Срби у Далмацији
Географске и етничке области су током векова мењале своје површине, имена и положаје, те их треба нагласити када се о њима пише у прошлости. Далмација, такође није изузетак.
Далмација римског доба, као и писаца који су уважавали римске географске појмове, простирала се на истоку до Саве и Косова. Након тога је Далмација обухватала само узак појас уз Јадранско море. Кад су се Османлије нашле на Балкану, Далмација је била широка 15 километара у просеку. Далмација се до Динаре шири тек 1699. по мировном уговору након Морејског рата.
Назив "Власи" у овом простору се сматра погрдним и везује се за српски живаљ. У другим областима, као и у историографији, овај назив није погрдан, из простог разлога што означава посебан народ. Сви Власи (или како су у Далмацији познатији, "Морлаци", италијанском називу за Влахе) нису били истог порекла, нити су били исте вероисповести. Како је било Влаха православаца, исто тако је било и Влаха римокатоличке и муслиманске вероисповести. Све су прилике да је било и Влаха богумила у Босни. Познати италијански историчар, Ђузепе Прага, бележи да су у тринаестом веку на обронцима динаре живели православни сточари који су говорили романским језиком. Касније се део распршио, док је остатак славизован. Иван Франкопан је 1436. издао ћириличку повељу, којом је признао влашке повластице.
Што се тиче историјских извора који би доказали постојање или непостојање Срба на простору Далмације пре Косовске битке, њих нема пре 1280. године на простору Далмације, а мало их је и у великим светским архивима. На археологију се историја не може ослонити, јер је одређивање датума превише непрецизно за потребе историје.
У задарској архиви, која је најпригоднија за истраживање историје северне Далмације, влашко име је релативно често током 14. века, али се њихови катуни не помињу скоро до краја истог века, што би могло да значи да су већ били стално насељени, те су се почели бавити ратарством, виноградарством и занатима. Пре 1390. се бележи један једини катун, катун Тенешића. Од 1390. почиње појава катуна, које праве Срби и Власи после Косовске битке. Народ долази из угрожених подручја, понајвише из Полимља, Босне и Херцеговине.
Каснија досељавања су везана за приближавање Османлија према северној обали Далмације. Снажнији притисак почиње да се осећа после пада Босне, као и у дугом турско-млетачком рату 1463-1479. године. Османлије су нападале на простору између Задра и Шибеника, обухватајући и околину града Нина. Континуирани напади почињу од 1468. године. Поред Османлија, хрватски Власи почињу да залазе у области млетачких градова на обали, те их пустоше. Османлијска пустошења су бележена крајем целог 15. века. Године 1492. се бележи пустошење скроз до Скрадина, да би 1496. Млеци запосели Надин, Врану и Новиград од Мађара, под изговором да се спреме за одбрану од Османлија. Претходне, 1495. године, Османлије узнемирују Трогир и Задар пустошењем њихових области. Средином 1497. године, Османлије граде по положају изузетно важан каштел, који појачава позицију Книна и њима омогућује да пљачкају чак и Љубљану. У то време становници Врхпоља код Шибеника беже пред Османлијама на острво Крапан. Из сличних разлога православни Власи и Срби беже на Кварнерска острва. Током јесени 1498. Османлије пљачкају у околини Трогира, Сплита и Шибеника. Са 5000 војника Османлије долазе до Нина, успут спаливши 40 села у околини Задра у јуну 1499. Босански санџак-бег Скендер је са собом повео 674 мушких и 1314 женских сужања, заједно са 37 987 комада стоке, а шест римокатоличких свештеника је посекао. После тога је у Босне скупио 20 000 бораца, планирајући да нападне северну Далмацију или Истру и Фријаул.
Османлије настављају да харају по овом простору, ухвативши до 1501. још око 5 556 људи и 34 900 комада стоке. 1501. године главна офанзива османлијске војске се обрушава на Трогир, а споредна на Нин. После Трогира на ред долази Шибеник, а потом Врана. Турци 1501. из шире околине Нина оводе 3 000 људи и 25 000 комада стоке. Године 1502. напади се осетно проређују, док 1503. на удар долазе Трогир и Шибеник. Мартолоси више нападају мађарско подручје него млетачко, пре свега Скрадин, где борави хрватско-влашки војвода Кошул. Те године северну Далмацију пустоше хрватски Власи. Анализа битака у периоду 1499-1503. показује да су отомански напади имали превасходно пљачкашки, а не освајачки карактер, те је Далмација, иако тешко погођена пљачкама, прошла без територијалних губитака. Османлије су зато нападале само с коњицом и мартолошком пешадијом, без топова. Османлије су дуго користиле влашке снаге, служећи као мартолоси, ређе као акинџије. Међу Скендеровим мартолосима налазили су се и људи из Рашке. Власи су, незадовољни повластицама, а обогаћени трговином у Далмацији, почели да се селе у њу. Када су Млечани приметили ову појаву, почели су да привлаче све већи број њих у своје крајеве.
