Милош Обреновић I
Кнез Србије од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. Као резултат раније успостављеног споразума с Марашли Али-пашом, смењен је Сулејман-паша Скопљак, а нови везир постао је Марашли Али-паша. С њим је Милош, предводник Срба у Београдском пашалуку, ступио у двојну српско-турску управу, а сам је проглашен за "верховног књаза и управитеља народа сербскога". Уз дипломатску помоћ Русије код Порте у Цариграду је почео учвршћивати своју власт.
На Митровданској скупштини 1817. проглашен је за наследног кнеза. Успешно је отргавао унутрашњу управу од Марашли Али-паше, обезбедивши земљи аутономни положај. Додуше, никад није потпуно успео у овој намери.
Кад је 1829, после Једренског мира, стигао Први хатишериф у Србију, у ком су "свечано обележене привилегије које ће Срби ускоро моћи да уживају", кнез Милош је нагласио да "од сад постајемо самобитним народом(...) Сад постајемо равнима осталим благородним и срећним народима христијанских држава!"
Други хатишериф, доспео у Србију 1830, прочитан је на Ташмајдану, код цркве Светог Марка, на српском и турском језику. Њиме Србија постаје аутономна држава (Кнежевина) у оквиру Отоманског султаната, с потпуном унутрашњом аутономијом. Из државе је требало иселити муслиманско становништво, а Милош Обреновић је потврђен у звању кнеза с наследним правом, које је ближе одређено бератом. Уз топовску паљбу, праћен усклицима народа, кнез је ушао у цркву, где га је митрополит миропомазао, а онда је целивана освећена херванија, као знак кнежевског достојанства. По завршетку церемоније, кнез је отпраћен у конак, где је био истакнут грб Србије, специјално припремљен за ту прилику.
Трећим хатишерифом, приспелим 1833, Србији је припојено 6 нахија: Крајина с Кључем, Црна Река, Алексинац с Ражњем и Параћином, Јадар и Рађевина, део Старог Влаха и Крушевачка нахија. Утврђена је и висина данка коју је Србија морала плаћати Порти. Рок за исељење Турака померен је с једне на пет година, сем у "царским градовима" (Београд, Шабац, Смедерево, Ужице, Кладово, Соко-Град), где су имали остати за сва времена. Такође, омогућено је укидање феудалних односа у Србији. Овим, "окончателним" хатишерифом, завршена је Српска револуција, и крунисани су сви напори хајдука, ускока, Карађорђа, војвода из оба устанка, хаџи-Продана, и самога Милоша да се Србија ослободи од отоманске власти.
С друге стране, Милош је апсолутистичким начином владавине изавао незадовољство у народу и старешинама. У крви је гушио недовољно добро организоване буне (Добрњчева и Абдулина 1821, Ђакова 1825, Чарапићева 1826. и др), али кад се против њега организовала буна старешина и дигла буну под вођством Милете Радојковића, био је приморан да 1835. прихвати на Скупштини у Крагујевцу Сретењски устав, први устав у модерној историји Србије. Овај устав је већ после непуних месец дана оборен на захтев Отомана, Русије и Хабзбуршке монархије, због претеране демократичности.
1838. му је наметнут нови, такозвани Турски устав, који је стигао из Цариграда у Србију 1838. године у облику Четвртог хатишерифа. Због неслагања с наметнутим уставом, који је предвиђао поделу власти између кнеза и државног савета, повукао се с престола 1839. године у корист сина Милана, отишавши из земље на породично имање у Молдавији.
Одлуком Светоандрејске скупштине, 1858. враћен је на српски престо. Његова друга владавина углавном се није разликовала од прве. Тражио је одобрење за укидање устава, али га није добио. Законом о устројенију војске, 1860. године, војска је први пут, поред унутрашње улоге, добила задатак "одбране отечества поред потпоре законитости". Многе планове није успео да оствари због своје старости. Умро је 1860. године.
На Митровданској скупштини 1817. проглашен је за наследног кнеза. Успешно је отргавао унутрашњу управу од Марашли Али-паше, обезбедивши земљи аутономни положај. Додуше, никад није потпуно успео у овој намери.
