Насељавање Срба јужно од Саве и Дунава
Први сигурни помен српског имена среће се у спису византијског цара Константина VII Порфирогенита познатог као De administrando imperio. Цар Константин VII (владао 945-959) није се истакао као државник, али је остао чувен захваљујући својој научно-културној делатности. Круг интелектуалаца око овог цара био је изузетно продуктиван, али су њихова дела била компилативног карактера. Тако дела овог Константиновог круга често доносе фрагменте старијих, изгубљених дела. Горепоменути спис је своје најпознатије име добио у издању Јоханеса Меурзија (1611). Његово првобитно име је За свога сина Романа. У питању је рад који је цар посветио своме сину, будућем цару Роману II. У питању је био тада тајни спис, који представља збир разних исписа из државних докумената, историјских извора, као и информација које су разни цареви службеници прикупили. Значај овог списа, између осталог, јесте да је једини византијски извор који покрива прву половину 7. века; невоља лежи у чињеници да других извора за овај период нема, те се вести које он доноси не могу нити потврдити, нити оповргнути.
Према овом извору Срби су се у доба цара Ираклија (владао 610-641) преселили са простора северно од Саве и Дунава преселили у област града Сервије. Уколико је ова вест истинита, може се претпоставити да се сеоба десила после пораза Авара пред Цариградом. Наиме, аварски походи по простору који се данас назива Балканским полуострвом су 626. године кулминирали опсадом Цариграда у којој су учествовали и Сасанско царство (Иран), као и словенска племена која су била потчињена Аварима или њихови савезници. Када је опсада Цариграда пропала, аварска држава се нашла у убрзаном процесу урушавања. Како извештај у De administrando imperio тврди да је цар Србима дао земљу, могуће је да су Срби у то време насељени у околину Солуна у функцији федерата који би држали на оку словенска племена која су опседала Солун 614-616. године. После неког времена су се, наводно, Срби предомислили, кренувши натраг преко Дунава, али су се и тада предомислили, затраживши од Ираклија нову земљу. Цар им је наводно, изашао у сусрет, давши им простор у коме су се нашли и у време у ком је цар Константин VII живео - Србију, Паганију, Захумље, Травунију и Конавле. Ове области су биле и даље под византијском влашћу, али су опустеле због аварско-словенских насртаја.
Према овом извору Срби су се у доба цара Ираклија (владао 610-641) преселили са простора северно од Саве и Дунава преселили у област града Сервије. Уколико је ова вест истинита, може се претпоставити да се сеоба десила после пораза Авара пред Цариградом. Наиме, аварски походи по простору који се данас назива Балканским полуострвом су 626. године кулминирали опсадом Цариграда у којој су учествовали и Сасанско царство (Иран), као и словенска племена која су била потчињена Аварима или њихови савезници. Када је опсада Цариграда пропала, аварска држава се нашла у убрзаном процесу урушавања. Како извештај у De administrando imperio тврди да је цар Србима дао земљу, могуће је да су Срби у то време насељени у околину Солуна у функцији федерата који би држали на оку словенска племена која су опседала Солун 614-616. године. После неког времена су се, наводно, Срби предомислили, кренувши натраг преко Дунава, али су се и тада предомислили, затраживши од Ираклија нову земљу. Цар им је наводно, изашао у сусрет, давши им простор у коме су се нашли и у време у ком је цар Константин VII живео - Србију, Паганију, Захумље, Травунију и Конавле. Ове области су биле и даље под византијском влашћу, али су опустеле због аварско-словенских насртаја.
Балкан и околина у Великој сеоби народа до доласка Словена
Основни правци кретања у првој фази Велике сеобе
Петовековни процес у историографији познат као Велика сеоба народа, означио је крај античког света и почетак периода познатог као средњи век. Последице овог процеса биће катастрофалне по Римско царство и старе средоземне политичке заједнице, и довешће до преображаја Европе настанком нових политичких и етничких творевина.
Први део Велике сеобе народа обележиће германски племенски савези. На простору јужне Скандинавије, Данске и између река Елбе и Одре налазила се вероватна германска прапостојбина. Прва германска експанзија десила се негде око 1000. године пре нове ере, када су Германи између Елбе и Одре кренули на запад, потискујући Келте- ово померање резултоваће тиме да су око 200. године пре нове ере Келти потиснути западно од реке Рајне. Ова група постаће позната у науци као Западни Германи. Пошто су се налазили уз границу Римског царства, нашли су се под јаким утицајем римске културе и начина живота. Међутим, за историју народа Балканског полуострва и околине далеко је значајнија друга германска сеоба која се десила између 600. и 300. године пре нове ере. Тада Германи из јужне Скандинавије прелазе Балтичко море и настањују се између Одре и Висле. Док су Западни Германи попримили седелачки начин живота и римске културне утицаје, дотле су ови, Источни Германи, остали номади, који су наставили да живе варварским начином живота. Још једна значајна последица овог премештања на исток јесте и чињеница да су ова племена остати непозната римским историчарима све до трећег века нове ере.
Тада ће Римљани упознати први велики источногермански племенски савез- Готе. Они су се са области око Висле померили ка ушћу Дњестра у Црно море, где се помињу 214. године. Пре овог померања, највероватније су живели у јединственом племенском савезу. Тек су се овде поделили, из географских разлога, на Остроготе (Источне Готе, у питању су Готи источно од Дњестра) и Визиготе (Западне Готе, односно Готе западно од Дњестра). По смрти римског цара Александра Севера они заузимају старе градове Олбију и Тиру на обали Црног мора.
Са упадима на римску територију Готи су почели 247. године. Римљани се нису могли одбранити, пошто је држава била исцрпљена унутрашњим сукобима (тзв. Криза трећег века) и истовременим ратовима са Ираном (у историографији се Иран овог периода назива Другим персијским царством или Сасанидским царством). Готски вођа Книва је 251. задао најсрамнији пораз Риму у последња три века. Он је успео да намами војску вођену царем Децијем Трајаном и победи га у мочварама код града Абрита (данас Разград у Бугарској). Не само да је римска војска до ногу потучена, него је први пут у историји Рима један римски цар убијен. После ове победе, Готи започињу велику пљачку и по копну и по мору, пустошећи чак обале Мале Азије и Егејског мора. Ови походи су трајали све док их коначно није зауставио цар Клаудије II Готик. Клаудијев наследник, Аурелијан, је 270. године први пут у римској историји напустио једну провинцију. Дакију су напустили државни службеници, највероватније зато што су Готи толико пустошили провинцију да Аурелијан решио да дигне руке од ње. Судбина локалног становништва није позната, мада је највероватније да је један део напустио провинцију, док је један део засигурно страдао када је за напуштањем Дакије уследила тешка пљачка ове области. Није утврђено колико је становништва преживело и остало у Дакији.
