На овој страници тренутно се ради
Урошева владавина
На почетку Урошеве власти стање у суседству доста је измењено у односу на претходне године. Латини у Цариграду су немоћно гледали како им Римљани одузимају поседе један за другим. Бугарска је сломљена упадом Монгола, и није се дуго ослободила врховне власти канова тзв. Златне хорде, каната који је био окренут ка Европи. Мађарска је лежала у рушевинама после монголских освајања, иако је краљ Бела IV успео да поврати власт у држави. Велики заокрет десио се 1242. године, када је Јован, син ослепљеног солунског цара Теодора Анђела, одрекао царске титуле и признао врховну власт никејског цара Јована III Ватаца. Добивши титулу деспота, Јован је задржао све територије које је у тренутку одрицања царске титуле имао. Наследник цара Ивана Асена II на бугарском престолу, цар Калиман Асен, умро је 1246. године, што је искористио цар Јован III и заузео Просек, Прилеп, Велес, Скопље, Овче поље и Велбужд (Ћустендил). Овим су краљ Урош и цар Јован III постали суседи. Граница је ишла билима Скопске Црне горе и Шар-планине, мада постоји могућност да је краљ Урош дотле заузео Полог. Албански феудалци, међу којима је најмоћнији био рођак Немањића, Голем од Кроје, прелазили су Никејцима.
Прва дипломатска активност Урошева била је са Дубровником. Од времена краља Владислава, Дубровник је плаћао тзв. светодмитарски доходак, чије порекло није познато (каснија традиција је ово погрешно закључила да је овај доходак плаћан да би Дубровчани могли слободно путовати српском земљом). Док су Владиславу плаћали 1.000 перпера у златницима и 50 лаката скерлетне тканине, Урош је повећао износ на 2.000 перпера. Још једна новина коју је краљ Урош увео био је цариник који је убирао део прихода од продаје соли за српског краља. Од Урошевог времена почеће трговци из приморја да залазе у унутрашњост у већем броју, тако доприносећи наглом развоју привреде. Но, оно што је оставило најдугорочније последице у економском погледу јесте долазак Саса (Саксонаца) у српску земљу. Иако су се нека од најбогатијих рудних налазишта античког доба налазила управо на простору који је заузимала српска држава у доба краља Уроша, и иако су Словени вероватно познавали примитивну обраду метала, рударство пре доласка Саса није било значајна грана српске привреде. Напредак који су остварили Саси не огледа се само у новој техници обраде метала, већ и у почетку трагања за племенитим металима, као и почетку извоза метала и металних производа. Одакле су Саси дошли, није познато. Постоје две главне теорије: прва је да их је Урош позвао, обећавши им извесне привилегије, док је друга да су се доселили бежећи пред монголском најездом 1241. године. Први њихов помен у домаћим изворима је из 1254. године, а прво њихово насеље основано је у руднику Брсково, код Мојковца. Временом су ницала нова саска насеља, а вађење сребра је веома заинтересовало приморске трговце. Криза између Дубровника и Бара по питању легитимитета барских надбискупа поново је букнула 1247. године и кулминирала је 1252. године, када је разгневљени краљ Урош у јулу упао с војском и опсадним справама на територију Дубровника. Дубровчани су позвали све своје грађане да се врате у град, али је већ у августу склопљен мир. Спор се наставио до 1255. године, када су Дубровчани повукли своју тужбу папи. Још једном су се односи између краља Уроша и Дубровника погоршали 1253. године, али је опет брзо склопљен мир. Дубровчани су на ово одговорили стварањем коалиције против српског краља, желећи да га збаце с власти. Јула месеца 1253. године склопљен је савез Дубровника и бугарског цара Михаила Асена. Детаљан уговор предвиђао је да бугарски цар, уколико би завладао српском државом, има поштовати старе односе српске државе и Дубровника, да признаје дубровачке границе и да ће се борити против статуса