Кад је 1829, после Једренског мира, стигао Први хатишериф у Србију, у ком су "свечано обележене привилегије које ће Срби ускоро моћи да уживају", кнез Милош је нагласио да "од сад постајемо самобитним народом(...) Сад постајемо равнима осталим благородним и срећним народима христијанских држава!"
Други хатишериф, доспео у Србију 1830, прочитан је на Ташмајдану, код цркве Светог Марка, на српском и турском језику. Њиме Србија постаје аутономна држава (Кнежевина) у оквиру Отоманског султаната, с потпуном унутрашњом аутономијом. Из државе је требало иселити муслиманско становништво, а Милош Обреновић је потврђен у звању кнеза с наследним правом, које је ближе одређено бератом. Уз топовску паљбу, праћен усклицима народа, кнез је ушао у цркву, где га је митрополит миропомазао, а онда је целивана освећена херванија, као знак кнежевског достојанства. По завршетку церемоније, кнез је отпраћен у конак, где је био истакнут грб Србије, специјално припремљен за ту прилику.
Трећим хатишерифом, приспелим 1833, Србији је припојено 6 нахија: Крајина с Кључем, Црна Река, Алексинац с Ражњем и Параћином, Јадар и Рађевина, део Старог Влаха и Крушевачка нахија. Утврђена је и висина данка коју је Србија морала плаћати Порти. Рок за исељење Турака померен је с једне на пет година, сем у "царским градовима" (Београд, Шабац, Смедерево, Ужице, Кладово, Соко-Град), где су имали остати за сва времена. Такође, омогућено је укидање феудалних односа у Србији. Овим, "окончателним" хатишерифом, завршена је Српска револуција, и крунисани су сви напори хајдука, ускока, Карађорђа, војвода из оба устанка, хаџи-Продана, и самога Милоша да се Србија ослободи од отоманске власти.
С друге стране, Милош је апсолутистичким начином владавине изавао незадовољство у народу и старешинама. У крви је гушио недовољно добро организоване буне (Добрњчева и Абдулина 1821, Ђакова 1825, Чарапићева 1826. и др), али кад се против њега организовала буна старешина и дигла буну под вођством Милете Радојковића, био је приморан да 1835. прихвати на Скупштини у Крагујевцу Сретењски устав, први устав у модерној историји Србије. Овај устав је већ после непуних месец дана оборен на захтев Отомана, Русије и Хабзбуршке монархије, због претеране демократичности.
1838. му је наметнут нови, такозвани Турски устав, који је стигао из Цариграда у Србију 1838. године у облику Четвртог хатишерифа. Због неслагања с наметнутим уставом, који је предвиђао поделу власти између кнеза и државног савета, повукао се с престола 1839. године у корист сина Милана, отишавши из земље на породично имање у Молдавији.
Одлуком Светоандрејске скупштине, 1858. враћен је на српски престо. Његова друга владавина углавном се није разликовала од прве. Тражио је одобрење за укидање устава, али га није добио. Законом о устројенију војске, 1860. године, војска је први пут, поред унутрашње улоге, добила задатак "одбране отечества поред потпоре законитости". Многе планове није успео да оствари због своје старости. Умро је 1860. године.
Милан Обреновић II
Кнез Србије од 13. јуна до 8. јула 1839. године, старији син кнеза Милоша. Од 1820. носи титулу "млади господар", а од 1823. "кнежев наследник", иако за наследника бива проглашен тек 1830. године. Од 1830. представља другу личност по достојанству у Србији.
Школовао се нередовно и несистематски, а учитељи су га углавном учили на руском и француском језику. Његови учитељи били су: Димитрије Давидовић, Алекса Поповски и други кнежеви чиновници. Тридесетих година, због своје уставобранитељске усмерености долази у сукоб с оцем, што је уочљиво из писама митрополиту Петру и Цветку Рајовићу. Интерес народа стављао је изнад династијског и залагао се за потпуни ослонац на Русију.
