолог) и мајка два последња византијска цара, и Јакова, који се потурчио и постао Јакуб и једно кратко време управљао Константиновим земљама након његове смрти. Друга Константинова жена била је Евдокија, ћерка трапезунтског цара Алексија III, потомак династија Комнин и Кантакузин.
Заједно с братом Јованом преузео је земље свог оца Дејана и управљао њима, богато дарујући светогорске манастире; поготово су даровани Хиландар, Пантелејмон и Ватопед. После Маричке битке, браћа Дејановић заједно с Марком Мрњавчевићем постају османлијски вазали. После смрти свог брата, Константин сам води све Дејанове земље. Погинуо је, заједно с Марком Мрњавчевићем, као османлијски вазал у бици код Ровина против Влашке. После битке накратко поседе преузима његов син Јакуб, али их Османлије брзо узимају Јакубу.
Управљао је из града Велбужда, који су Османлије називали Костендил (Костантинова Бања), а сада се зове Ћустендил.
Заједно с братом Јованом преузео је земље свог оца Дејана и управљао њима, богато дарујући светогорске манастире; поготово су даровани Хиландар, Пантелејмон и Ватопед. После Маричке битке, браћа Дејановић заједно с Марком Мрњавчевићем постају османлијски вазали. После смрти свог брата, Константин сам води све Дејанове земље. Погинуо је, заједно с Марком Мрњавчевићем, као османлијски вазал у бици код Ровина против Влашке. После битке накратко поседе преузима његов син Јакуб, али их Османлије брзо узимају Јакубу.
Управљао је из града Велбужда, који су Османлије називали Костендил (Костантинова Бања), а сада се зове Ћустендил.
Никола Алтомановић
држава Николе Алтомановића
Никола Алтомановић је био великаш, војсковођа и најмоћнији српски господар након Маричке битке.
Никола Алтомановић је био син великог жупана Алтомана Војиновића (старијег брата Војислава Војиновића) и Ратославе Младеновић, сестре каснијег севастократора Бранка Младеновића, сина војводе Младена и оца Вука Бранковића.
Његов отац је владао хумском облашћу, али њега и његову мајку протерује његов стриц Војислав Војиновић, оставивши им врло малу област на управу. Војислав постаје најмоћнији великаш у "Рашкој земљи" (насупрот Мрњавчевићима у "Романској земљи"), али изненада умире 1363. године. Како Војислав умире, тако Никола гради везе с локалним господарима у Војислављевој области. Ускоро почиње отворено да наступа против Гоиславе и њених синова, да би узео на крају сабљу и кренуо да се сукобљава са свима који су још признавали Гоиславину власт. Последња фаза сукоба између Николе и Гоиславе се дешава око Требиња и завршава се потпуном победом Николе Алтомановића, који постаје господар Рудника, Подриња, Полимља, источног дела Хума, Драчевице и Конавла. Његова борба за престо се завршава чином признавања вазалства Санка Милтеновића, који прихвата врховну власт Николе Алтомановића уместо босанског бана (чију је власт до тада признавао). Никола Алтомановић приступа и савезу рашке властеле против Мрњавчевића, joш пре него што је победио Гоиславу.
Дубровчане је изузетно забринуо муњевит успех Николе и ширење његове власти уз дубровачку границу. Октобра 1368. године Дубровник тражи од мађарског бана Хрватске и Далмације помоћ уколико Никола нападне Дубровник. Мађари муњевито реагују и у Дубровник стижу плаћенички одреди предвођени капетанима Масловићем и Вукотом. Никола шаље 1. или 2. новембра гласнике у Дубровник да саопште да он нема намеру да их напада, да би само дан или два касније послао територијални или новчани захтев који су Дубровчани одбили. Потом се у Дубровнику врши мобилизација, али се Никола повлачи из околине града, те Дубровчани распуштају мобилизоване трупе. У овом моменту Никола коначно побеђује Гоиславу и преузима све поседе. Њена судбина и судбина њених синова нису биле познате, те се Николи приписивало да их је убио, али се испоставило да су пред сам тренутак пада Требиња она и синови тајно побегли у Дубровник, а одатле лађом за Албанију, тако да нису задављени у Николиним тамницама као што се веровало.