надбискупије који је носио Бар. У овај савез је маја 1254. укључен и захумски кнез Радослав, Мирослављев потомак. Ипак, ова коалиција није успела начинити ишта трајно, иако је бугарска војска по свој прилици продрла дубоко у српску територију. Исте, 1254. године, Дубровник је обновио старе споразуме са српским краљем. У међувремену је умро цар Јован III Ватац, а Михаило Асен покушао је искористити борбу око престола и заузео је све области од Вардара до Албаније. Но, као нови цар наметнуо се енергични и амбициозни син цара Јована, Теодор II Ласкарис. Млади је цар убрзо повратио све изгубљене територије и приморао цара Михаила на мир 1256. године. У међувремену је мађарски краљ Бела IV спроводио бројне реформе. Једна од њих била је формирање новог типа бановина. Док су старе бановине биле области које је држао властелин покоран краљу трајно, и кога би наследио неко од чланова породице, нове бановине биле су области у којима је бан био особа са мањим правима, која је могла бити повучена свакога момента, и чији положај није био наследан. У склопу ове реформе у јужном пограничном делу Мађарске појавиле су се четири бановине: Усора и Соли, Мачванска, Браничевско-кучевска и Северинска. Могуће је да су пријатељски односи између српског и мађарског краља успостављени већ у овом периоду. У пролеће 1257. су албански властелини прешли на страну епирског деспота Михаила II Анђела, који се одметнуо од цара Теодора. Борбе су се пренеле у Македонију. Тада је краљ Урош напустио свог никејског савезника и послао 1.000 војника епирском деспоту. Они су запосели север Македоније са Скопљем, а онда преко Кичева прешли под Прилеп. Неопрезни заповедник локалне војске је пустио своје војнике да нападну без формирања бојног реда, и битка се завршила тешким никејским поразом. Прилеп је сада био под опсадом. Заповедник тврђаве, Георгије Акрополит, остао је одсечен од света. Привремено га је спасао војсковођа Михаило Палеолог, потиснувши српску и епирску војску, али, пошто је кренуо даље на запад, српска војска је поново опсела Прилеп. Акрополит, који је оставио широки опис ових операција, је заробљен и одведен у Арту. Краљ Урош вероватно није још дуго задржао власт у скопској области, али се губитак те области не може прецизније одредити. Цар Теодор II Ласкарис изненада је умро августа 1258. Млади цар је био малолетан, а великаши су били озлојеђени политиком покојног цара, те су Епирци очекивали да ће се ствари одвијати у њихову корист. Међутим, војсковођа Михаило Палеолог је одстранио регенте, потиснуо наследника и убрзо се, исте године, прогласио за цара и савладара малолетног наследника, цара Јована IV Ласкариса. Овим је започео период владавине последње римске династије, Палеолога. Цар Михаило VIII Палеолог послао је свог брата Јована да се разрачуна са Епирцима, и он је заузео већину македонских утврђења, све до Охрида и Девола. Увидевши да сам неће моћи изаћи на крај са Палеолозима, деспот Михаило је организовао шаролику коалицију против никејског цара. Сицилијански краљ Манфред, који је већ заузео делове Албаније и Епира, пре свега Драч и Валону, придружио му се пошто му је постао зет. Михаило му је, као мираз, признао освајања. Други зет деспота Михаила, ахајски кнез Виљем II Вилардуен, такође се придружио коалицији. Снаге коалиције су се суочиле са никејским снагама у долини Пелагоније, у околини Битоља, јуна 1258. године. Дуга и тешка битка завршила се победом никејских снага. У старијој литератури се обично наводило да је краљ Урош био члан ове коалиције и да је тада изгубио област око Скопља, али о томе нема података из савремених извора. Вероватније је да је он, можда захваљујући утицају Мађарске која је била пријатељски настројена према цару Михаилу, још једном променио страну, с обзиром да у Морејској хроници стоји да је цар Михаило добио помоћне одреде