Од 1837. болује од туберкулозе, отишавши у Аустрију, али се враћа пред пад оца. Владао је непуних месец дана, а његову смрт су ожалили Уставобранитељи, јер је пружао "не мале надежде да ће под књаженијем његовим законски поредак у Србији процветати."
Школовао се нередовно и несистематски, а учитељи су га углавном учили на руском и француском језику. Његови учитељи били су: Димитрије Давидовић, Алекса Поповски и други кнежеви чиновници. Тридесетих година, због своје уставобранитељске усмерености долази у сукоб с оцем, што је уочљиво из писама митрополиту Петру и Цветку Рајовићу. Интерес народа стављао је изнад династијског и залагао се за потпуни ослонац на Русију.
Од 1837. болује од туберкулозе, отишавши у Аустрију, али се враћа пред пад оца. Владао је непуних месец дана, а његову смрт су ожалили Уставобранитељи, јер је пружао "не мале надежде да ће под књаженијем његовим законски поредак у Србији процветати."
Александар Карађорђевић
Кнез Србије од 1842. до 1858, син Карађорђа и отац краља Петра I. На власт долази после збацивања кнеза Михаила, за време пуне власти Уставобранитеља. Они су, пре његовог довођења на престо, вратили Устав из 1838.
Као владар поштовао је Устав и допринео развитку унутрашњег уређења. За време његове владавине написан је први национални програм ("Начертаније" Илије Гарашанина, године 1844), донет је Грађански законик (исте године), као и низ прописа о уређењу чиновништва. Култура и образовање су знатно развијени. Београд је проглашен за нову престоницу, а простор ниже Теразија је постао место где су се градили дворови.
Због Портиног оспоровања његове титуле, водио је попустљиву политику према Отоманском султанату. То је допринело његовом паду с престола, као и његова свађа с државним саветом. На Светоандрејској скупштини 1858. је детронизован и прогнан, а кнез Милош се враћа на власт.
Остатак живота, као и младост, проводи у изгнанству, највише у Влашкој и Мађарској. Био је ожењен Персидом Ненадовић (унуком господара Јакова), с којом је имао десеторо деце. Сахрањен је у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, задужбини свога сина.
Као владар поштовао је Устав и допринео развитку унутрашњег уређења. За време његове владавине написан је први национални програм ("Начертаније" Илије Гарашанина, године 1844), донет је Грађански законик (исте године), као и низ прописа о уређењу чиновништва. Култура и образовање су знатно развијени. Београд је проглашен за нову престоницу, а простор ниже Теразија је постао место где су се градили дворови.
Због Портиног оспоровања његове титуле, водио је попустљиву политику према Отоманском султанату. То је допринело његовом паду с престола, као и његова свађа с државним саветом. На Светоандрејској скупштини 1858. је детронизован и прогнан, а кнез Милош се враћа на власт.
Остатак живота, као и младост, проводи у изгнанству, највише у Влашкој и Мађарској. Био је ожењен Персидом Ненадовић (унуком господара Јакова), с којом је имао десеторо деце. Сахрањен је у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, задужбини свога сина.
Михаило Обреновић III
Кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године, млађи син кнеза Милоша. Први пут на престо долази после смрти брата Милана, у време кад су вође Уставобранитеља (Вучић, Петронијевић, Гарашанин и др) били све уверенији да треба на престо довести Карађорђевиће. Искористили су помоћ Порте и незадовољство сељака због повећања пореза и подигли Вучићеву буну, приморавши Михаила на бекство у Земун, односно територију Хабзбуршке монархије. Све време уставобранитељског режима (1842-1858) проводи у изгнанству, да би се у Србију вратио после Светоандрејске скупштине, на којој је његов отац поново проглашен за кнеза.
Смрћу оца други пут постаје кнез. Сада већ зрелији (37 година, брак с мађарском племкињом Јулијом Хуњади, драг гост свих европских дворова, има манире високог друштва, пише песме...), себи у политици зацртава јасне циљеве: стварање строге апсолутистичке владавине у унутрашњој политици и активну свесрпску политику у спољној.