Од 1504. до 1513. на простору северне Далмације влада релативан мир, сем у пределу око Шибеника, док се Османлије концентришу на пљачкање у северној области око града Книна, у областима војводе Корвина и Франкопана. Упад нешто већих размера врше мартолоси према Трогиру године 1507. Млечани три године после граде шанце у Земунику, а у своју службу почињу узимати османлијске мартолосе. У то исто време Османлије окружују Книн, њихови пљачкаши крстаре Задром, Скрадином и Крком, док друге трупе освајају тврђаве Здрин и Нутјак. Много озбиљнија претња се јавља 1513. године када босански паша са 20 000 војника креће на Скрадин. У походу осваја четири каштела испред Скрадина. Године 1508. Хрвати без икакве присиле напуштају град Сињ.
Прекретницу је значила 1514. година, када с пред Книном појављује 10 000 османлијских војника, а потом 4 000 војника упада у област кнеза Ивана Карловића. У октобру 3 000 Османлија заузима мађарски каштел Аури, на 6 километара од Новиграда, као и Корлат (област кнеза Јурја Корлатовића) и Карин (где је борба трајала три дана). Почетком 1515. босански паша са 4 000 војника долази у мађарски део Далмације. Кренувши да узме Скрадин, хтео је да га опколи и са мора, те су се појавиле и османлијске морске ратне трупе.
Када је умро војвода Кожул (1519), Османлије су се потрудиле да узму део његовог наслеђа. Кличевац је пао без борбе. Следеће године Турци пљачкају око Вране, Шибеника, Надина, Задра и Новиграда. У октобру се диже огроман део становништва са подручја Босне. Три године касније, 25 000 османлијских војника стоји пред Книном, 10 000 пред Скрадином. У том походу Османлије освајају Скрадин, Дрниш и Книн, док су следеће године пали и Островица и Брибир. Мартолоси су сматрани главним крвницима Далмације. Подручје око Задра, житница северне Далмације, остало је пусто. Године 1527. пада и Обровица, где Османлије праве базу за будуће гусарске флоте. После пада ових градова, Турци знатно мењају политику, па се почело размишљати о заузимању читаве источне јадранске обале, па чак и о поморском десанту на италијанске градове.
(наставак у изради)
Далмација римског доба, као и писаца који су уважавали римске географске појмове, простирала се на истоку до Саве и Косова. Након тога је Далмација обухватала само узак појас уз Јадранско море. Кад су се Османлије нашле на Балкану, Далмација је била широка 15 километара у просеку. Далмација се до Динаре шири тек 1699. по мировном уговору након Морејског рата.
Назив "Власи" у овом простору се сматра погрдним и везује се за српски живаљ. У другим областима, као и у историографији, овај назив није погрдан, из простог разлога што означава посебан народ. Сви Власи (или како су у Далмацији познатији, "Морлаци", италијанском називу за Влахе) нису били истог порекла, нити су били исте вероисповести. Како је било Влаха православаца, исто тако је било и Влаха римокатоличке и муслиманске вероисповести. Све су прилике да је било и Влаха богумила у Босни. Познати италијански историчар, Ђузепе Прага, бележи да су у тринаестом веку на обронцима динаре живели православни сточари који су говорили романским језиком. Касније се део распршио, док је остатак славизован. Иван Франкопан је 1436. издао ћириличку повељу, којом је признао влашке повластице.
Што се тиче историјских извора који би доказали постојање или непостојање Срба на простору Далмације пре Косовске битке, њих нема пре 1280. године на простору Далмације, а мало их је и у великим светским архивима. На археологију се историја не може ослонити, јер је одређивање датума превише непрецизно за потребе историје.
У задарској архиви, која је најпригоднија за истраживање историје северне Далмације, влашко име је релативно често током 14. века, али се њихови катуни не помињу скоро до краја истог века, што би могло да значи да су већ били стално насељени, те су се почели бавити ратарством, виноградарством и занатима. Пре 1390. се бележи један једини катун, катун Тенешића. Од 1390. почиње појава катуна, које праве Срби и Власи после Косовске битке. Народ долази из угрожених подручја, понајвише из Полимља, Босне и Херцеговине.