Николино повезивање са Санком и његова подршка Твртковом брату Вуку у борбама око престола у Босни, окренула је Твртка против Николе. Твртко је више пута слао чете Гоислави у борбама са Николом. У исто време Дубровник је страховао од Николе, али нису постали отворени непријатељи зато што је мачвански бан Никола Горјански, најјачи велможа у Мађарској и врховни господар над Дубровником имао званично неутралан став, али је Дубровник зато дипломатски покушао да ослаби Николу наговарајући Санка против њега, али је Твртко напао Санка и сломио његову власт.
Савез рашке властеле уперен против Мрњавчевића био је стављен на пробу у такозваној "Косовској бици", када је Вукашин кренуо на Косово да би приморао рашку властелу, пре свега Вука Бранковића, примора на признавање Вукашинове врховне власти. Битка се десила код града Звечана, који је тад држао Никола. У почетку битке Лазар се повукао, видевши да немају шансе, јер је Вукашинова војска била боље опремљена и имала је доста најамника. Никола, видевши да ће изгубити битку (већина његове војске није учествовала, већ је чувала западну границу), ипак је остао до последњег тренутка, показујући храброст и ратничко умеће. На крају је успео да се извуче из битке жив, али изгледа и теже рањен, пошто о њему није било вести неко време. Последица овога биће отказивање послушности дела Николиних вазала, јер је Лазар заузео Рудник, Санко Конавле, а Милош Повић Звечан. Бан Твртко није пропустио идеалну прилику и кренуо је с нападима на Николу.
Никола се сад налази у тешкој ситуацији, али му мачвански бан Никола Горјански шаље у име Мађарске помоћ 1370. године у виду војске и новца, што ће резултовати склапањем мира између Николе Алтомановића и краљевине Мађарске. Мађари су овде имали велики интерес, јер је Никола почео рат с Босном која је упорно одбијала да се покори Мађарској, даље јер је јак Никола значио слабу Србију и на крају јер је римокатоличка црква уживала одређене повластице у Николиним земљама. Никола се такође повезује са градом Котором
Иако нису били отворени противници Николе, Дубровчани су покушали да се уграде у склапање мира између њега и Босне, обезбедивши и Дубровник на тај начин. Међутим, не успевају у тој намери, па Босна и Алтомановић склапају мир само између себе. Одмах по склапању мира, Никола шаље захтеве Дубровнику, које она одмах одбија, али и шаље делегацију код њега. Дубровчани бележе да је он тражио да му плаћају светодмитарски доходак, али је то мало вероватно јер се Никола сматрао званично вазалом цара Стефана Уроша V, а светодмитарски доходак се плаћао само господарима Србије. Док се делегација налазила код Николе, он је послао Радина Дубравчића са војском у Дубровник. С обзиром да су Дубровчани одбили да му исплате 6000 перпера, овај напад је затекао Дубровчане потпуно неспремне (у време јесењих берби, те се већина становништва налазила ван градских бедема) и направио огромну штету дубровачкој околини (процењује се на неких 30000 дуката), заробио све трговце и за њихов откуп добио још 4000 перпера, а сам град ставио под континенталну блокаду. Дубровник је у очају тражио помоћ од краљевине Мађарске (чију је власт признавао), међутим Лајош I је показивао незаинтересованост, а Никола Горјански је тајно помагао Николу. Пошто им Мађарска није хтела помоћи, Дубровчани се окрећу српским великашима, организујући преговоре између Мрњавчевића и Балшића са циљем уништења Николе Алтомановића.
На пролеће 1371. године сукоби се још више појачавају, поготово зато што Котор даје луку Рисан на располагање Николи, па он почиње да трговачке бродове Дубровника напада својим сагитама. Ови напади приморавају Дубровчане да покрену своју ратну флоту, што ће се завршити уништењем Николине флоте.