Аурелијан, Диоклецијан и Константин Велики, тзв. илирски низ царева, успели су да темељним реформама спасу римску државу. Константин је успео да примора Визиготе у Дакији да прихвате статус федерата 324. године- ово је подразумевало да ће Визиготи бранити Римско царство од варварских упада у замену за новац (у пракси су добијали храну, јер новац није био од користи Визиготима, док земљорадњу практично нису имали). Диоклецијан је направио први план да Римским царством влада више царева (у овом случају два цара и два савладара). Колико је план био неуспешан, види се из чињенице да је његов наследник Константин морао да збаци све своје савладаре не би ли повратио стабилност у држави. Завршивши нови град 330. године на обали Босфора (на месту где се налазио некадашњи антички град Бизантион), који је по себи назвао Константинополис (у даљем тексту ће бити коришћена словенска верзија имена, односно Цариград), Константин га фактички чини новом престоницом Римског царства. Важно је напоменути да Рим свој статус главног града царства никад није изгубио- неких сто педесет година након ове поделе Рим и Цариград били су једнаки: сваки је био надлежан за по две префектуре (Рим за Галију и Италију, а Цариград за Илирик и Исток); организација и администрација остаће пресликане на истоку и западу, а ниједан центар неће бити независтан од другог.
Важно је напоменути да су следећих век и по оба центра власти, Рим и Цариград, остали једнаки. Организација, администрација, све је било готово пресликано и у западним и у источним префектурама. Не може се говорити о икаквој подели царства на Источно и Западно, јер цареви, иако једнаки у власти и свако у својим областима, не владају независно један од другог. Јединство се исказивало на церемонијама и у практичним делатностима, и нико није помишљао на постојање два царства.
Међу Визиготима, који су били суседи Римског царства, почело се ширити хришћанство у четвртом веку. Међутим, у питању није званична, римска форма хришћанства, већ аријанско хришћанство, које је раширио међу њима један Гот који је као талац одрастао у Кападокији и тамо и био покрштен и рукоположен као аријанац, по имену Вулфила. Овај чувени Гот је такође заслужан за стварање готског алфабета (готице) и превођења Библије на готски језик. Прихватање јереси уместо правоверног учења битно ће утицати на каснију судбину Гота. Међутим, визиготске вође нису биле наклоњене хришћанству и готски хришћани су врло брзо протерани, те су се настанили на римску територију.
Напад Хуна на Алане северно од Кавказа 372. означио је почетак хунске инвазије на Европу. Алани су потучени до ногу, а највећи део њих је избегао на запад, утопивши се временом у германска племена. Следећи који су били на путу Хунима били су Готи. Остроготи су покорени, док се највећи део Визигота одлучио за сеобу на југ, све до обале Дунава. После мучних већања и предомишљања (Рим се још није суочио са оваквом ситуацијом), цар Валенс је дозволио Готима да се населе у Мезију, као римски федерати. Проблеми који су настали оваквом сеобом, лошом администрацијом и сукобима између римског и не-римског становништва довели су до готско-римског рата. У битки код Хадријанопоља (данас Једрене) 378. убијен је сам цар Валенс, а римској војсци је нанет један од најтежих пораза у историји. Мир је склопљен 382, а Визиготи су се, као римски федерати, коначно одвојили од Острогота (који су остали хунски поданици)
Пошто је 395. године умро цар Теодосије Велики, који је успео да постане цар у оба дела царства, Готи су одлучили да размотре поново свој статус. На скупу је изабран за краља Аларик из породице Балта. Аларик је већ неуспешно покушавао да се пробије на висок положај у римској војсци, а сада је видео прилику да ово промени. Аларик је убрзо напао Македонију, Тракију, па чак и ширу околину Цариграда. Сукоб између Стилихона и Руфина, дворјана на два царска двора који су фактички владали царством уместо Теодосијевих синова, довео је до тога да је Аларик исте године (395) опљачкао околину Атине и освојио луку Пиреј. Следеће године је заузео све веће градове на Пелопонезу, одакле га је тек вратио Стилихон. Аларик је ускоро проглашен заповедником војске у Илирику (magister militum per Illyricum), са седиштем у Епиру.
Аларик је остао миран у Епиру до 401. године, кад су присталице Гаине, наследника Руфина, пришле њему. Није јасно да ли су Готи остали да живе у Мезији или су се и они преселили у Епир. Било како било, Аларик је одлучио да изврши притисак на област западног цара, вероватно желећи да за Готе и за себе заузме провинцију Норик. Напао је заједно са још једним германским авантуристом Радагајсом, али је Стилихон успео да га потуче код Вероне 403. године и примора да се врати у Епир.
Пошто су племенски савези Вандала, Бургунда, Алана и Свева, по традицији, на новогодишњу ноћ 406/7. године прешли небрањену Рајну (легије одатле су, наиме, повучене у Италију ради одбране од Аларика), сада се и Галија нашла под налетима германских ратника. Стилихон је пао 408. године као жртва завере, што је довело до отопљења односа Рима и Цариграда. За овим убиством уследио је прави покољ германских војника у римској служби, а оно германских војника што је преживело, приклонило се Аларику, који је поставио логоре у Норику, захтевајући плату за службу Царству. Овај инцидент се завршио опсадама града Рима 408, 409. и 410. године, од којих је последња била успешна, па је Рим темељно опљачкан. Визиготи ће се по Алариковој смрти исте године селити у јужну Галију, а затим и у Хиспанију.
Пошто су Вандали, Бургунди, Свеви и Алани у зиму између 406. и 407. године прешли залеђену Рајну коју није имао ко да брани (легије су повучене ради одбране Италије), западни део царства (пре свега Галија) нашао се под још јачим налетима германских војника. Римско царство више никад неће у потпуности повратити свој утицај у Галији. Стилихон је пао као жртва завере 408. године. Ова смрт означила је побољшање односа између дворова у Риму и Константинопољу. За овим убиством уследио је прави покољ германских војника у римској служби. Оно што је преживело од њих обратило се за помоћ Аларику, који је у то време поставио логоре у Норику, захтевајући плату за службу коју је вршио према царству. Овај инцидент се завршио трима опсадама Рима (408,409. и 410), од којих је задња била успешна, па је Рим темељно опљачкан. Визиготи су се, после Аларикове смрти 410. године, настанили на просторима јужне Галије и на Пиринејском полуострву.
Године 433. Аеције је постао фактички владар у западном делу Римског царства. Исте године је успео да наговори Ругилу, врховног владара Хуна, да нанесе тежак пораз Бургундима у Галији. Ругили, чије је седиште највероватније било покретно, али углавном се кретало између Дунава и Тисе, Аеције је заузврат даровао вероватно предео око Сирмија (али не и сам Сирмиј). Ругила је брзо умро, а наследили су га синови брата Мундзука, Атила и Бледа. Откако су ступили у Европу, Хуни су бар делимично променили своје оригиналне навике. Чињеница да су сва ова имена Хуна у ствари готска, говори у прилог томе да су Хуни несвесно признали културну доминацију својих поданика. Право име Атиле није познато, а на готском језику Атила је хипокористик речи отац. Иако је носио овакав надимак, Атила по свој прилици није био вољен међу својим сународницима.