Као просвећени апсолутиста, схватао је колико је Србија заостала за Европом у развоју, па је горе наведеним правцем политике покушао да је унапреди. Био је то "човек солидног карактера, аристократ који је сматрао да владар треба да буде и господин. У спољној политици био је већи национални револуционар од свихх претходника, али на конзервативан и бирократски начин, и није увек успевао да сагледа реалне могућности."
После неуспеха да измири либерале и конзервативце, приклонио се конзервативцима, предвођеним Илијом Гарашанином (творцем "Начертанија", националним програмом), кога је у јесен 1861. узео за председника министарстава и министра спољном послова.
Године 1861, на Преображенској скупштини, донео је законе који су из основа побијали Устав из 1838. Један од њих, Закон о устројству народне војске, омогућио му је стварање силе од 100 000 бораца првог и другог позива. Свој апсолутизам је правдао уверењем да мора "чврсто владати како би све снаге у земљи биле што чвршће уједињене и спремне" за остваривање уједињења српских земаља у Велику Србију.
Настојавши да обезбеди сарадњу становништва Војне крајине, јачао је везе са српским и хрватским истакнутим људима, стекавши добре односе нарочито с Јосипом Јурајем Штросмајером, вођом хрватске Народне странке. Из овога се први пут јављају идеје о стварању заједничке државе Јужних Словена.
Од Русије 1862. добија ратни зајам и огромну количину оружја. Године 1866. склапа савез са Црном Гором, кумовавши ћерки кнеза Николе, у склопу стварања првог балканског савеза за рат против Отоманског султаната. Исте године склапа и уговор с Бугарским националним комитетом (водеће револуционарно тело у Бугарској, која још није ослобођена) , уговор с Грчком 1867. и Румунијом 1878. Тако је створен први балкански савез.
Од инцидента на Чукур-чесми и бомбардовања Београда из београдске тврђаве 1862. године, Михаило је вршио притисак на Порту да иселе Турке из "царских градова", а истовремено се спремао за рат. У пролеће 1867, Порта је, на наговор великих сила, позвала Михаила на "подворење султану", где су му предати кључеви Београда "на чување". Турска војска напустила је све тврђаве у априлу и мају 1867, после скоро четири века боравка у њима.
И тада, када је углед Србије нагло порастао у Европи, Михаило је нагло променио курс, поготово после састанка с Ђулом Андријашијем, председником мађарске владе. Сматрало се да је кнез дигао руке од великих акција због личне драме, свог развода с кнегињом Јулијом и намером да се ожени блиском рођаком Катарином Константиновић, о чему је с негодовањем брујала цела београдска варош с негодовањем (он је творац чувене песме "Што се боре мисли моје", посветивши је Катарини).
Управо у шетњи с њом је, пола године касније, 1868, убијен у Кошутњаку. Детаљи убиства су и дан-данас релативно непознати. Запамћен је као изузетно репрезентативна личност.
Смрћу оца други пут постаје кнез. Сада већ зрелији (37 година, брак с мађарском племкињом Јулијом Хуњади, драг гост свих европских дворова, има манире високог друштва, пише песме...), себи у политици зацртава јасне циљеве: стварање строге апсолутистичке владавине у унутрашњој политици и активну свесрпску политику у спољној.
Као просвећени апсолутиста, схватао је колико је Србија заостала за Европом у развоју, па је горе наведеним правцем политике покушао да је унапреди. Био је то "човек солидног карактера, аристократ који је сматрао да владар треба да буде и господин. У спољној политици био је већи национални револуционар од свихх претходника, али на конзервативан и бирократски начин, и није увек успевао да сагледа реалне могућности."
После неуспеха да измири либерале и конзервативце, приклонио се конзервативцима, предвођеним Илијом Гарашанином (творцем "Начертанија", националним програмом), кога је у јесен 1861. узео за председника министарстава и министра спољном послова.
Године 1861, на Преображенској скупштини, донео је законе који су из основа побијали Устав из 1838. Један од њих, Закон о устројству народне војске, омогућио му је стварање силе од 100 000 бораца првог и другог позива. Свој апсолутизам је правдао уверењем да мора "чврсто владати како би све снаге у земљи биле што чвршће уједињене и спремне" за остваривање уједињења српских земаља у Велику Србију.