од Немаца, Мађара, Срба и Бугара. Краљ Урош је 1260. учествовао у рату краља Беле IV против чешког краља Пшемисла II Отакара. Ова битка је коначно пресудила да ће никејска држава бити обновитељ Римског царства. А обнова се десила с много мање величанствености но што би се можда могло очекивати. Један помоћни одред никејске војске, вођен Алексијем Стратигопулом, ушао је у готово небрањен Цариград. Овим је окончан процес обнове Римског царства. Ипак, остало је још да се поврати велики део европских поседа које су држали ситни латински властелини. У исто време се уздизала моћ Мађарске, те се за Урошево време опет српска земља нашла између Мађарске и Римског царства. Разлика је била у томе што Мађарска и Римско царство нису више били моћни као некад, а српска држава је била јача него раније. Па ипак, седму деценију 13. века обележили су односи са Мађарском. Сем што је, као што је поменуто, учествовао у неуспешном рату против чешког краља, краљ Урош је 1264. године присуствовао на свадби Беле, млађег сина краља Беле. Крајем 1267. или почетком наредне године, краљ Урош је напао мачванског бана Белу Ростиславича, унука краља Беле. Мађарски краљ је свом унуку послао помоћ и у пролеће 1268. краљ Урош је био тешко поражен и заробљен заједно са властелом. Заробљени бојни знаци однесени су краљу Бели у Будим. Заробљеници су се морали откупити, а тога вероватно није био поштеђен ни краљ Урош. Тада је вероватно морао и да се покори мађарском краљу као фактички вазал. Тада је највероватније дошло и до склапања брака између српског престолонаследника Драгутина и унуке краља Беле, тј. ћерке његовог најстаријег сина Иштвана, Каталине. Тај брак је можда склопљен тек кад је Иштван дошао на власт као краљ Иштван V (1270). Ускоро је избио сукоб између краља Уроша и младог краља Драгутина. Наиме, Драгутин је добио титулу младог краља по узору на мађарске престолонаследнике. По обичају, они би добијали део територије на управу док не наследе целу државу. Драгутин, по свој прилици, није добио територију. Ово ће вероватно довести до раздора између оца и сина. У Витербу су се 1267. састали протерани романијски цар Балдуин и сицилијански краљ Карло I Анжујски. Том приликом је склопљен савез против римског цара Михаила VIII Палеолога. Једна од одредби уговора давала је право краљу Карлу да изабере и задржи за себе једну трећину царства, с тим да та трећина има бити у Епиру, Албанији или српској држави. С обзиром на мањак података о српско-римским односима у седмој деценији 13. века, овај податак је од изузетног значаја, јер указује на вероватне пријатељске везе српског и цариградског двора. Вероватно због ове коалиције цар Михаило везује околне државе за себе. Сплео је праву мрежу династичких бракова који су му омогућили савез са тесалским господарима, Бугарском, па чак и са тзв. Златном хордом (канатом који је основао Бату-кан). У склопу те политике требало је да дође и до брака између млађег сина краља Уроша, Милутина, и ћерке цара Михаила, Ане. Иако је старији син био ожењен, цариградски двор је сматрао из неког разлога да он болује од некакве неизлечиве болести, те да ће краља Уроша наследити Милутин. Иако су се преговори скоро завршили, а Ана са пратњом већ била на путу, до брака није дошло, јер је римско посланство које је било претходница Ани сазнало да краљ Урош не намерава да Милутина одреди за наследника. Детаљан и занимљив опис посланства оставио је Георгије Пахимер. Ово је утицало на нову промену политике српског краља. Ускоро је Урош успоставио везе са тада вероватно најљућим противником Цариграда, краљем Карлом I Анжујским. Обојици краљева је овај савез био потребан, јер је краљ Карло заузео више поседа у Албанији и начинио тзв. Албанско краљевство (regnum Albaniae). На везе је такође утицало и вероватно сродство између Урошеве жене Јелене и краља Карла (мада се сродство не може са сигурношћу утврдити). Више посланстава је размењено између двојице краљева, и један од исхода био је дозвола да српски приморски градови купују жито у јужној Италији (које је било лакше допремити него из унутрашњости српске државе). Шта је цар Михаило предузео поводом тога, није ближе познато. Зна се да је доводио легитимитет српских архиепископа и бугарских патријараха у склопу склапања уније са римокатоличком црквом (1274). Ипак ови су напори, баш као и напори око склапања уније, остали безуспешни. Урошева тежња за појачаном централизацијом државе исходовала је гашењем огранка Немањића који су владали Зетом. Вуканов син Ђорђе се помиње као краљ и 1248. године, а његов млађи брат Стефан, који је подигао манастир Морачу 1252. године, вероватно га је наследио. Трећи Вуканов син, Димитрије, носио је титулу жупана, али се замонашио. Слична се ствар десила и у Хуму, где престаје помињање Мирослављевих потомака. На све то, Урош је изоставио из краљевске титуле Захумље, Травунију и Дукљу. Слично као за време краља Стефана Првовенчаног, један од припадника владарске лозе седео је на архиепископском престолу. У питању је Урошев брат и полубрат краљева Радослава и Владислава, најмлађи син краља Стефана и Ане Дандоло, Предислав, који је као монах добио име Сава. Опет су, дакле, два брата седела на два престола. Овим је краљ Урош могао да лакше надгледа рад цркве. Односи између српског краља и Дубровчана су још једном захладнели крајем његове владавине. Не могавши се ослонити на Венецију која је у то време очајнички ратовала са Ђеновом и другим државама ради очувања своје трговачке доминације у источном Средоземљу, Дубровчани су 1265-6. поправљали своје зидине и спремали се за одбрану по цену великих материјалних жртава. Свој су спас видели у краљици Јелени, која им је обећала да ће им сву штету надокнадити и да ће их известити ако краљ буде кренуо на њих. Светодмитарски доходак повећан на 2.000 перпера у ово време. Али краља Уроша све то није одвратило, и 1275. он је опсео Дубровник. Дубровчани су се жилаво бранили, а њихова морнарица је пљачкала околне српске територије. Но, убрзо је та морнарица упала у замку, а оба њена заповедника су ослепљена. Тек на интервенцију млетачког дужда је овај сукоб завршен. Ово је уједно и последњи познат подухват краља Уроша. О Драгутиновој буни и збацивању краља Уроша говори једино архиепископ Данило, али је прича коју он преноси веома пристрасна. Оно што се може рећи о овоме је да је мађарски краљ помогао свога зета, да се одлучујућа битка десила негде око Гацког, и да се завршила Урошевим поразом. После овога се краљ Урош замонашио као Симон, и умро наредне, 1277. године. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Сопоћани. Нови српски краљ, Драгутин, добио је опрост од своје мајке Јелене, а она је од њега добила део српске државе на управљање (Зету, Требиње, Плав и горњи део Ибра). |
Владавина Урошевих синова до међусобног рата
Како је српска држава економски нагло ојачала за време владавине краља Уроша, српска властела је морала изражавати жељу за проширењем својих поседа на рачун суседа српског краља. Савез између краља Уроша и краља Карла настављен је током Драгутинове владавине, али су генијални дипломатски потези цара Михаила обојици везали руке. Унијом из 1274. године цар Михаило се обезбедио од напада краља Карла, а против краља Драгутина обезбедио се савезом са мађарским краљем. Као резултат тога једини подухват који је српска држава предузела против Цариграда јесте прихватање римског побуњеника Котанице, који је вршио упаде на римску територију. Овако онемогућен да делује против Римског царства, краљ Драгутин није могао бити популаран међу српском властелом. Његов силазак са престола је једно од најпроблематичнијих питања у историји средњовековне српске државе.