Од 445. до 448. године Атила је наносио тешка разарања источном делу царства, поготово северном делу Балкана. Захваљујући пријатељској политици Аеција, западни део није био разаран. Међутим, Јуста Грата Хонорија, сестра тадашњег западног цара Валентинијана, имала је кратку љубавну аферу са дворјанином Еугенијем. Вероватније је да је њен прави мотив био да прогура овог дворјанина на место цара и тако она постане фактички владар у западном царству. Када се за то сазнало, 449. године Еугеније је убијен, а Хонорија је верена за сенатора оданог двору. Она није одустала од свог плана, па је послала Атили прстен и новац, тражећи да је спаси нежељеног брака. Иако је прстен послат као знак да је порука аутентична, Атила је ово протумачио као понуду за брак. Сада је Атила тражио половину Валентинијанове територије као брачни поклон и Хонорију за супругу, али не од Валентинијана, већ од источног цара Теодосија (Млађег), који је одмах писао Валентинијану, саветујући га да пристане на Атилине захтеве. Валентинијан је био изван себе од беса. Гала Плацидија, њихова мајка, једва је спасила главу своје кћери.
Пошто је Теодосије Млађи умро брзо потом, а његов наследник Марцијан одбио да плаћа годишњи данак Хунима, Атила је одлучио да нападне западни део царства уместо исцрпљеног Илирика. После велике инвазије на Галију и низа сукоба који су резултирали битком код града Троа (надомак Каталаунских поља) 451. године, која се завршила нерешено, Атила се повукао из Галије. Већ следеће године је Атила напао Италију, разоривши Аквилеју до темеља. Из Рима је испред њега изашао тадашњи римски патријарх Лео I са више него симболичним поклонима, молећи га да поштеди Рим разарања. Неочекивано, Атила је пристао да се повуче. Овај догађај је значајно подигао углед римског патријарха, a касније се често помињао у контексту истицања папске превласти над осталим патријарсима, иако је највероватније да се Атила повукао због куге у својим редовима.
Атила је умро следеће, 453. године. По његовој смрти, почела су превирања унутар хунске државе. Иако су Хуни водили главну реч, они су чинили значајну мањину у односу на германске поданике, чак и у војсци. Пошто нико од Атилиних синова није имао снаге да збаци остале, они су се договорили да поделе државу. Ово су искористили Германи вођени Ардариком (Гепидом) и дигли устанак који је резултирао битком на реци Недао 454. године, где је Ардарик, водећи коалицију Гепида, Острогота, Херула, Ругијаца и других Германа, нанео одлучујући пораз хунским господарима. Малобројни Хуни ће убрзо нестати из историјских извора. Гепиди су загосподарили Дакијом, ступивши у савез са Римом (прецизније, источним царем Марцијаном). Остроготи су као федерати населили Панонију. Ругијци су населили пределе северно од Норика такође као федерати, а Скири су се населили северно од Острогота. Неки делови ових народа су се такође насељавали и у разорени Илирик.
Што се западног царског престола тиче, 455. године Валентинијан III је убијен. Праву власт из сенке представљао је Рицимер, свевски заповедник у служби Рима, који је умро 472. године. На тој позицији га је наследио Гундобад, рођак му и син бургундског владара. Последњи Рицимеров штићеник, Олибрије, убрзо је умро, а између Гундобада и источног цара Лава II је избио сукоб, пошто се нису могли договорити око наследника. Међутим, врло брзо умро је и бургундски краљ Гундобад, те се Орест повукао из Рима и постао нови владар Бургунда. На западни престо се потом попео Лавов кандидат Јулије Непот, кога је убрзо збацио Флавије Орест, командант римских трупа у Галији. На престо је постављен Орестов син Ромул Августул. Међутим, врло брзо потом су варвари који су чинили војску Ореста (зна се да су углавном у питању Херули) тражили да се део Италије да њима на насељавање. Ово Орест није могао да прихвати, с обзиром да је Италија била света земља за Римљане и да на њој никад варвари нису насељени још од римског освајања. Војска је на то изабрала Одоакра (Скира или Ругијца), који је успео да натера Ромула Августула да абдицира 476. године, после чега више нису постављани римски цареви. Важно је напоменути да је податак који већина уџбеника и добар део литературе данас преносе- да је западни део Римског царства пао 476. године- нетачан, јер је Одоакар, нови владар Италије, признао врховну власт источног цара, који је на тај начин постао владар оба дела Римског царства. Права година пада западног дела Римског царства јесте 552, када је остротски владар Тотила побио већину сенатора и угасио Сенат као установу.
После слома хунске државе, Остроготи су се населили у Панонију као федерати, уз дозволу цара Марцијана. Под управом тројице браће из породице Амала- Валамером, Тиудимером и Видимером- ретко кад су ратовали уједињено, сем у случајевима изузетне опасности. Ипак, успели су да се прошире све до провинције Норик и Јулијских Алпа на западу. Подржани од стране Цариграда, победили су 469. коалицију германских племенских савеза у Панонији и тако постали њени фактички господари. У овако децентрализованој држави, краљеви често нису имали чврсту контролу над својим областима, те је тако Тиудемиров син Теодорик, провевши младост у Цариграду, заузео Сингидунум и тамо се крунисао за владара Острогота и заратио са сарматским владарем без знања свога оца. Теодорик је, по раскиду веза са Цариградом 478, прешао на Балкан, где је насељавана углавном област око Дирахија (Драча). Ипак, после још једног померања 481. на север, 488. године ће у договору са Зеноном напустити Балкан и прећи преко Паноније у Италију са огромном војском, у поход против Одоакра. Теодорик осваја не само Италију, него протерује из Паноније Гепиде који су остали господари после остроготског одласка. Гепиди прелазе у Дакију, а од веће интервенције Цариграда Теодорика спасава рат са Ираном. После мањих сукоба договорено је 510. да Готи задрже целу Панонију сем града Басијане (Доњи Петровци код Руме), док је Римско царство задржало Горњу Мезију и Дарданију, али само номинално, пошто су разна варварска племена насељавала ове делове све до Јустинијанове власти.