Настојавши да обезбеди сарадњу становништва Војне крајине, јачао је везе са српским и хрватским истакнутим људима, стекавши добре односе нарочито с Јосипом Јурајем Штросмајером, вођом хрватске Народне странке. Из овога се први пут јављају идеје о стварању заједничке државе Јужних Словена.
Од Русије 1862. добија ратни зајам и огромну количину оружја. Године 1866. склапа савез са Црном Гором, кумовавши ћерки кнеза Николе, у склопу стварања првог балканског савеза за рат против Отоманског султаната. Исте године склапа и уговор с Бугарским националним комитетом (водеће револуционарно тело у Бугарској, која још није ослобођена) , уговор с Грчком 1867. и Румунијом 1878. Тако је створен први балкански савез.
Од инцидента на Чукур-чесми и бомбардовања Београда из београдске тврђаве 1862. године, Михаило је вршио притисак на Порту да иселе Турке из "царских градова", а истовремено се спремао за рат. У пролеће 1867, Порта је, на наговор великих сила, позвала Михаила на "подворење султану", где су му предати кључеви Београда "на чување". Турска војска напустила је све тврђаве у априлу и мају 1867, после скоро четири века боравка у њима.
И тада, када је углед Србије нагло порастао у Европи, Михаило је нагло променио курс, поготово после састанка с Ђулом Андријашијем, председником мађарске владе. Сматрало се да је кнез дигао руке од великих акција због личне драме, свог развода с кнегињом Јулијом и намером да се ожени блиском рођаком Катарином Константиновић, о чему је с негодовањем брујала цела београдска варош с негодовањем (он је творац чувене песме "Што се боре мисли моје", посветивши је Катарини).
Управо у шетњи с њом је, пола године касније, 1868, убијен у Кошутњаку. Детаљи убиства су и дан-данас релативно непознати. Запамћен је као изузетно репрезентативна личност.
Милан I Обреновић IV
Кнез (1868-1882) и краљ (1882-1889) Србије. На престо долази после кнеза Михаила. Пошто Михаило није имао наследника, изабран је Милан, као потомак Милошевог рођеног брата, господара Јеврема. На престо долази са тек 14 година, те је у његово име владало Намесништво, чији су чланови били Јован Ристић, Миливоје Петровић Блазнавац и Јован Гавриловић.
У унутрашњој политици се ослањао на војску, а у спољашњој на Русију до 1878, а потом на Аустро-Угарску. У време Источне кризе (1875-1878), водио је два српско-турска рата. Први (1876-1877) је изгубио, а у другом је победио и проширио Србију на још четири округа (Пиротски, Топлички, Нишки и Врањски округ).
Године 1878. сазван је Берлински конгрес који је донео потпуну независност Србији од Отоманског султаната, те се сада Србија и званично могла прогласити слободном државом. Године 1882. Кнежевина Србија се уздиже на ранг краљевине, а кнез Милан постаје први краљ нововековне Србије.
После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, 1881. склапа с бечком дипломатијом тајни споразум, којим је обавезан на сузбијање сваке активности против аустроугарских интереса у Босни и Херцеговини и обавезан да неће предузимати никакве дипломатске акције без претходног упита Беча, као и на снижавање царина на производе из Аустро-Угарске и градњу железничке пруге Београд-Ниш. Беч је обавезан на помагање српских интереса на ширење Србије к југу (ка Старој Србији) и на подржавање династије Обреновића.
Градњом пруге 1884. године су повезани, с једне стране, Солун и Цариград, а с друге средња Европа. Од јануара 1883. почиње модернизација војске по европском узору. Тимочку буну, која је избила због закона који је обавезивао сељаке да предају оружје држави, угушио је у крви.
После уједињења кнежевине Бугарске с Источном Румелијом, 1885. године, сматравши да је нарушен Берлински споразум и бојавши се да ће Бугарска кренути у присвајање трећег дела такозване "санстефанске Бугарске", Македоније, на коју је Србија имала претензије и имала једини остављени правац ширења, објавио јој је рат, али је после непуних месец дана претрпео пораз, те је Аустро-Угарска морала интервенисати да Србија потпуно не пропадне. Од тада је често помишљао на силазак с престола.