Притужбе које су стизале мађарском краљу нису дале никаквих резултата, али зато савез са Мрњавчевићима и Балшићима јесте. У мају месецу у Дубровник стиже Николин кефалија Обрад Зорка ради склапања мира, али преговори пропадају јер је Никола намеравао само да добије на времену, док се Дубровнику журило да га уништи. Почетком лета Вукашин Мрњавчевић помера своју војску из Скопља ка Призрену и Скадру, где је требало да се састану с Балшићевом војском, а затим да их Дубровчани пребаце у Николине земље. Балшићева војска се скупила у Оногошту (данас Никшић). Међутим, до сукоба не долази јер Вукашину стижу вести о османлијској најезди, па се он повлачи из ове акције и доживљава страховити пораз, а и сам бива убијен, у бици на Марици, после ког ће Османлије постати најјача војна сила на Балкану.
Пошто су браћа Мрњавчевић убијени и пошто је умро цар Стефан V Урош, почео је да јача кнез Лазар Хребељановић, што је Николу навело да га почетком 1372. године позове на изглађивање неспоразума. Требало је да се састану њих двојица, ненаоружани, у пратњи пет такође ненаоружаних људи. Међутим, Лазар је наслутио да је реч о клопци, па је са собом повео један одред својих људи које је сакрио у близини, претпостављајући да је и Никола урадио исто. Лазар је био у праву што се тиче заседе, али није наслутио начин на који ће је Никола извести. Никола је унапред одредио место састанка, а његови људи су сакрили оружје на месту састанка, покривши га слојем снега. Никола и Лазар су се састали, отпочевши разговор. У току разговора Николини људи су извадили оружје и нападнули Лазареве људе, а Николи додали бодеж који је он зарио у срце кнезу Лазару. На лицу места су убијена двојица Лазаревих пратилаца, док су тројица успели да побегну. Николини људи су кренули у потеру и убили још двојицу од побеглих- Михајла Давидовића и Жарка Мерешића, Међутим, Никола и његови људи су се преварили што су мислили да су убили кнеза Лазара- од смрти га је спасао златни крст који је он носио испод одеће, па је он завршио тешко рањен, док је, чувши вику, Лазарев паж стигао на место покоља, ставио га на коња и спасао смрти.
После овог догађаја, Никола је успео да поврати Рудник од Лазара, Николин војвода Степош Степановић је узео Звечан заробивши Милоша Повића. Наместивши клопку, Николини људи су успели убити Санка Милтеновића које је босански бан послао у помоћ Дубровнику. Крајем зиме је постигнуто прво примирје, па после и мир између Николе Алтомановића и Дубровчана. Услов за мир било је плаћање светодмитарског данка, пошто је владар Србије коначно престао да постоји.
Почетком 1373. Дубровчани су писали краљу Лајошу I да су Никола Алтомановић, Млетачка Република и Балшићи спремали заједничку акцију да освоје приморске градове који су признавали мађарску власт- Дубровник, Котор и Драч. Балшићи би добили Котор и Драч, Млечани Дубровник, а Никола Стон и Пељешац. Ово се уопште није допало Лајошу, који је одлучио да ову акцију предупреди, па је пружио подршку бану Твртку и кнезу Лазару у нападу на Николу. Није јасно да ли су њих двојица сами ступили у савез, или их је повезао Лајош.
Септембра месеца савез креће у велики напад против Николе. Бан Твртко, кнез Лазар и бан Никола Горјански напали су заједно са 1000 копљаника краља Лајоша Николу Алтомановића са запада, севера и истока. Никола се склања на југ, намеравајући да се брани из једне од својих тврђава, али његов кнез Зорка, господар Клобука, одбија да га прими у унутрашњост тврђаве, највероватније потплаћен од стране Дубровчана. Алтомановић се после тога повлачи прво у Требиње, па у Ужице. Непосредно после тога до Ужица стиже и кнез Лазар и опседа град. Током опсаде коришћене су многе справе попут катапулта, балисти и корњача, као и ватрено оружје-топови. Никола се предао током новембра.
Његове земље су узели победници- Лазар је узео Рудник и Подриње, Твртко Конавле, Полимље и Требиње, Вук Бранковић Косово, а Балшићи Призрен и мали део Косова. По налогу Стефана Мусића, Лазаревог сестрића, Никола Алтомановић је ослепљен. Како више није био опасност, двадесетпетогодишњи Алтомановић је добио поседе од кнеза Лазара. Не зна се кад је умро, али је то било највероватније после 1395. године.