И архиепископ Данило и Георгије Пахимер помињу као узрок Драгутиновог силаска са престола Драгутинову тешку повреду док је био у лову. Па ипак, Данило као да наговештава известан притисак који је вршен на краља Драгутина да донесе овакву одлуку. О некој Милутиновој могућој умешаности у ове догађаје нема сачуваних трагова. Анонимни римокатолички монах који је путовао српском државом 1308. године, дакле у доба кад је рат између браће увелико трајао, преноси две верзије овог догађаја. По првој је краљ Драгутин безусловно предао власт свом брату, а по другој је Драгутин, без деце, предао власт Милутину под условом да му је овај врати кад оздрави. Ову другу верзију заступао је, по Анониму, и сам Драгутин. Ипак, обе верзије су вероватно неистините. Чак ни архиепископ Данило, који је био Милутинов човек од поверења, није заступао прву верзију догађаја. Што се друге верзије тиче, Драгутин је своју ћерку Јелисавету већ 1284. за босанског бана Стјепана (II), а његов је син Владислав у фрескама из 1282-3. у Ђурђевим Ступовима сликан као момак. Није јасан ни положај у ком је остао Драгутин према Милутину. Документа која садрже Драгутинове потписе говоре у прилог теорији да се Драгутин одрекао своје краљевске титуле. Највероватнија верзија би била следећа: Драгутин је препустио Милутину престо због своје болести и нереда. Милутин би доживотно остао на власти, после чега би власт прешла на једног од Драгутинових синова. Драгутин је остао подређен млађем брату, врховном господару све српске земље. Такође, Драгутин се одриче своје краљевске титуле. Овако би требало да изгледа споразум склопљен у Дежеву 1282. године. Овај споразум, који се обично наводи као сабор у литератури, показао се као један од кључних догађаја у српској историји. Драгутин је под својом влашћу задржао део српске државе, највероватније Рудник, Ариље и Ускопље код Требиња (само Требиње припадало је Драгутиновој мајци Јелени). Ово није урађено случајно. Боравећи у северним областима српске државе, Драгутин се могао ослонити на помоћ мађарског краља. Међутим, такво обезбеђивање показало се непотребним, јер се краљ Милутин одмах бацио на римску територију. Антиримској коалицији склопљеној у Орвијету јула 1281. године приступио је изгледа још Драгутин. Изгледа да краљ Милутин није чуо за Сицилијанско вечерње када је почетком 1282. повео општи напад на Римско царство. Изненађени Римљани су губили град за градом без озбиљнијег отпора. Скопље, које су Срби освајали и губили више пута током 13. века, сада је трајно пало у руке српских краљева. Сем њега, Милутин је тада заузео Горњи и Доњи Полог, Овче поље, Злетово и Пијанец. Овим нападом је почео процес освајања римских територија. Цар Михаило је прикупио велику војску против српског краља, али је изненада умро пре завршетка припрема, децембра 1282. године. Ова војска, сачињена углавном од најамника, сада је била већа опасност за новог римског цара него за српског краља. Зато је нови цар, Андроник II Палеолог, упутио ову војску према земљама српског краља у пролеће 1283. године. Ова војска, сачињена углавном од одреда Татара, тешко да је била озбиљна претња по српског краља. Недовољно опремљени и организовани, одреди су продрли до Липљана и Призрена, али су тешко настрадали прелазећи Дрим. Готово одмах по њиховом страдању, краљ Милутин је прешао у нови напад. Позвавши брата Драгутина, повео је војску на југ. Ова војска је дочекала Божић дубоко у Македонији. Прославивши Божић, војска је наставила даље и стигла на обале Егејског мора код Христопоља почетком 1284. Одјек овог успеха био је велики. Ипак, војска је била исцрпљена освајањима и пустошењима. Драгутин се повукао у своје области, док је краљ Милутин одморио своју војску, да би заузео Пореч, Кичево и Дебар. Коначна линија којом је граница између српске државе и Римског царства ишла била је: Струмица-Просек-Прилеп-Охрид-Кроја. Сем недатираног пљачкашког похода на Тесалију, краљ Милутин после овог похода није више предузимао веће подухвате ка римским земљама. Као зет мађарског краља, Драгутин је 1284. године добио на управу бановину која се простирала у сремској земљи (област која се простирала у данашњој Мачви и околним крајевима, обухватајући и Београд), затим Усору и Соли. Зато се често у изворима назива сремским краљем. Наредне године је Златна хорда извршила упаде у бугарску, српску и мађарску државу. Овај пут највише је настрадала Бугарска, која се распала на више држава које су признавале врховну власт канова Златне хорде. Двојица великаша који су заједнички управљали Браничевом и били вазали Златне хорде, Дрман и Куделин, покретали су пљачкашке