Први део Велике сеобе народа обележиће германски племенски савези. На простору јужне Скандинавије, Данске и између река Елбе и Одре налазила се вероватна германска прапостојбина. Прва германска експанзија десила се негде око 1000. године пре нове ере, када су Германи између Елбе и Одре кренули на запад, потискујући Келте- ово померање резултоваће тиме да су око 200. године пре нове ере Келти потиснути западно од реке Рајне. Ова група постаће позната у науци као Западни Германи. Пошто су се налазили уз границу Римског царства, нашли су се под јаким утицајем римске културе и начина живота. Међутим, за историју народа Балканског полуострва и околине далеко је значајнија друга германска сеоба која се десила између 600. и 300. године пре нове ере. Тада Германи из јужне Скандинавије прелазе Балтичко море и настањују се између Одре и Висле. Док су Западни Германи попримили седелачки начин живота и римске културне утицаје, дотле су ови, Источни Германи, остали номади, који су наставили да живе варварским начином живота. Још једна значајна последица овог премештања на исток јесте и чињеница да су ова племена остати непозната римским историчарима све до трећег века нове ере.
Тада ће Римљани упознати први велики источногермански племенски савез- Готе. Они су се са области око Висле померили ка ушћу Дњестра у Црно море, где се помињу 214. године. Пре овог померања, највероватније су живели у јединственом племенском савезу. Тек су се овде поделили, из географских разлога, на Остроготе (Источне Готе, у питању су Готи источно од Дњестра) и Визиготе (Западне Готе, односно Готе западно од Дњестра). По смрти римског цара Александра Севера они заузимају старе градове Олбију и Тиру на обали Црног мора.
Са упадима на римску територију Готи су почели 247. године. Римљани се нису могли одбранити, пошто је држава била исцрпљена унутрашњим сукобима (тзв. Криза трећег века) и истовременим ратовима са Ираном (у историографији се Иран овог периода назива Другим персијским царством или Сасанидским царством). Готски вођа Книва је 251. задао најсрамнији пораз Риму у последња три века. Он је успео да намами војску вођену царем Децијем Трајаном и победи га у мочварама код града Абрита (данас Разград у Бугарској). Не само да је римска војска до ногу потучена, него је први пут у историји Рима један римски цар убијен. После ове победе, Готи започињу велику пљачку и по копну и по мору, пустошећи чак обале Мале Азије и Егејског мора. Ови походи су трајали све док их коначно није зауставио цар Клаудије II Готик. Клаудијев наследник, Аурелијан, је 270. године први пут у римској историји напустио једну провинцију. Дакију су напустили државни службеници, највероватније зато што су Готи толико пустошили провинцију да Аурелијан решио да дигне руке од ње. Судбина локалног становништва није позната, мада је највероватније да је један део напустио провинцију, док је један део засигурно страдао када је за напуштањем Дакије уследила тешка пљачка ове области. Није утврђено колико је становништва преживело и остало у Дакији.
Аурелијан, Диоклецијан и Константин Велики, тзв. илирски низ царева, успели су да темељним реформама спасу римску државу. Константин је успео да примора Визиготе у Дакији да прихвате статус федерата 324. године- ово је подразумевало да ће Визиготи бранити Римско царство од варварских упада у замену за новац (у пракси су добијали храну, јер новац није био од користи Визиготима, док земљорадњу практично нису имали). Диоклецијан је направио први план да Римским царством влада више царева (у овом случају два цара и два савладара). Колико је план био неуспешан, види се из чињенице да је његов наследник Константин морао да збаци све своје савладаре не би ли повратио стабилност у држави. Завршивши нови град 330. године на обали Босфора (на месту где се налазио некадашњи антички град Бизантион), који је по себи назвао Константинополис (у даљем тексту ће бити коришћена словенска верзија имена, односно Цариград), Константин га фактички чини новом престоницом Римског царства. Важно је напоменути да Рим свој статус главног града царства никад није изгубио- неких сто педесет година након ове поделе Рим и Цариград били су једнаки: сваки је био надлежан за по две префектуре (Рим за Галију и Италију, а Цариград за Илирик и Исток); организација и администрација остаће пресликане на истоку и западу, а ниједан центар неће бити независтан од другог.
Важно је напоменути да су следећих век и по оба центра власти, Рим и Цариград, остали једнаки. Организација, администрација, све је било готово пресликано и у западним и у источним префектурама. Не може се говорити о икаквој подели царства на Источно и Западно, јер цареви, иако једнаки у власти и свако у својим областима, не владају независно један од другог. Јединство се исказивало на церемонијама и у практичним делатностима, и нико није помишљао на постојање два царства.
Међу Визиготима, који су били суседи Римског царства, почело се ширити хришћанство у четвртом веку. Међутим, у питању није званична, римска форма хришћанства, већ аријанско хришћанство, које је раширио међу њима један Гот који је као талац одрастао у Кападокији и тамо и био покрштен и рукоположен као аријанац, по имену Вулфила. Овај чувени Гот је такође заслужан за стварање готског алфабета (готице) и превођења Библије на готски језик. Прихватање јереси уместо правоверног учења битно ће утицати на каснију судбину Гота. Међутим, визиготске вође нису биле наклоњене хришћанству и готски хришћани су врло брзо протерани, те су се настанили на римску територију.
Напад Хуна на Алане северно од Кавказа 372. означио је почетак хунске инвазије на Европу. Алани су потучени до ногу, а највећи део њих је избегао на запад, утопивши се временом у германска племена. Следећи који су били на путу Хунима били су Готи. Остроготи су покорени, док се највећи део Визигота одлучио за сеобу на југ, све до обале Дунава. После мучних већања и предомишљања (Рим се још није суочио са оваквом ситуацијом), цар Валенс је дозволио Готима да се населе у Мезију, као римски федерати. Проблеми који су настали оваквом сеобом, лошом администрацијом и сукобима између римског и не-римског становништва довели су до готско-римског рата. У битки код Хадријанопоља (данас Једрене) 378. убијен је сам цар Валенс, а римској војсци је нанет један од најтежих пораза у историји. Мир је склопљен 382, а Визиготи су се, као римски федерати, коначно одвојили од Острогота (који су остали хунски поданици)
Пошто је 395. године умро цар Теодосије Велики, који је успео да постане цар у оба дела царства, Готи су одлучили да размотре поново свој статус. На скупу је изабран за краља Аларик из породице Балта. Аларик је већ неуспешно покушавао да се пробије на висок положај у римској војсци, а сада је видео прилику да ово промени. Аларик је убрзо напао Македонију, Тракију, па чак и ширу околину Цариграда. Сукоб између Стилихона и Руфина, дворјана на два царска двора који су фактички владали царством уместо Теодосијевих синова, довео је до тога да је Аларик исте године (395) опљачкао околину Атине и освојио луку Пиреј. Следеће године је заузео све веће градове на Пелопонезу, одакле га је тек вратио Стилихон. Аларик је ускоро проглашен заповедником војске у Илирику (magister militum per Illyricum), са седиштем у Епиру.
Аларик је остао миран у Епиру до 401. године, кад су присталице Гаине, наследника Руфина, пришле њему. Није јасно да ли су Готи остали да живе у Мезији или су се и они преселили у Епир. Било како било, Аларик је одлучио да изврши притисак на област западног цара, вероватно желећи да за Готе и за себе заузме провинцију Норик. Напао је заједно са још једним германским авантуристом Радагајсом, али је Стилихон успео да га потуче код Вероне 403. године и примора да се врати у Епир.