Никола Алтомановић је био син великог жупана Алтомана Војиновића (старијег брата Војислава Војиновића) и Ратославе Младеновић, сестре каснијег севастократора Бранка Младеновића, сина војводе Младена и оца Вука Бранковића.
Његов отац је владао хумском облашћу, али њега и његову мајку протерује његов стриц Војислав Војиновић, оставивши им врло малу област на управу. Војислав постаје најмоћнији великаш у "Рашкој земљи" (насупрот Мрњавчевићима у "Романској земљи"), али изненада умире 1363. године. Како Војислав умире, тако Никола гради везе с локалним господарима у Војислављевој области. Ускоро почиње отворено да наступа против Гоиславе и њених синова, да би узео на крају сабљу и кренуо да се сукобљава са свима који су још признавали Гоиславину власт. Последња фаза сукоба између Николе и Гоиславе се дешава око Требиња и завршава се потпуном победом Николе Алтомановића, који постаје господар Рудника, Подриња, Полимља, источног дела Хума, Драчевице и Конавла. Његова борба за престо се завршава чином признавања вазалства Санка Милтеновића, који прихвата врховну власт Николе Алтомановића уместо босанског бана (чију је власт до тада признавао). Никола Алтомановић приступа и савезу рашке властеле против Мрњавчевића, joш пре него што је победио Гоиславу.
Дубровчане је изузетно забринуо муњевит успех Николе и ширење његове власти уз дубровачку границу. Октобра 1368. године Дубровник тражи од мађарског бана Хрватске и Далмације помоћ уколико Никола нападне Дубровник. Мађари муњевито реагују и у Дубровник стижу плаћенички одреди предвођени капетанима Масловићем и Вукотом. Никола шаље 1. или 2. новембра гласнике у Дубровник да саопште да он нема намеру да их напада, да би само дан или два касније послао територијални или новчани захтев који су Дубровчани одбили. Потом се у Дубровнику врши мобилизација, али се Никола повлачи из околине града, те Дубровчани распуштају мобилизоване трупе. У овом моменту Никола коначно побеђује Гоиславу и преузима све поседе. Њена судбина и судбина њених синова нису биле познате, те се Николи приписивало да их је убио, али се испоставило да су пред сам тренутак пада Требиња она и синови тајно побегли у Дубровник, а одатле лађом за Албанију, тако да нису задављени у Николиним тамницама као што се веровало.
Николино повезивање са Санком и његова подршка Твртковом брату Вуку у борбама око престола у Босни, окренула је Твртка против Николе. Твртко је више пута слао чете Гоислави у борбама са Николом. У исто време Дубровник је страховао од Николе, али нису постали отворени непријатељи зато што је мачвански бан Никола Горјански, најјачи велможа у Мађарској и врховни господар над Дубровником имао званично неутралан став, али је Дубровник зато дипломатски покушао да ослаби Николу наговарајући Санка против њега, али је Твртко напао Санка и сломио његову власт.
Савез рашке властеле уперен против Мрњавчевића био је стављен на пробу у такозваној "Косовској бици", када је Вукашин кренуо на Косово да би приморао рашку властелу, пре свега Вука Бранковића, примора на признавање Вукашинове врховне власти. Битка се десила код града Звечана, који је тад држао Никола. У почетку битке Лазар се повукао, видевши да немају шансе, јер је Вукашинова војска била боље опремљена и имала је доста најамника. Никола, видевши да ће изгубити битку (већина његове војске није учествовала, већ је чувала западну границу), ипак је остао до последњег тренутка, показујући храброст и ратничко умеће. На крају је успео да се извуче из битке жив, али изгледа и теже рањен, пошто о њему није било вести неко време. Последица овога биће отказивање послушности дела Николиних вазала, јер је Лазар заузео Рудник, Санко Конавле, а Милош Повић Звечан. Бан Твртко није пропустио идеалну прилику и кренуо је с нападима на Николу.
