Војна Крајина
Мапа Војне Крајине из 1750. године
Између XV и XVIII века непрестано трају сеобе Срба на просторе будуће Војне Крајине по устаљеном нацрту- Османлије шаљу пљачкашке одреде у пограничне делове да би отерали народ и припремили територију за освајање; на те територије беже Срби са простора под османлијском влашћу; Османлије доводе Србе из унутрашњих делова да населе њихове пограничне делове, а онда ти Срби првом приликом беже на територију Хабзбуршке монархије.
У XV веку почиње формирање нове територијалне јединице унутар Мађарске која служи за одбрану од османлијских напада. Почетком Војне Крајине се сматра 1435. година када је мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки ојачао границу према Венецији и Босни "таборима". Када је Босна пала, мађарски краљ Матија Корвин организује линију утврђења Врбас-Усора-Сребреник-Шабац-Београд, а 1469. године и посебну управну јединицу- Сењску капетанију, која је у свом склопу имала градове Гацко, Оточац, Стариград и Новиград ради одбране од Венеције. Посаду су највећим делом чинили Срби, а било је и Хрвата, Румуна, Мађара и Немаца.
Тежак пораз хрватског племства 1493. године на Крбавском пољу изазива померање огромног броја хрватског становништва са својих простора на територије Фурланије, унутрашњег дела Мађарске и Бургенланда (Градишћа) у данашњој Аустрији.Године 1630. император Фердинанд II доноси декрет под именом Statuta Valachorum којим се дефинитивно Војна Крајина изузима од било какве управе осим императорске.
Многи историчари сматрају да је разлог (или један од разлога) хрватске нетрпељивости према Србима био и тај што су Србима дате велике слободе и аутономија на простору Војне Крајине, док су Хрвати остали у феудалном систему, углавном као кметови, без слобода. Године 1538. император Фердинанд I даје повељу Србима, у којој, између осталог стоји: "овом исправом дајемо на знање и саопштавамо свима, којима се упућује... како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе... Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо... ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећвамо доле изнесену повластицу с ослобађањем од извесних обавеза, извесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:
Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напред споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали веру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и сме у року од 20 година без прекида слободно живети на нашем подручју... без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења... Обавезујемо се и обећавамо, да ћемо се ове наше повластице чврсто држати, а захтевамо и наређујемо да се ње сви држе..."
Године 1630. император Фердинанд II доноси декрет под именом Statuta Valachorum којим се дефинитивно Војна Крајина изузима од било какве управе осим императорске, а низом закона и повеља су регулисана права, обавезе и поседи крајишника, од којих су најзначајнији "Војно-граничарска права" из 1754. године и "Крајишки темељни закон" из 1807.
У XV веку почиње формирање нове територијалне јединице унутар Мађарске која служи за одбрану од османлијских напада. Почетком Војне Крајине се сматра 1435. година када је мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки ојачао границу према Венецији и Босни "таборима". Када је Босна пала, мађарски краљ Матија Корвин организује линију утврђења Врбас-Усора-Сребреник-Шабац-Београд, а 1469. године и посебну управну јединицу- Сењску капетанију, која је у свом склопу имала градове Гацко, Оточац, Стариград и Новиград ради одбране од Венеције. Посаду су највећим делом чинили Срби, а било је и Хрвата, Румуна, Мађара и Немаца.
Тежак пораз хрватског племства 1493. године на Крбавском пољу изазива померање огромног броја хрватског становништва са својих простора на територије Фурланије, унутрашњег дела Мађарске и Бургенланда (Градишћа) у данашњој Аустрији.Године 1630. император Фердинанд II доноси декрет под именом Statuta Valachorum којим се дефинитивно Војна Крајина изузима од било какве управе осим императорске.