Пошто су племенски савези Вандала, Бургунда, Алана и Свева, по традицији, на новогодишњу ноћ 406/7. године прешли небрањену Рајну (легије одатле су, наиме, повучене у Италију ради одбране од Аларика), сада се и Галија нашла под налетима германских ратника. Стилихон је пао 408. године као жртва завере, што је довело до отопљења односа Рима и Цариграда. За овим убиством уследио је прави покољ германских војника у римској служби, а оно германских војника што је преживело, приклонило се Аларику, који је поставио логоре у Норику, захтевајући плату за службу Царству. Овај инцидент се завршио опсадама града Рима 408, 409. и 410. године, од којих је последња била успешна, па је Рим темељно опљачкан. Визиготи ће се по Алариковој смрти исте године селити у јужну Галију, а затим и у Хиспанију.
Пошто су Вандали, Бургунди, Свеви и Алани у зиму између 406. и 407. године прешли залеђену Рајну коју није имао ко да брани (легије су повучене ради одбране Италије), западни део царства (пре свега Галија) нашао се под још јачим налетима германских војника. Римско царство више никад неће у потпуности повратити свој утицај у Галији. Стилихон је пао као жртва завере 408. године. Ова смрт означила је побољшање односа између дворова у Риму и Константинопољу. За овим убиством уследио је прави покољ германских војника у римској служби. Оно што је преживело од њих обратило се за помоћ Аларику, који је у то време поставио логоре у Норику, захтевајући плату за службу коју је вршио према царству. Овај инцидент се завршио трима опсадама Рима (408,409. и 410), од којих је задња била успешна, па је Рим темељно опљачкан. Визиготи су се, после Аларикове смрти 410. године, настанили на просторима јужне Галије и на Пиринејском полуострву.
Године 433. Аеције је постао фактички владар у западном делу Римског царства. Исте године је успео да наговори Ругилу, врховног владара Хуна, да нанесе тежак пораз Бургундима у Галији. Ругили, чије је седиште највероватније било покретно, али углавном се кретало између Дунава и Тисе, Аеције је заузврат даровао вероватно предео око Сирмија (али не и сам Сирмиј). Ругила је брзо умро, а наследили су га синови брата Мундзука, Атила и Бледа. Откако су ступили у Европу, Хуни су бар делимично променили своје оригиналне навике. Чињеница да су сва ова имена Хуна у ствари готска, говори у прилог томе да су Хуни несвесно признали културну доминацију својих поданика. Право име Атиле није познато, а на готском језику Атила је хипокористик речи отац. Иако је носио овакав надимак, Атила по свој прилици није био вољен међу својим сународницима.
Од 445. до 448. године Атила је наносио тешка разарања источном делу царства, поготово северном делу Балкана. Захваљујући пријатељској политици Аеција, западни део није био разаран. Међутим, Јуста Грата Хонорија, сестра тадашњег западног цара Валентинијана, имала је кратку љубавну аферу са дворјанином Еугенијем. Вероватније је да је њен прави мотив био да прогура овог дворјанина на место цара и тако она постане фактички владар у западном царству. Када се за то сазнало, 449. године Еугеније је убијен, а Хонорија је верена за сенатора оданог двору. Она није одустала од свог плана, па је послала Атили прстен и новац, тражећи да је спаси нежељеног брака. Иако је прстен послат као знак да је порука аутентична, Атила је ово протумачио као понуду за брак. Сада је Атила тражио половину Валентинијанове територије као брачни поклон и Хонорију за супругу, али не од Валентинијана, већ од источног цара Теодосија (Млађег), који је одмах писао Валентинијану, саветујући га да пристане на Атилине захтеве. Валентинијан је био изван себе од беса. Гала Плацидија, њихова мајка, једва је спасила главу своје кћери.
Пошто је Теодосије Млађи умро брзо потом, а његов наследник Марцијан одбио да плаћа годишњи данак Хунима, Атила је одлучио да нападне западни део царства уместо исцрпљеног Илирика. После велике инвазије на Галију и низа сукоба који су резултирали битком код града Троа (надомак Каталаунских поља) 451. године, која се завршила нерешено, Атила се повукао из Галије. Већ следеће године је Атила напао Италију, разоривши Аквилеју до темеља. Из Рима је испред њега изашао тадашњи римски патријарх Лео I са више него симболичним поклонима, молећи га да поштеди Рим разарања. Неочекивано, Атила је пристао да се повуче. Овај догађај је значајно подигао углед римског патријарха, a касније се често помињао у контексту истицања папске превласти над осталим патријарсима, иако је највероватније да се Атила повукао због куге у својим редовима.
Атила је умро следеће, 453. године. По његовој смрти, почела су превирања унутар хунске државе. Иако су Хуни водили главну реч, они су чинили значајну мањину у односу на германске поданике, чак и у војсци. Пошто нико од Атилиних синова није имао снаге да збаци остале, они су се договорили да поделе државу. Ово су искористили Германи вођени Ардариком (Гепидом) и дигли устанак који је резултирао битком на реци Недао 454. године, где је Ардарик, водећи коалицију Гепида, Острогота, Херула, Ругијаца и других Германа, нанео одлучујући пораз хунским господарима. Малобројни Хуни ће убрзо нестати из историјских извора. Гепиди су загосподарили Дакијом, ступивши у савез са Римом (прецизније, источним царем Марцијаном). Остроготи су као федерати населили Панонију. Ругијци су населили пределе северно од Норика такође као федерати, а Скири су се населили северно од Острогота. Неки делови ових народа су се такође насељавали и у разорени Илирик.
Што се западног царског престола тиче, 455. године Валентинијан III је убијен. Праву власт из сенке представљао је Рицимер, свевски заповедник у служби Рима, који је умро 472. године. На тој позицији га је наследио Гундобад, рођак му и син бургундског владара. Последњи Рицимеров штићеник, Олибрије, убрзо је умро, а између Гундобада и источног цара Лава II је избио сукоб, пошто се нису могли договорити око наследника. Међутим, врло брзо умро је и бургундски краљ Гундобад, те се Орест повукао из Рима и постао нови владар Бургунда. На западни престо се потом попео Лавов кандидат Јулије Непот, кога је убрзо збацио Флавије Орест, командант римских трупа у Галији. На престо је постављен Орестов син Ромул Августул. Међутим, врло брзо потом су варвари који су чинили војску Ореста (зна се да су углавном у питању Херули) тражили да се део Италије да њима на насељавање. Ово Орест није могао да прихвати, с обзиром да је Италија била света земља за Римљане и да на њој никад варвари нису насељени још од римског освајања. Војска је на то изабрала Одоакра (Скира или Ругијца), који је успео да натера Ромула Августула да абдицира 476. године, после чега више нису постављани римски цареви. Важно је напоменути да је податак који већина уџбеника и добар део литературе данас преносе- да је западни део Римског царства пао 476. године- нетачан, јер је Одоакар, нови владар Италије, признао врховну власт источног цара, који је на тај начин постао владар оба дела Римског царства. Права година пада западног дела Римског царства јесте 552, када је остротски владар Тотила побио већину сенатора и угасио Сенат као установу.