походе из утврђења Ждрела на Млави. Драгутин је решио да их уништи, али су недовољне снаге и тежак терен приморале Драгутина да се повуче, а Дрман и Куделин су одмах кренули у противнапад и опљачкали већи део Драгутинових земаља. Драгутин се морао обратити свом брату. Саставши се негде на Морави, извршили су напад са потпуним успехом- Ждрело је пало, а Браничево је припојено Драгутиновим земљама. Овако крупан успех није могао остати без одговора. Видински кнез Шишман је напао краља Милутина, допревши све до Пећи. Жича је опљачкана, што ће бити повод да се седиште српских архиепископа премести у Пећ. Изгледа да је Шишман потценио снаге краља Милутина, чији је противудар био тако силовит да је Шишманово седиште, Видин, покорено. Шишман је побегао преко Дунава да би спасао сопствену главу, али краљ Милутин није имао намеру да се уплиће у сукобе међу вазалима Златне хорде. Зато је склопљен мир, по ком је Шишман задржао своју област, а оженио се ћерком српског великаша Драгоша. Касније је Шишманов син Михаило ожењен Аном, ћерком краља Милутина. Једини који је остао незадовољан овим расплетом био је Ногај. У литератури Ногај се често назива каном, односно владарем. Ногај је био војсковођа који јесте био стварни владар Златне хорде и његов деда, Тевал, јесте био кан, али он никад није преузео и формалну власт. Ногај је можда и подстакао видинског кнеза. Сада се један Хордин вазал опасно приближио страном владару. Увидевши опасност, српски краљ је Ногају послао таоце, изјавивши своју покорност и заклевши се да неће више узнемиравати бугарске великаше. Али унутрашњи проблеми унутар Златне хорде допринели су да Хордино сизеренство буде краткотрајно. Ногај је на престо Хорде довео младог Токту 1291. Ногај се преварио мислећи да ће млади Токта бити послушан попут претходника. Супарништво је почело када је кан Токта одбио да остави руске кнежеве као вазале на власти и уклонио их. Размирице су резултирале битком коју је кан Токта изгубио 1299. године, али је другу, одлучујућу битку код Полтаве изгубио Ногај. Ногај је убрзо убијен, чиме су руке српског краља поново биле одрешене. ----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- (испод је стара верзија текста) |
Стефан Урош II Милутин Немањић
Милутин
Краљ Србије од 1282. до 1321. године, млађи брат краља Драгутина и један од највећих српских владара. Престо је узео на Дежевском сабору. Одмах по доласку на власт започео је с нападима на ромејске територије и током 1282. освојио је Скопље, Полог, Овче поље, Злетово и Пијанец, као и крајеве око средњег и горњег тока реке Брегалнице. Тиме се проширио на македонске територије.
Од противудара спасла га је смрт Михаила VIII Палеолога 1282. године, док нови император, Андроник II Палеолог није успео да доведе припреме до краја. Видевши ово, Милутин и Драгутин су заједно опустошили околину града Сера, долину реке Струмице и код Кавале избили на Егејско море. Године 1284. прикључио је држави Дебар с околином, Кичево и Пореч, крајеве око река Треске и Црног Дрима. До примирја с Империјом јужна граница Србије ишла је северно од линије Охрид-Прилеп-Штип.
После победе над бугарским феудалцима доспео је у невољу, јер је видински кнез Шишман, сматрајући своје интересе угроженим, у помоћ позвао Татаре, који су зашли дубоко у српску територију. У овом рату Милутин је потукао и бугарску и татарску војску, а потом је освојио Видин, приморавши Шишмана на бекство. Увидевши да је могуће да сам татарски кан Ногај крене у офанзиву, закључио је мир, а Шишману вратио Видин, а потом га оженио ћерком велможе Драгоша, а његовог сина својом кћерком. Ногај није био задовољан српским и бугарским новонасталим пријатељством, али је краљ Милутин, да би га примирио, послао на његов двор као таоце сина Стефана и један део властеле, који су ту остали све до Ногајеве смрти 1299.
Што се ратова с Византијом тиче, 1296. је привремено освојио Драч и територије северне Албаније. После сузбијања огромне ромејске офанзиве под чувеним војсковођом Михаилом Главасом 1297. године, приморао је Андроника на налажење заједничког решења. Преговори су трајали веома дуго (1297-1299), а Милутин је као један од услова поставио склапање брака с ромејском принцезом. Андроник је мислио да му за жену да сестру Јевдокију, међутим, како је она побегла у Трапезунт, морао је да да ћерку Симониду, која још није имала ни десет година, док је Милутин већ имао око четрдесет (она му је била чак пета супруга по редоследу). За овај брак се с правом говори да је био само званичан, политички, и ништа друго. Уз њу је Милутин од императора добио као мираз признање свих освојених територија.