У унутрашњој политици највише му је сметало нагло јачање Народне радикалне странке, а слабљење Српске напредне странке. Крајем 1888. прихвата Устав којим краљевина Србија бива проглашена за парламентарну монархију, али је следеће године неочекивано абдицирао у корист сина Александра.
Године 1898. специјалним указом се враћа у политички живот као командант активне војске. Узима кредит од Народне банке да би повећао бројност и борбену готовост активне војске. Да би учврстио династију на трону, намеравао је да сина ожени немачком принцезом из династије Шаумбург-Липе. Међутим, у путовању је чуо да је његов син објавио веридбу својом дворском дамом, те је, разочаран, дао оставку на место команданта и више се није враћао у Србију.
Умро је у Бечу, а сахрањен је о трошку аустроугарског императора Франца Јозефа (Фрање Јосифа) у манастиру Крушедол на Фрушкој гори, пошто је краљ Александар одбио понуду да се Миланови посмртни остаци врате у Србију.
У унутрашњој политици се ослањао на војску, а у спољашњој на Русију до 1878, а потом на Аустро-Угарску. У време Источне кризе (1875-1878), водио је два српско-турска рата. Први (1876-1877) је изгубио, а у другом је победио и проширио Србију на још четири округа (Пиротски, Топлички, Нишки и Врањски округ).
Године 1878. сазван је Берлински конгрес који је донео потпуну независност Србији од Отоманског султаната, те се сада Србија и званично могла прогласити слободном државом. Године 1882. Кнежевина Србија се уздиже на ранг краљевине, а кнез Милан постаје први краљ нововековне Србије.
После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, 1881. склапа с бечком дипломатијом тајни споразум, којим је обавезан на сузбијање сваке активности против аустроугарских интереса у Босни и Херцеговини и обавезан да неће предузимати никакве дипломатске акције без претходног упита Беча, као и на снижавање царина на производе из Аустро-Угарске и градњу железничке пруге Београд-Ниш. Беч је обавезан на помагање српских интереса на ширење Србије к југу (ка Старој Србији) и на подржавање династије Обреновића.
Градњом пруге 1884. године су повезани, с једне стране, Солун и Цариград, а с друге средња Европа. Од јануара 1883. почиње модернизација војске по европском узору. Тимочку буну, која је избила због закона који је обавезивао сељаке да предају оружје држави, угушио је у крви.
После уједињења кнежевине Бугарске с Источном Румелијом, 1885. године, сматравши да је нарушен Берлински споразум и бојавши се да ће Бугарска кренути у присвајање трећег дела такозване "санстефанске Бугарске", Македоније, на коју је Србија имала претензије и имала једини остављени правац ширења, објавио јој је рат, али је после непуних месец дана претрпео пораз, те је Аустро-Угарска морала интервенисати да Србија потпуно не пропадне. Од тада је често помишљао на силазак с престола.
У унутрашњој политици највише му је сметало нагло јачање Народне радикалне странке, а слабљење Српске напредне странке. Крајем 1888. прихвата Устав којим краљевина Србија бива проглашена за парламентарну монархију, али је следеће године неочекивано абдицирао у корист сина Александра.
Године 1898. специјалним указом се враћа у политички живот као командант активне војске. Узима кредит од Народне банке да би повећао бројност и борбену готовост активне војске. Да би учврстио династију на трону, намеравао је да сина ожени немачком принцезом из династије Шаумбург-Липе. Међутим, у путовању је чуо да је његов син објавио веридбу својом дворском дамом, те је, разочаран, дао оставку на место команданта и више се није враћао у Србију.
Умро је у Бечу, а сахрањен је о трошку аустроугарског императора Франца Јозефа (Фрање Јосифа) у манастиру Крушедол на Фрушкој гори, пошто је краљ Александар одбио понуду да се Миланови посмртни остаци врате у Србију.
Александар I Обреновић V
(у изради...)