После слома хунске државе, Остроготи су се населили у Панонију као федерати, уз дозволу цара Марцијана. Под управом тројице браће из породице Амала- Валамером, Тиудимером и Видимером- ретко кад су ратовали уједињено, сем у случајевима изузетне опасности. Ипак, успели су да се прошире све до провинције Норик и Јулијских Алпа на западу. Подржани од стране Цариграда, победили су 469. коалицију германских племенских савеза у Панонији и тако постали њени фактички господари. У овако децентрализованој држави, краљеви често нису имали чврсту контролу над својим областима, те је тако Тиудемиров син Теодорик, провевши младост у Цариграду, заузео Сингидунум и тамо се крунисао за владара Острогота и заратио са сарматским владарем без знања свога оца. Теодорик је, по раскиду веза са Цариградом 478, прешао на Балкан, где је насељавана углавном област око Дирахија (Драча). Ипак, после још једног померања 481. на север, 488. године ће у договору са Зеноном напустити Балкан и прећи преко Паноније у Италију са огромном војском, у поход против Одоакра. Теодорик осваја не само Италију, него протерује из Паноније Гепиде који су остали господари после остроготског одласка. Гепиди прелазе у Дакију, а од веће интервенције Цариграда Теодорика спасава рат са Ираном. После мањих сукоба договорено је 510. да Готи задрже целу Панонију сем града Басијане (Доњи Петровци код Руме), док је Римско царство задржало Горњу Мезију и Дарданију, али само номинално, пошто су разна варварска племена насељавала ове делове све до Јустинијанове власти.
Коришћена литература
- Bury, John Bagnell, The Invasion of Europe by the Barbarians: A Series of Lectures, http://www.scribd.com/doc/207656328/ (8.3.2014)
- Историја српског народа I, СКЗ, Београд 1986.
- Ћоровић, Владимир, Историја српског народа. Ars Libri, Београд 1997.
Словенско насељавање на Балкан
Јустинијан I са својом пратњом, мозаик у Равени
Пошто је 527. године умро цар Јустин I, његов сестрић Јустинијан I, крунисан још за време Јустина као савладар, постао је једини римски цар.
Нови император, један од најзначајнијих владара Источне римске империје, био је, како каже Владимир Ћоровић "занимљива комбинација несумњиве бистрине и ширег духа са упорношћу тврде памети и неодмереношћу сурових инстиката". Како је његовом образовању било посвећено много пажње, он је имао широко знање старих филозофа и интересовање за многа питања свог времена. Бавио се богословијом (приписује му се чувена црквена песма "Јединородни сине"), као и песништвом. Био је веома добар правник и његова кодификација римског права (Corpus iuris civilis), а као сјајан споменик његове власти стоји највеличанственија грађевина Византије, Света Мудрост (Хагиа Софиа), коју је градило 10000 људи пет година, и у којој су се крунисали императори после њега.
Као владар, је преценио своје снаге и средства, покушавши да обнови Римску Империју. Увукавши је у сукоб са скоро целим светом, исцрпао је своју државу и довео је до изнурености и немоћи. Већ на почетку његове власти почињу опет жива варварска кретања. Један тадашњи писац говори да скоро сваке године у дунавским пределима проваљују Хуни, Анти и Словени, кроз Илирик и читаву Тракију, од Јонског мора до предграђа Константинополиса. Први су покушали проваљивања Анти, али нису добро прошли; но то није обесхрабрило остала племена. Јустинијан је често био у неприлици због тих напада, јер је већ водио рат с Персијом и није имао довољно војске да обузда варваре.
Словени, иако многобројни, били су непознати Европи и европским писцима, јављају се у историји под тим именом тек кад су дошли надомак граница Источне римске империје, потиснути из своје прапостојбине. О њиховој прапостојбини постоје бројне теорије; обично се прихвата теорија да су живели иза Карпата, од Висле до Азовског мора. Прокопије (VI век) их помиње да Словени, заједно с једнокрвним Антилима, заузимају највећи део на другој обали реке (лева обала Дунава). У Трансилванији су оставали доста трагова у топонимима, а Влашка се у једном периоду називала словенском земљом. Ту су Словени стигли у V и VI веку, заједно са Хунима и Бугарима, вероватније као њихове слуге него као савезници. Под највећим хунским ударом су била племена од Дњестра до мора, која су такође потиснута ка Влашкој и Трансилванији. Због тих прилика код многих западних писаца тога времена словенско је име довођено у везу са латинским називом за роба (Словен- Sclavanus-Sclavus) иако је највероватније да долази од kleu- речи која означава људе који живе око река.
Против нових непријатеља, у оскудици војске, посла Јустинијан своје најбоље заповеднике у нади да ће надоместити тако недостатак војне силе: прво свог синовца Германа, па после Хилвуда (531), који је био пореклом Ант, и који се доста храбро борио против свог племена, али је на крају и страдао од својих саплеменика. Иза те двојице не дође више ниједан способан војсковођа, па притисак бејаше све тежи и тежи. У исто време, у Константинополису изби буна присталица монофизитизма и покојног Анастасија и његових потомак. После гушења буне од тадашњег најбољег војсковође Империје, славног Велизара, поче рат са Вандалима у Африци, а три године после (535) и дуготрајни рат против Острогота у Италији. Заузет свим овим невољама, Јустинијан губи из вида Словене, Анте и Бугаре, који све више насрћу на територије Империје. Једна љута борба између Словена и Анта 533. године је омела њихове акције на краће време, али зато Бугари не посустају, водивши све јаче и јаче битке против Империје, на крају ухвативши чак и поглавара Илирика, Хуна Аскума, и одвевши га у заробљеништво.
У оскудици војске, Империја тражи савезнике међу варварима. Када је Гепид Мундо пристао уз Византинце, поставши господар Сирмијума (Сремске Митровице), он је ту затекао "мноштво Бугара", који сигурно нису могли бити само плаћеници. У борбама против Гота Велизару, после заузимања Понтуса, долази појачање од 1600 коњаника са византијским заповедницима, али сачињено углавном од Хуна, Словена и Анта, као и још неких племена са леве стране Дунава. Чак се и познају словенске ратне навике међу римским војсковођама, који казују да су "вешти да се сакрију за грм или камен, те да скоче изненада и заробе живог непријатеља". Још казују да су тако увек нападали Грке и варваре. У каснијим борбама било је и словенских и антских заповедника. Ово заједничко ратовање доприносило је томе да Словени науче ромејску војну тактику и обичаје и у њима се извеште, а чињеница да су били позвани у помоћ од стране Римљана, уверавала их је у њихову слабост.