После Драгутинове смрти погазио је договор, а престолонаследника Владислава затворио у тамницу; мађарском краљу Карлу I Роберту је одбио да врати Београд и Мачву, те их је овај морао силом одузети 1319. године. Милутин је успео да значајно прошири границе Србије у правцу југа и североистока, и први је Србију проширио до десне обале Дунава.
Подизао је цркве и манастире који су по лепоти и раскоши превазишли све дотадашње богомоље. Подигао је невероватних 40 цркава (по једну за сваку започету годину владавине). Потпомагао је обнављање манастира у Јерусалиму, Цариграду, Солуну и на Атосу, али је највећу пажњу придао манастирима у Србији. У Призрену је подигао цркву Богородице Љевишке, на Косову је саградио величанствену Грачаницу, а у Скопљу је подигао цркву Тројеручицу, цркву Светог Константина и манастир Светог Георгија Скоропостижног. Северно од Скопља је обновио цркву Светог Никите, а код Куманова манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. У Студеници је подигао малу и необично складну цркву, тзв. Краљеву цркву. У оквирима тадашње државе најпознатију задужбину му је представљао манастир Бањска, у ком је и сахрањен.
Од противудара спасла га је смрт Михаила VIII Палеолога 1282. године, док нови император, Андроник II Палеолог није успео да доведе припреме до краја. Видевши ово, Милутин и Драгутин су заједно опустошили околину града Сера, долину реке Струмице и код Кавале избили на Егејско море. Године 1284. прикључио је држави Дебар с околином, Кичево и Пореч, крајеве око река Треске и Црног Дрима. До примирја с Империјом јужна граница Србије ишла је северно од линије Охрид-Прилеп-Штип.
После победе над бугарским феудалцима доспео је у невољу, јер је видински кнез Шишман, сматрајући своје интересе угроженим, у помоћ позвао Татаре, који су зашли дубоко у српску територију. У овом рату Милутин је потукао и бугарску и татарску војску, а потом је освојио Видин, приморавши Шишмана на бекство. Увидевши да је могуће да сам татарски кан Ногај крене у офанзиву, закључио је мир, а Шишману вратио Видин, а потом га оженио ћерком велможе Драгоша, а његовог сина својом кћерком. Ногај није био задовољан српским и бугарским новонасталим пријатељством, али је краљ Милутин, да би га примирио, послао на његов двор као таоце сина Стефана и један део властеле, који су ту остали све до Ногајеве смрти 1299.
Што се ратова с Византијом тиче, 1296. је привремено освојио Драч и територије северне Албаније. После сузбијања огромне ромејске офанзиве под чувеним војсковођом Михаилом Главасом 1297. године, приморао је Андроника на налажење заједничког решења. Преговори су трајали веома дуго (1297-1299), а Милутин је као један од услова поставио склапање брака с ромејском принцезом. Андроник је мислио да му за жену да сестру Јевдокију, међутим, како је она побегла у Трапезунт, морао је да да ћерку Симониду, која још није имала ни десет година, док је Милутин већ имао око четрдесет (она му је била чак пета супруга по редоследу). За овај брак се с правом говори да је био само званичан, политички, и ништа друго. Уз њу је Милутин од императора добио као мираз признање свих освојених територија.
После Драгутинове смрти погазио је договор, а престолонаследника Владислава затворио у тамницу; мађарском краљу Карлу I Роберту је одбио да врати Београд и Мачву, те их је овај морао силом одузети 1319. године. Милутин је успео да значајно прошири границе Србије у правцу југа и североистока, и први је Србију проширио до десне обале Дунава.
