Црна Гора под турском влашћу
Крајем XV века територија Црне Горе је постала део Скадарског санџака. Негде почетком XVI века Скендер-бег Црнојевић, трећи, потурчени Иван-бегов син (иначе, од њега потиче фамилија Бушатлија) успева да измоли од турског владара да се Црна Гора издвоји из Скадарског санџака и преда њему на управу. Он је владао овим подручјем као "санџак црногорски и приморски и свој диоклитској земљи господин" у периоду 1514-1528. године, водећи рачуна да се старе традиције и обичаји и даље поштују. После њега Црна Гора бива поново припојена Скадарском санџаку, а Црна Гора је била кадилук. У току читавог XVI века се Црногорци не истичу као нарочити борци против Турака, а и што је било од сукоба, то је било само на уском подручју, и није се развило у општи устанак. Турке није привлачио камени крш већег дела Црне Горе, но су се сместили у долинама Зете и Лима.
Становништво је живело по старим обичајима и правима, углавном се бавећи сточарством. Живело се у племенском уређењу, становништво је само имало своје начела, племенске судове и управу, те није било потребе за неким већим контактом са Турцима. Турци су се, као и увек, што мање уплитали у локалне обичаје, те су пустили рају да обавља послове "администрације". Становништво је имало обавезу да даје харач, али је, како је било сиромашно, гледало је да на све начине то избегне.
Пећанац Дервиш Агић Сарвановић је успео да, слично Скендер-бегу Црнојевићу, подели Скадарски санџак и да постане санџак-бег црногорски, добивши још градове Улцињ, Бар и области до реке Бојане. Године 1593. долази на Цетиње Акан-бали Чауш да изврши тефтич (попис становништва ради прикупљања харача); он бележи да има укупно 1656 црногорских кућа у том санџаку. У чувеном опису Маријана Болице из Котора, 1614. године, пише да је Црна Гора опет део Скадарског санџака. Болица помиње још да је глава Црногораца Вујо Рајчев, ријечки војвода и спахија, а у херцеговачким Доњим Власима (између Жабљака и Стоца) је вођа Милисав Милорадовић.
Папа Климент VIII покушао је да образује хришћански савез против Турака, у који би ушли шпански краљ Филип III, аустријски надвојвода Фердинанд и савојски херцег Карло Емануило I . Јован Кантул, тадашњи српски патријарх, заједно с никшићким војводом Грданом Никшићем, организује устанак. Турци овај устанак брзо и ефикасно сузбијају. Патријарх Јован и војвода Грдан на све стране пишу тражећи помоћ. Патријарх шаље писмо и папи Клименту, од кога стиже ултиматум- или ће патријарх прихватити унију с папом, или помоћи неће бити. Савојском херцегу Емануилу је нуђен чак и српски престо, но он није хтео ући у рат. Турци су овај устанак убрзо угушили. Највећи успех устаника била је битка у Лешкопољу (1604), када је скадарски санџак-бег дошао да прикупи новац.
Од тада Црногорци показују све веће незадовољство турском влашћу.
Становништво је живело по старим обичајима и правима, углавном се бавећи сточарством. Живело се у племенском уређењу, становништво је само имало своје начела, племенске судове и управу, те није било потребе за неким већим контактом са Турцима. Турци су се, као и увек, што мање уплитали у локалне обичаје, те су пустили рају да обавља послове "администрације". Становништво је имало обавезу да даје харач, али је, како је било сиромашно, гледало је да на све начине то избегне.
Пећанац Дервиш Агић Сарвановић је успео да, слично Скендер-бегу Црнојевићу, подели Скадарски санџак и да постане санџак-бег црногорски, добивши још градове Улцињ, Бар и области до реке Бојане. Године 1593. долази на Цетиње Акан-бали Чауш да изврши тефтич (попис становништва ради прикупљања харача); он бележи да има укупно 1656 црногорских кућа у том санџаку. У чувеном опису Маријана Болице из Котора, 1614. године, пише да је Црна Гора опет део Скадарског санџака. Болица помиње још да је глава Црногораца Вујо Рајчев, ријечки војвода и спахија, а у херцеговачким Доњим Власима (између Жабљака и Стоца) је вођа Милисав Милорадовић.
Папа Климент VIII покушао је да образује хришћански савез против Турака, у који би ушли шпански краљ Филип III, аустријски надвојвода Фердинанд и савојски херцег Карло Емануило I . Јован Кантул, тадашњи српски патријарх, заједно с никшићким војводом Грданом Никшићем, организује устанак. Турци овај устанак брзо и ефикасно сузбијају. Патријарх Јован и војвода Грдан на све стране пишу тражећи помоћ. Патријарх шаље писмо и папи Клименту, од кога стиже ултиматум- или ће патријарх прихватити унију с папом, или помоћи неће бити. Савојском херцегу Емануилу је нуђен чак и српски престо, но он није хтео ући у рат. Турци су овај устанак убрзо угушили. Највећи успех устаника била је битка у Лешкопољу (1604), када је скадарски санџак-бег дошао да прикупи новац.
Од тада Црногорци показују све веће незадовољство турском влашћу.
Ослобођење Црне Горе
(наставак у изради...)