Срби у Трсту
(у изради...)
Срби у јужној Русији
Прве српске насеобине на тим просторима настају у време владавине руског цара Петра I Великог, док масовније досељавање почиње за време царице Јелисавете, ћерке цара Петра. Тада велика скупина Срба из Бачке, Срема и Баната формира две насеобине: Нову Србију и Славеносрбију.
Разлози за пресељавање су били многобројни; но главни је разлог био тај што се Мађари никад нису помирили са повлашћеним статусом граничара који су Срби добили и стално су тежили да Србима тај статус укину. Када су укинуте Моришка и Потиска војна крајина, Срби су одбили да се подреде мађарском систему. Иако су српски војници чинили огроман део мађарске војске- штавише, српска милиција је чинила преко педесет посто мађарске војске- убрзо се цео српски народ нашао у беди, у горем стању од робовског.
Међу 2200 породица које су се доселиле у Банат из Поморишја и Потисја, тињало је незадовољство. Пуковник граничарске српске милиције, Јован Хорват, ступио је тајно у везу с руским послаником у Бечу, Михаилом Петровичем Бестужевим, који му је омогућио дипломатским везама да добије отпуст из службе и пређе у Русију. Два дана касније руска царица Јелисавета јавља Хорвату преко Бестужева да ће "не само он с другим официрима, него колико год њих би од српског народа у нашу империју прећи хтело, као једноверни с нама у служби, у поданство наше примљени бити". Свих 2200 породица се иселило поступно, што је праћено многим тајним и дипломатским акцијама. Аустријска царица Марија Терезија дозволила је пресељење само зато што јој је требао савез са Русијом ради заједничког деловања против Турске и Пруске.
Прва група људи, предвођена Хорватом, доселила се 1751. године, а наредне године Војни колегијум им одобрава право на формирање насеља Нова Србија. Исте године потпуковник Милош Шевић долази за још једном групом људи, да би 1753. била основана Славеносрбија, у оквиру које је изграђено 15 села.
У оквиру Нове Србије и данас насеља носе изворне називе, по насељима са којих су Срби стигли (нпр. насеља Сомбор, Вршац, Суботица, Земун, Сентомаш). Нова Србија и Славеносрбија су постојале око једне деценије. Одлуком царице Катарине Друге, одлучено је да се обе области укину због тога што више нису потребне (јер се Русија у међувремену проширила), да се обе преименују (Нова Србија у Новоросијску губернију, а Славеносербија у Екатеринску провинцију Новоросијске губерније). Области су се почеле колонизовати Русима, тако да су се Срби брзо стопили с њима, те се данас више нико од њих не изјашњава као Србин.
Официр у пензији, Павле Арсенијевић, скоро век после укидања ове две области шаље патријарху Рајачићу драгоцене податке о Србима на просторима јужне Русије, наводећи тамошње најзначајније српске фамилије ( Хорвати, Шевиши, Прерадовићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Дуке, Степанови, Живковићи, Хаџићи), као и о ондашњим насељима, говорећи да онде више готово и нема Срба. Такође се напомиње да се планира изградња споменика царици Јелисавети у знак захвалности.
Данас се већина српских потомака изјашњавају као Украјинци по националности.
Разлози за пресељавање су били многобројни; но главни је разлог био тај што се Мађари никад нису помирили са повлашћеним статусом граничара који су Срби добили и стално су тежили да Србима тај статус укину. Када су укинуте Моришка и Потиска војна крајина, Срби су одбили да се подреде мађарском систему. Иако су српски војници чинили огроман део мађарске војске- штавише, српска милиција је чинила преко педесет посто мађарске војске- убрзо се цео српски народ нашао у беди, у горем стању од робовског.
Међу 2200 породица које су се доселиле у Банат из Поморишја и Потисја, тињало је незадовољство. Пуковник граничарске српске милиције, Јован Хорват, ступио је тајно у везу с руским послаником у Бечу, Михаилом Петровичем Бестужевим, који му је омогућио дипломатским везама да добије отпуст из службе и пређе у Русију. Два дана касније руска царица Јелисавета јавља Хорвату преко Бестужева да ће "не само он с другим официрима, него колико год њих би од српског народа у нашу империју прећи хтело, као једноверни с нама у служби, у поданство наше примљени бити". Свих 2200 породица се иселило поступно, што је праћено многим тајним и дипломатским акцијама. Аустријска царица Марија Терезија дозволила је пресељење само зато што јој је требао савез са Русијом ради заједничког деловања против Турске и Пруске.
Прва група људи, предвођена Хорватом, доселила се 1751. године, а наредне године Војни колегијум им одобрава право на формирање насеља Нова Србија. Исте године потпуковник Милош Шевић долази за још једном групом људи, да би 1753. била основана Славеносрбија, у оквиру које је изграђено 15 села.
У оквиру Нове Србије и данас насеља носе изворне називе, по насељима са којих су Срби стигли (нпр. насеља Сомбор, Вршац, Суботица, Земун, Сентомаш). Нова Србија и Славеносрбија су постојале око једне деценије. Одлуком царице Катарине Друге, одлучено је да се обе области укину због тога што више нису потребне (јер се Русија у међувремену проширила), да се обе преименују (Нова Србија у Новоросијску губернију, а Славеносербија у Екатеринску провинцију Новоросијске губерније). Области су се почеле колонизовати Русима, тако да су се Срби брзо стопили с њима, те се данас више нико од њих не изјашњава као Србин.
Официр у пензији, Павле Арсенијевић, скоро век после укидања ове две области шаље патријарху Рајачићу драгоцене податке о Србима на просторима јужне Русије, наводећи тамошње најзначајније српске фамилије ( Хорвати, Шевиши, Прерадовићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Дуке, Степанови, Живковићи, Хаџићи), као и о ондашњим насељима, говорећи да онде више готово и нема Срба. Такође се напомиње да се планира изградња споменика царици Јелисавети у знак захвалности.
Данас се већина српских потомака изјашњавају као Украјинци по националности.