Подизао је цркве и манастире који су по лепоти и раскоши превазишли све дотадашње богомоље. Подигао је невероватних 40 цркава (по једну за сваку започету годину владавине). Потпомагао је обнављање манастира у Јерусалиму, Цариграду, Солуну и на Атосу, али је највећу пажњу придао манастирима у Србији. У Призрену је подигао цркву Богородице Љевишке, на Косову је саградио величанствену Грачаницу, а у Скопљу је подигао цркву Тројеручицу, цркву Светог Константина и манастир Светог Георгија Скоропостижног. Северно од Скопља је обновио цркву Светог Никите, а код Куманова манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. У Студеници је подигао малу и необично складну цркву, тзв. Краљеву цркву. У оквирима тадашње државе најпознатију задужбину му је представљао манастир Бањска, у ком је и сахрањен.
Стефан Урош III Немањић (Дечански)
Стефан Дечански
Српски краљ у периоду 1321-1331, под којим је Србија постала најјача војна сила на Балкану, најстарији син краља Милутина. У младости је био талац на татарском двору, одакле је побегао 1299. Године 1309. добија на управу Зетску област и област Требиња, где је наследио своју бабу, краљицу Јелену Анжујску. После помирења оца и стрица на снагу опет ступа договор са Дежевског сабора, што значи да Стефан неће наследити свог оца. Забринут овим, он диже устанак на оца, међутим, бива ухваћен и одведен у Скопље где је требало да буде ослепљен. Године 1314. је, са женом и два малолетна сина предат цару Андронику у Цариград на чување. Године 1320. се враћа у Србију и добија на издржавање један део жупе Будимље.
За његово избављење из заточеништва су најзаслужнији званичници Српске цркве, те се он 1321. укључује у битку око престола, борећи се с млађим братом, Константином, и Владиславом, сином краља Драгутина. До краја године поразио је Константина, да би се следеће године крунисао за краља. 1323. и 1324. поражава и Владислава (краља Владислава II) и званично постаје краљ свих српских и поморских земаља.
У току 1327. и 1328. ратује са Дубровником и осваја један део територија које је раније освојио од њега босански бан Стјепан II Котроманић. Због пружања подршке императору Андронику II око борби за престо у Империји, нови император Андроник III креће у оружане сукобе са Србијом, коме се придружује и бугарски цар Михаило Шишман. Увидевши ово, краљ Стефан се спремио да нападне бугарску војску пре него што се ова уједини с ромејском. У изненадном нападу 28. јула 1330. код Велбужда, цар Михаило Шишман је рањен и заробљен, а император Андроник III је уместо на Србе кренуо на Бугаре, своје савезнике. Михаило Шишман је убрзо умро од задобијених рана. Стефан Дечански је на бугарски престо довео сина своје сестре Ане, цара Ивана Стефана и, на рачун Византије, донео ново проширење на градове: Велес, Просек, Штип и Добрун. После победа пуну је пажњу посветио градњи манастира Дечани на Метохији. Збацио га је са престола син Душан.
За његово избављење из заточеништва су најзаслужнији званичници Српске цркве, те се он 1321. укључује у битку око престола, борећи се с млађим братом, Константином, и Владиславом, сином краља Драгутина. До краја године поразио је Константина, да би се следеће године крунисао за краља. 1323. и 1324. поражава и Владислава (краља Владислава II) и званично постаје краљ свих српских и поморских земаља.
У току 1327. и 1328. ратује са Дубровником и осваја један део територија које је раније освојио од њега босански бан Стјепан II Котроманић. Због пружања подршке императору Андронику II око борби за престо у Империји, нови император Андроник III креће у оружане сукобе са Србијом, коме се придружује и бугарски цар Михаило Шишман. Увидевши ово, краљ Стефан се спремио да нападне бугарску војску пре него што се ова уједини с ромејском. У изненадном нападу 28. јула 1330. код Велбужда, цар Михаило Шишман је рањен и заробљен, а император Андроник III је уместо на Србе кренуо на Бугаре, своје савезнике. Михаило Шишман је убрзо умро од задобијених рана. Стефан Дечански је на бугарски престо довео сина своје сестре Ане, цара Ивана Стефана и, на рачун Византије, донео ново проширење на градове: Велес, Просек, Штип и Добрун. После победа пуну је пажњу посветио градњи манастира Дечани на Метохији. Збацио га је са престола син Душан.