Срби под Отоманским султанатом
Територије данашње Србије су биле под влашћу Отоманског султаната од 15. до 20. века. Отоманском султанату су прво припојене територије око Ниша, да би за време владавине највећег турског султана, Сулејмана Величанственог, скоро цела Србија била под отоманском управом.
Србија је после пораза на Марици фактички постала скуп турских вазала, почевши од Марка Краљевића. Српска држава је двапут обнављана, за време цара Јована Ненада и војводе Радомира Челника. После устанка у Банату Турци су на Врачару спалили мошти светог Саве.
Особито су се Отомани за време владавине окомљавали на властелу, коју су физички истребљавали. Становништву су наметнути харач (обавеза плаћања данка), кулук (обавезан рад на имању господара) и данак у крви (мера којом су Турци на сваких 6 до 7 година у хришћанским селима узимали здраву мушку децу, одводили их у Једрене, тамо их кастрирали и исламизирали и од њих направили елитне војне формације- јањичаре). Муслиманско становништво имало је повлашћен положај, што је разлог масовном прелажењу у ислам.
Једино је муслиманско становништво могло напредовати у служби, а неки исламизирани Срби су дошли до високих положаја у држави. Мехмед-паша Соколовић је био велики везир код 3 отоманска султана, а био је рођени брат Макарија Соколовића, првог патријарха обновљене Српске православне цркве. Мехмед-паша је био одведен због данка у крви, али је био један од ретких који није заборавио своје порекло. Дозволио је обнову Српске патријаршије у Пећи, изградио мост на Дрини код Вишеграда и издејствовао још неке погодности за Србе.
Многе европске силе водиле су ратове против Турака, нарочито Хабзбуршка монархија и Млетачка република, на чијим странама су се борили и Срби. 1594. године, током аустријско-турског рата, Срби су у Банату подигли устанак. Турци су устанак угушили у крви, на Врачару спалили мошти светог Саве (које су поштовали чак и муслимани), а банатског епископа су ухватили и живог га одрали. Такође су отпор правили и Срби у Херцеговини, међутим, после склапања мира Хабзбурзи су их препустили турској освети. Овакви догађаји су постали уобичајени.
Срби су бежали још од 14. века од отоманске најезде у Панонску низију. Угари су их радо примали, те их користили као ратнике против Турака; али освајањем Паноније, ти су Срби ушли у састав турских хришћанских јединица.
У Великом рату (1683-1690) између Турске и Свете лиге, Срби су подстицани на побуну против Турака; ускоро је цео западни Балкан био под устанцима, од Црне Горе и Далмације, па до Старе Србије. Када су се аустријске трупе повлачиле, позвани су Срби да се преселе на територију Аустрије, што су они, плашећи се турске одмазде, и учинили 1690. године под вођством патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, пошто им је краљ Леополд Први обећао црквено-школску аутономију. Другу велику сеобу предводио је патријарх Арсеније Четврти Јовановић Шакабента, 1740. године, после успостављања Београдског пашалука.
Србија је после пораза на Марици фактички постала скуп турских вазала, почевши од Марка Краљевића. Српска држава је двапут обнављана, за време цара Јована Ненада и војводе Радомира Челника. После устанка у Банату Турци су на Врачару спалили мошти светог Саве.
Особито су се Отомани за време владавине окомљавали на властелу, коју су физички истребљавали. Становништву су наметнути харач (обавеза плаћања данка), кулук (обавезан рад на имању господара) и данак у крви (мера којом су Турци на сваких 6 до 7 година у хришћанским селима узимали здраву мушку децу, одводили их у Једрене, тамо их кастрирали и исламизирали и од њих направили елитне војне формације- јањичаре). Муслиманско становништво имало је повлашћен положај, што је разлог масовном прелажењу у ислам.
Једино је муслиманско становништво могло напредовати у служби, а неки исламизирани Срби су дошли до високих положаја у држави. Мехмед-паша Соколовић је био велики везир код 3 отоманска султана, а био је рођени брат Макарија Соколовића, првог патријарха обновљене Српске православне цркве. Мехмед-паша је био одведен због данка у крви, али је био један од ретких који није заборавио своје порекло. Дозволио је обнову Српске патријаршије у Пећи, изградио мост на Дрини код Вишеграда и издејствовао још неке погодности за Србе.
Многе европске силе водиле су ратове против Турака, нарочито Хабзбуршка монархија и Млетачка република, на чијим странама су се борили и Срби. 1594. године, током аустријско-турског рата, Срби су у Банату подигли устанак. Турци су устанак угушили у крви, на Врачару спалили мошти светог Саве (које су поштовали чак и муслимани), а банатског епископа су ухватили и живог га одрали. Такође су отпор правили и Срби у Херцеговини, међутим, после склапања мира Хабзбурзи су их препустили турској освети. Овакви догађаји су постали уобичајени.
Срби су бежали још од 14. века од отоманске најезде у Панонску низију. Угари су их радо примали, те их користили као ратнике против Турака; али освајањем Паноније, ти су Срби ушли у састав турских хришћанских јединица.
У Великом рату (1683-1690) између Турске и Свете лиге, Срби су подстицани на побуну против Турака; ускоро је цео западни Балкан био под устанцима, од Црне Горе и Далмације, па до Старе Србије. Када су се аустријске трупе повлачиле, позвани су Срби да се преселе на територију Аустрије, што су они, плашећи се турске одмазде, и учинили 1690. године под вођством патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, пошто им је краљ Леополд Први обећао црквено-школску аутономију. Другу велику сеобу предводио је патријарх Арсеније Четврти Јовановић Шакабента, 1740. године, после успостављања Београдског пашалука.
(наставак у изради...)