Дуги рат у Италији уништавао је Империју економски и војно и изазивао само нова незадовољства и нове непријатеље. У Африци су стално избијале нове побуне и завере, па се стално морала обнављати посада у тој области. Персијски владар Хозрој почиње 540. године да напада малоазијске градове, најразвијеније и по Империју најбитније градове. Искоришћавајући непрестану запосленост Империје у Италији, Африци и Малој Азији, Словени и њихови суседи прелазе Дунав и пљачкају Балкан. Бележи се један страшан упад Бугара када су узета 32 града у Илирику, а 120000 заробљеника пребачено у бугарску земљу. Јустинијан је, да би се бар од Бугара заштитио, дао Словенима стари град Турис (који је подигао император Трајан) и земљу око њега, као и сваку потпору и много новаца уколико буду бранили Империју од Бугара. За Словене је ово био још један знак ромејске немоћи. Године 542. куга захвати Европу, а од ње пострада и некад веома чисти град- Константинополис. Сам Јустинијан једва је преживео, али зато страдаше и становници престонице и провинције.
За време рата с Готима, Јустинијан је журио да узме Далмацију, како би му она послужила као операциона база. Његова је војска заузела Далмацију и сузбила покушаје готског искрцавања и повраћаја провинције. На унутрашњост западног Балкана није обраћана пажња, пре свега зато што је крај покривен планинама и шумама и генерално непроходан, те неповољан за војне експедиције већег обима. То су пратили варвари са Дунава. Када се војска Империје пребацила у Италију, истовремено варвари нагрнуше на то подручје.
За време рата у Италији Словени сваке године упадају у суседне области, те се чак почеше привикавати да презиме и да се и стално настане на тој територији, што пре нису чинили. Када Велизар заузе Рим, Словени опљачкаше сав Илирик, све до Епидамноса (Драча), убијајући и поробљавајући све, чак и саме градове, јер није било никог да их заустави. Ромејска војска од 15000 људи није смела да се упусти у борбу с њима, што значи да је Словена вероватно било много више и да су били боље опремљени. Велизар више не може да води рат у Италији без средстава и војске, и моли да буде опозван. Гепиди (готско племе) заузимају Сирмијум (536) и готово целу Дакију, а Лангобарди добијају од императора на поклон Норикум и панонске тврђаве, да би постали савезници ромејски против Гота. Међутим, то не смета Лангобардима да проваљују у Далмацију и Илирик, и тамо, као тобожњи савезници, пале и пљачкају. Нека дачка места, заједно са наново утврђеним Сингидунумом даје император Херулима, који, истини за вољу, ниси били много бољи од Лангобарда, али су бар ишли у федерате (нешто као "стране легије). Њима је император слао поклоне, по који су долазили нарочити посланици. Убрзо су се Гепиди и Лангобарди закрвили, а утом заједно с њима и Херули, које је подбадала ромејска дипломатија једне на друге, и тако су постали неспособни да представљају нарочиту опасност по Империју.
Дуга и беспоштедна борба Гота и Ромеја направила је у областима од Дунава до мора стање у ком је све било могуће. Власт се није осећала ван тврђава, стално су надирале нове чете варвара, Империја је само на махове показивала своју моћ, међутим то јој није значило ништа после нових упада варвара. Страховит поход Словена забележен је 548. године, када је једна чета од око 3000 људи несметано прешла Дунав и Марицу, где се поделила у две групе. Пустошећи Илирик и Тракију, тукле су бројније ромејске одреде. Једно коњичко одељење из града Цуруле је покушало напад, који је ромејски дворјанин Азбад, али би потучено без икакве муке и поубијано у најсрамнијем бегу. Самог Азбада су ухватили Словени, па су му прво скидали ремење с коже на леђима, па га бацили у ватру. Словени су ударали сада и на тврђаве и градове, стекавши ратног искуства, а пре, како каже Прокопије "нити се усуђиваху сићи у равницу нити се борити око градова". Тако заузеше и град Топер, на 12 дана хода од Константинополиса, мушко становништво поубијаше, а жене, децу и благо поведоше са собом. Ово дело Словена је описано као општи поход мрцварења и клања, иза словенских група остајали су лешеви побијених на коље или премлаћених по глави, пошто су им руке и ноге спутали међу четири даске у процеп. У своју земљу су повели на десетине хиљада робља.
После опозива Велизара у Италији, готски владар Тотила имао је само да уништи мале ромејске посаде које су се храбро бориле, али без помоћи државе нису могле опстати. Када Готи угрозише и Сицилију и Месану, Јустинијан одлучи да их још једном нападне , те постави синовца Германа, који се још раније прославио у боју против Словена и Анта. Како Герман поче да окупља војску у Илирику, у Сардици, тако Словени пређоше у дотад невиђеном броју до града Наисуса (Ниш) и ту се утаборише. Неке од њих, који су се одвојили од главнине, ухвате Ромеји и испитају их, дознавши да ће Словени напасти сам град Тесалоники (Солун), а уз њега и околне градове. О овоме хитно обавесте императора, који нареди Герману да не иде за Италију, већ да нападне Словене. Ови, дознавши за то, пређу илирске горе и зауставе се у Далмацији. Герман опет поче да се спрема за Италију, али изненада умре. Његови заменици дођоше у Солун, али одлучише да је превише тешко предузети сувим пут за Италију због поодмакла времена, и да ће зато презимити у Солуну (550). У исто време пређе још једна група Словена и споји се у Далмацији са онима који су већ дошли. Ромејима је почело да упада у очи то да сваки пут када они припреме поход против Гота, Словени нападну Балканско полуострво. Тумачили су то Тотилиним подмићивањем. Заиста, занимљиво је да је Тотилино име остало упамћено код Јужних Словена и да га наша најстарија хроника, "Летопис попа Дукљанина", сврстава међу словенске владаре. Постоји, исто тако, и вероватноћа да су се Словени обавештавали о војним походима, кренувши у пљачку када су Ромеји кретали ка Италији, с обзиром да је словенски циљ била пљачка, а не војно освајање.
Против нових словенских чета је император опремио озбиљну војску овог пута, и са њима се сукобио чак код Адријанопоља (Једрене). Претоварени пленом, Словени се, угледавши Ромеје, повукоше на једно узвишење, чекајући ромејски напад. У почетку су Ромеји оклевали, али због оскудице у храни, кренуше у битку с помешаним осећањима. Ромејски пораз био је потпун- Словени су им отели чак и заставу. Сада неометани, нападнуше Словени чак и Атику, за коју се није памтило да је дотад била харана, што значи да је била богат плен. Словени су се приближили чак и Великом Зиду, где је нова ромејска војска повратила део плена, али се огромна већина Словена вратила кућама са огромним пленом и заробљеницима.