Никола се сад налази у тешкој ситуацији, али му мачвански бан Никола Горјански шаље у име Мађарске помоћ 1370. године у виду војске и новца, што ће резултовати склапањем мира између Николе Алтомановића и краљевине Мађарске. Мађари су овде имали велики интерес, јер је Никола почео рат с Босном која је упорно одбијала да се покори Мађарској, даље јер је јак Никола значио слабу Србију и на крају јер је римокатоличка црква уживала одређене повластице у Николиним земљама. Никола се такође повезује са градом Котором
Иако нису били отворени противници Николе, Дубровчани су покушали да се уграде у склапање мира између њега и Босне, обезбедивши и Дубровник на тај начин. Међутим, не успевају у тој намери, па Босна и Алтомановић склапају мир само између себе. Одмах по склапању мира, Никола шаље захтеве Дубровнику, које она одмах одбија, али и шаље делегацију код њега. Дубровчани бележе да је он тражио да му плаћају светодмитарски доходак, али је то мало вероватно јер се Никола сматрао званично вазалом цара Стефана Уроша V, а светодмитарски доходак се плаћао само господарима Србије. Док се делегација налазила код Николе, он је послао Радина Дубравчића са војском у Дубровник. С обзиром да су Дубровчани одбили да му исплате 6000 перпера, овај напад је затекао Дубровчане потпуно неспремне (у време јесењих берби, те се већина становништва налазила ван градских бедема) и направио огромну штету дубровачкој околини (процењује се на неких 30000 дуката), заробио све трговце и за њихов откуп добио још 4000 перпера, а сам град ставио под континенталну блокаду. Дубровник је у очају тражио помоћ од краљевине Мађарске (чију је власт признавао), међутим Лајош I је показивао незаинтересованост, а Никола Горјански је тајно помагао Николу. Пошто им Мађарска није хтела помоћи, Дубровчани се окрећу српским великашима, организујући преговоре између Мрњавчевића и Балшића са циљем уништења Николе Алтомановића.
На пролеће 1371. године сукоби се још више појачавају, поготово зато што Котор даје луку Рисан на располагање Николи, па он почиње да трговачке бродове Дубровника напада својим сагитама. Ови напади приморавају Дубровчане да покрену своју ратну флоту, што ће се завршити уништењем Николине флоте.
Притужбе које су стизале мађарском краљу нису дале никаквих резултата, али зато савез са Мрњавчевићима и Балшићима јесте. У мају месецу у Дубровник стиже Николин кефалија Обрад Зорка ради склапања мира, али преговори пропадају јер је Никола намеравао само да добије на времену, док се Дубровнику журило да га уништи. Почетком лета Вукашин Мрњавчевић помера своју војску из Скопља ка Призрену и Скадру, где је требало да се састану с Балшићевом војском, а затим да их Дубровчани пребаце у Николине земље. Балшићева војска се скупила у Оногошту (данас Никшић). Међутим, до сукоба не долази јер Вукашину стижу вести о османлијској најезди, па се он повлачи из ове акције и доживљава страховити пораз, а и сам бива убијен, у бици на Марици, после ког ће Османлије постати најјача војна сила на Балкану.
Пошто су браћа Мрњавчевић убијени и пошто је умро цар Стефан V Урош, почео је да јача кнез Лазар Хребељановић, што је Николу навело да га почетком 1372. године позове на изглађивање неспоразума. Требало је да се састану њих двојица, ненаоружани, у пратњи пет такође ненаоружаних људи. Међутим, Лазар је наслутио да је реч о клопци, па је са собом повео један одред својих људи које је сакрио у близини, претпостављајући да је и Никола урадио исто. Лазар је био у праву што се тиче заседе, али није наслутио начин на који ће је Никола извести. Никола је унапред одредио место састанка, а његови људи су сакрили оружје на месту састанка, покривши га слојем снега. Никола и Лазар су се састали, отпочевши разговор. У току разговора Николини људи су извадили оружје и нападнули Лазареве људе, а Николи додали бодеж који је он зарио у срце кнезу Лазару. На лицу места су убијена двојица Лазаревих пратилаца, док су тројица успели да побегну. Николини људи су кренули у потеру и убили још двојицу од побеглих- Михајла Давидовића и Жарка Мерешића, Међутим, Никола и његови људи су се преварили што су мислили да су убили кнеза Лазара- од смрти га је спасао златни крст који је он носио испод одеће, па је он завршио тешко рањен, док је, чувши вику, Лазарев паж стигао на место покоља, ставио га на коња и спасао смрти.