Многи историчари сматрају да је разлог (или један од разлога) хрватске нетрпељивости према Србима био и тај што су Србима дате велике слободе и аутономија на простору Војне Крајине, док су Хрвати остали у феудалном систему, углавном као кметови, без слобода. Године 1538. император Фердинанд I даје повељу Србима, у којој, између осталог стоји: "овом исправом дајемо на знање и саопштавамо свима, којима се упућује... како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе... Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо... ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећвамо доле изнесену повластицу с ослобађањем од извесних обавеза, извесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:
Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напред споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали веру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и сме у року од 20 година без прекида слободно живети на нашем подручју... без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења... Обавезујемо се и обећавамо, да ћемо се ове наше повластице чврсто држати, а захтевамо и наређујемо да се ње сви држе..."
Године 1630. император Фердинанд II доноси декрет под именом Statuta Valachorum којим се дефинитивно Војна Крајина изузима од било какве управе осим императорске, а низом закона и повеља су регулисана права, обавезе и поседи крајишника, од којих су најзначајнији "Војно-граничарска права" из 1754. године и "Крајишки темељни закон" из 1807.
Прва Велика сеоба Срба
Арсеније III Чарнојевић
У току 1690. године хабзбуршка војска се повлачи на леву обалу Саве и Дунава. Српско становништво остаје усамљено пред османлијском најездом и гневом због пристајања Срба уз хришћанске војске. У Београду се исте године одржава црквено-народни сабор. Одлучују да пошаљу захтеве аустријском императору Леополду I Хабзбургу да се населе на простору Хабзбуршке монархије и да им гарантује црквено-школску аутономију. Леополд I одговара да он пристаје да се населе све до Будима и Коморана и да добију црквено-школску аутономију, уз услов да ратују за Хабзбурге. Око 37 хиљада српских породица, махом из Старе Србије се сели на простор Хабзбуршке монархије, а око 360 села је опустело.
Леополд I је признао патријарха Арсенија III Чарнојевића за старешину православних Срба. Чарнојевић 11 година није имао стално седиште, већ је живео у Сентандреји, Ковину, Сечују, Футогу, Хопову и Пакрацу, све док му 1701. није Леополд наложио да убудуће има становати у Сентандреји. Чарнојевић је извршио реорганизацију православне цркве у деловима који су насељавали Срби, а често је долазио у сукоб са римокатоличким клером који је покушавао да саботира рад цркве, снизи његов углед и спроведе унију. Када је Ференц Ракоци покушао да спроведе буну против аустријске власти и позвао и Србе да му се прикључе, Срби предвођени Чарнојевићем су одбили да му се прикључе, због чега их је после Леополд наградио, дајући Србима веће привилегије, а Чарнојевићу спахилуке Сирач и Даљ.
Леополд I је признао патријарха Арсенија III Чарнојевића за старешину православних Срба. Чарнојевић 11 година није имао стално седиште, већ је живео у Сентандреји, Ковину, Сечују, Футогу, Хопову и Пакрацу, све док му 1701. није Леополд наложио да убудуће има становати у Сентандреји. Чарнојевић је извршио реорганизацију православне цркве у деловима који су насељавали Срби, а често је долазио у сукоб са римокатоличким клером који је покушавао да саботира рад цркве, снизи његов углед и спроведе унију. Када је Ференц Ракоци покушао да спроведе буну против аустријске власти и позвао и Србе да му се прикључе, Срби предвођени Чарнојевићем су одбили да му се прикључе, због чега их је после Леополд наградио, дајући Србима веће привилегије, а Чарнојевићу спахилуке Сирач и Даљ.
Друга Велика сеоба Срба
Арсеније IV Јовановић Шакабента
Када је Аустрија избачена са Балкана 1739. године и када је поново граница враћена на Дунав и Саву, Срби, предвођени патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом су одлучили да напусте своја села и градове и преселе се на Хабзбуршку територију. Ова сеоба је по броју исељених и по значају доста мања од прве.
Сеоба се десила 1740. године, а Марија Терезија му је признала достојанство патријарха и поглавара над православним Србима у Хабзбуршкој монархији. Османлије су покушавале да привуку назад пресељене Србе давањем повластица у Београдском пашалуку.
Сеоба се десила 1740. године, а Марија Терезија му је признала достојанство патријарха и поглавара над православним Србима у Хабзбуршкој монархији. Османлије су покушавале да привуку назад пресељене Србе давањем повластица у Београдском пашалуку.
(наставак у изради...)