Каснија досељавања су везана за приближавање Османлија према северној обали Далмације. Снажнији притисак почиње да се осећа после пада Босне, као и у дугом турско-млетачком рату 1463-1479. године. Османлије су нападале на простору између Задра и Шибеника, обухватајући и околину града Нина. Континуирани напади почињу од 1468. године. Поред Османлија, хрватски Власи почињу да залазе у области млетачких градова на обали, те их пустоше. Османлијска пустошења су бележена крајем целог 15. века. Године 1492. се бележи пустошење скроз до Скрадина, да би 1496. Млеци запосели Надин, Врану и Новиград од Мађара, под изговором да се спреме за одбрану од Османлија. Претходне, 1495. године, Османлије узнемирују Трогир и Задар пустошењем њихових области. Средином 1497. године, Османлије граде по положају изузетно важан каштел, који појачава позицију Книна и њима омогућује да пљачкају чак и Љубљану. У то време становници Врхпоља код Шибеника беже пред Османлијама на острво Крапан. Из сличних разлога православни Власи и Срби беже на Кварнерска острва. Током јесени 1498. Османлије пљачкају у околини Трогира, Сплита и Шибеника. Са 5000 војника Османлије долазе до Нина, успут спаливши 40 села у околини Задра у јуну 1499. Босански санџак-бег Скендер је са собом повео 674 мушких и 1314 женских сужања, заједно са 37 987 комада стоке, а шест римокатоличких свештеника је посекао. После тога је у Босне скупио 20 000 бораца, планирајући да нападне северну Далмацију или Истру и Фријаул.
Османлије настављају да харају по овом простору, ухвативши до 1501. још око 5 556 људи и 34 900 комада стоке. 1501. године главна офанзива османлијске војске се обрушава на Трогир, а споредна на Нин. После Трогира на ред долази Шибеник, а потом Врана. Турци 1501. из шире околине Нина оводе 3 000 људи и 25 000 комада стоке. Године 1502. напади се осетно проређују, док 1503. на удар долазе Трогир и Шибеник. Мартолоси више нападају мађарско подручје него млетачко, пре свега Скрадин, где борави хрватско-влашки војвода Кошул. Те године северну Далмацију пустоше хрватски Власи. Анализа битака у периоду 1499-1503. показује да су отомански напади имали превасходно пљачкашки, а не освајачки карактер, те је Далмација, иако тешко погођена пљачкама, прошла без територијалних губитака. Османлије су зато нападале само с коњицом и мартолошком пешадијом, без топова. Османлије су дуго користиле влашке снаге, служећи као мартолоси, ређе као акинџије. Међу Скендеровим мартолосима налазили су се и људи из Рашке. Власи су, незадовољни повластицама, а обогаћени трговином у Далмацији, почели да се селе у њу. Када су Млечани приметили ову појаву, почели су да привлаче све већи број њих у своје крајеве.
Од 1504. до 1513. на простору северне Далмације влада релативан мир, сем у пределу око Шибеника, док се Османлије концентришу на пљачкање у северној области око града Книна, у областима војводе Корвина и Франкопана. Упад нешто већих размера врше мартолоси према Трогиру године 1507. Млечани три године после граде шанце у Земунику, а у своју службу почињу узимати османлијске мартолосе. У то исто време Османлије окружују Книн, њихови пљачкаши крстаре Задром, Скрадином и Крком, док друге трупе освајају тврђаве Здрин и Нутјак. Много озбиљнија претња се јавља 1513. године када босански паша са 20 000 војника креће на Скрадин. У походу осваја четири каштела испред Скрадина. Године 1508. Хрвати без икакве присиле напуштају град Сињ.
Прекретницу је значила 1514. година, када с пред Книном појављује 10 000 османлијских војника, а потом 4 000 војника упада у област кнеза Ивана Карловића. У октобру 3 000 Османлија заузима мађарски каштел Аури, на 6 километара од Новиграда, као и Корлат (област кнеза Јурја Корлатовића) и Карин (где је борба трајала три дана). Почетком 1515. босански паша са 4 000 војника долази у мађарски део Далмације. Кренувши да узме Скрадин, хтео је да га опколи и са мора, те су се појавиле и османлијске морске ратне трупе.
Када је умро војвода Кожул (1519), Османлије су се потрудиле да узму део његовог наслеђа. Кличевац је пао без борбе. Следеће године Турци пљачкају око Вране, Шибеника, Надина, Задра и Новиграда. У октобру се диже огроман део становништва са подручја Босне. Три године касније, 25 000 османлијских војника стоји пред Книном, 10 000 пред Скрадином. У том походу Османлије освајају Скрадин, Дрниш и Книн, док су следеће године пали и Островица и Брибир. Мартолоси су сматрани главним крвницима Далмације. Подручје око Задра, житница северне Далмације, остало је пусто. Године 1527. пада и Обровица, где Османлије праве базу за будуће гусарске флоте. После пада ових градова, Турци знатно мењају политику, па се почело размишљати о заузимању читаве источне јадранске обале, па чак и о поморском десанту на италијанске градове.
(наставак у изради)