После овог догађаја, Никола је успео да поврати Рудник од Лазара, Николин војвода Степош Степановић је узео Звечан заробивши Милоша Повића. Наместивши клопку, Николини људи су успели убити Санка Милтеновића које је босански бан послао у помоћ Дубровнику. Крајем зиме је постигнуто прво примирје, па после и мир између Николе Алтомановића и Дубровчана. Услов за мир било је плаћање светодмитарског данка, пошто је владар Србије коначно престао да постоји.
Почетком 1373. Дубровчани су писали краљу Лајошу I да су Никола Алтомановић, Млетачка Република и Балшићи спремали заједничку акцију да освоје приморске градове који су признавали мађарску власт- Дубровник, Котор и Драч. Балшићи би добили Котор и Драч, Млечани Дубровник, а Никола Стон и Пељешац. Ово се уопште није допало Лајошу, који је одлучио да ову акцију предупреди, па је пружио подршку бану Твртку и кнезу Лазару у нападу на Николу. Није јасно да ли су њих двојица сами ступили у савез, или их је повезао Лајош.
Септембра месеца савез креће у велики напад против Николе. Бан Твртко, кнез Лазар и бан Никола Горјански напали су заједно са 1000 копљаника краља Лајоша Николу Алтомановића са запада, севера и истока. Никола се склања на југ, намеравајући да се брани из једне од својих тврђава, али његов кнез Зорка, господар Клобука, одбија да га прими у унутрашњост тврђаве, највероватније потплаћен од стране Дубровчана. Алтомановић се после тога повлачи прво у Требиње, па у Ужице. Непосредно после тога до Ужица стиже и кнез Лазар и опседа град. Током опсаде коришћене су многе справе попут катапулта, балисти и корњача, као и ватрено оружје-топови. Никола се предао током новембра.
Његове земље су узели победници- Лазар је узео Рудник и Подриње, Твртко Конавле, Полимље и Требиње, Вук Бранковић Косово, а Балшићи Призрен и мали део Косова. По налогу Стефана Мусића, Лазаревог сестрића, Никола Алтомановић је ослепљен. Како више није био опасност, двадесетпетогодишњи Алтомановић је добио поседе од кнеза Лазара. Не зна се кад је умро, али је то било највероватније после 1395. године.
Јован Драгаш Дејановић
Јован Драгаш
Joван је био Константинов брат и син севастократора Дејана и Теодоре Немањић. Јован је деспотску титулу добио од цара Стефана Уроша, као његов блиски сродник.
Заједно с братом Константином шири поседе после Маричке битке- потиснули су кесара Угљешу, освојили Прешево, Иногошт (Сурдулицу), Славиште и Врање. Од синова деспота Јована Оливера освојили су Овче Поље и област дуж леве обале Вардара, као и део некадашњих поседа Мрњавчевића. Заједно с братом признао је османлијску врховну власт.
Умро је 1378. године, а његовим земљама наставио је да влада његов млађи брат Константин.
Заједно с братом Константином шири поседе после Маричке битке- потиснули су кесара Угљешу, освојили Прешево, Иногошт (Сурдулицу), Славиште и Врање. Од синова деспота Јована Оливера освојили су Овче Поље и област дуж леве обале Вардара, као и део некадашњих поседа Мрњавчевића. Заједно с братом признао је османлијску врховну власт.
Умро је 1378. године, а његовим земљама наставио је да влада његов млађи брат Константин.
Балша I Балшић
остаци утврђеног Скадра данас
(у изради)
Ђурађ I и Балша II Балшић
вероватни изглед грба Балшића
(у изради)
Лазар Хребељановић
Лазар Хребељановић
(у изради)
Карло Топија
остаци Драча
(у изради)
Косовски бој
представа Косовског боја
(у изради)