Поучени овим и жељни да начине дефинитивну офанзиву на Готе, Ромеји постављају огромну стражу на дунавску линију. Због овога будући Словенски напади (552) не иду више ка Тракији, већ на запад, у данашње пределе источне Босне и западне Србије. Ове нападе ромејска војска, слабија и мања, није могла сузбити, но је само нападала позадину и заробљавала појединце.Колики је плен Словена био, види се по томе што су за превоз једног Словена преко Дунава плаћали Гепидима по дукат за човека и опет одвукли скоро сав плен. У Константинополису се мислило о придобијању Гепида на своју страну против Словена, али су гепидске борбе против Лангобарда неочекивано донеле јефтиније и брже решење. Да би казнили Гепиде што су помагали Словене, Ромеји стану уз Лангобарде и помогну им да их победе. На гепидској страни борили су се и Бугари, који су, уз најам који су им плаћали Гепиди, још користили и харања области Империје као додатан извор прихода. После пораза Тотиле код Тагина и његове смрти (552), и пропасти државе Гота после његове смрти, престају упади Словена; заплашила их је снага Империје и могућност да се сада та војска која је уништила Готе окрене против њих. Престају све везе с Готима, а Јустинијан коначно успева да омогући нешто војске за своје тврђаве у унутрашњости.
Оваква Јустинијанова политика није дала никаквог резултата: Јустинијан јесте срушио моћне државе Гота и Вандала, јесте успео чак да освоји и делове Иберијског полуострва, али то није ништа допринело јачању центра његове државе. Италија је постала скуп згаришта и људских чопора, Африка је остала готово пуста од ратова и куге, финансије су свакодневно ишле надоле. Људска беда и немаштина се повећавала из дана у дан. Прве уредбе Јустинијанове поводом уравнотеживања финансија тичу се смањења војске са 645000 на 150000 војника, који су, и тако сведени, били бедно издржавани и слабо храњени. Војници су морали и просити и чак су бежали из легија. Око 558. у Мезији и око Дунава се напуштају утврђења; у Азији ромејски заповедници, заједно са својим војницима, рушили су рукама зидове утврђења која бејаху бранили, да не би служила непријатељу. Император, клонуо, више се бави црквеним него државним питањима.
Пред крај Јустинијанове владавине опасност прети самој престоници. Године 558. силан земљотрес руши велики део Константинополиса, а Анастасијев зид, и иначе занемарен, срушио се на неколико места. Зима је била тако јака, да преко залеђеног Дунава нису прелазили само пешаци, већ чак и тешка кола. Ову прилику је искористио вођа кутригурских Бугара по имену Заверхан да провали у земље Империје. Напомиње се да је наилазио на пусте пределе око границе и да је без муке дошао до Тракије. Заједно с једном својом четом прође кроз проваљен Анастасијев зид и, чинећи насиља, дође до пред саму престоницу. У престоници завлада општи метеж и страх, поготово кад Јустинијан предаде своје драгоцености пренети у Малу Азију. У самој војсци није било правих ратника способних за борбу- схоларији, императорова гарда, бејаху више за параду него за стварну борбу. На крају, у очајању, би позван остарели Велизар да одбије непријатеља. С нешто ветерана, слободних трупа и са много сељака који су имали да повичу са свих страна, он одби Бугаре. Заверхан, међутим, видевши да га нико не гони, прибра своје трупе, тражио је од Јустинијана новчане накнаде и добио их, што још више показује клонулост Јустинијанову.
Нови император, један од најзначајнијих владара Источне римске империје, био је, како каже Владимир Ћоровић "занимљива комбинација несумњиве бистрине и ширег духа са упорношћу тврде памети и неодмереношћу сурових инстиката". Како је његовом образовању било посвећено много пажње, он је имао широко знање старих филозофа и интересовање за многа питања свог времена. Бавио се богословијом (приписује му се чувена црквена песма "Јединородни сине"), као и песништвом. Био је веома добар правник и његова кодификација римског права (Corpus iuris civilis), а као сјајан споменик његове власти стоји највеличанственија грађевина Византије, Света Мудрост (Хагиа Софиа), коју је градило 10000 људи пет година, и у којој су се крунисали императори после њега.
Као владар, је преценио своје снаге и средства, покушавши да обнови Римску Империју. Увукавши је у сукоб са скоро целим светом, исцрпао је своју државу и довео је до изнурености и немоћи. Већ на почетку његове власти почињу опет жива варварска кретања. Један тадашњи писац говори да скоро сваке године у дунавским пределима проваљују Хуни, Анти и Словени, кроз Илирик и читаву Тракију, од Јонског мора до предграђа Константинополиса. Први су покушали проваљивања Анти, али нису добро прошли; но то није обесхрабрило остала племена. Јустинијан је често био у неприлици због тих напада, јер је већ водио рат с Персијом и није имао довољно војске да обузда варваре.
Словени, иако многобројни, били су непознати Европи и европским писцима, јављају се у историји под тим именом тек кад су дошли надомак граница Источне римске империје, потиснути из своје прапостојбине. О њиховој прапостојбини постоје бројне теорије; обично се прихвата теорија да су живели иза Карпата, од Висле до Азовског мора. Прокопије (VI век) их помиње да Словени, заједно с једнокрвним Антилима, заузимају највећи део на другој обали реке (лева обала Дунава). У Трансилванији су оставали доста трагова у топонимима, а Влашка се у једном периоду називала словенском земљом. Ту су Словени стигли у V и VI веку, заједно са Хунима и Бугарима, вероватније као њихове слуге него као савезници. Под највећим хунским ударом су била племена од Дњестра до мора, која су такође потиснута ка Влашкој и Трансилванији. Због тих прилика код многих западних писаца тога времена словенско је име довођено у везу са латинским називом за роба (Словен- Sclavanus-Sclavus) иако је највероватније да долази од kleu- речи која означава људе који живе око река.
Против нових непријатеља, у оскудици војске, посла Јустинијан своје најбоље заповеднике у нади да ће надоместити тако недостатак војне силе: прво свог синовца Германа, па после Хилвуда (531), који је био пореклом Ант, и који се доста храбро борио против свог племена, али је на крају и страдао од својих саплеменика. Иза те двојице не дође више ниједан способан војсковођа, па притисак бејаше све тежи и тежи. У исто време, у Константинополису изби буна присталица монофизитизма и покојног Анастасија и његових потомак. После гушења буне од тадашњег најбољег војсковође Империје, славног Велизара, поче рат са Вандалима у Африци, а три године после (535) и дуготрајни рат против Острогота у Италији. Заузет свим овим невољама, Јустинијан губи из вида Словене, Анте и Бугаре, који све више насрћу на територије Империје. Једна љута борба између Словена и Анта 533. године је омела њихове акције на краће време, али зато Бугари не посустају, водивши све јаче и јаче битке против Империје, на крају ухвативши чак и поглавара Илирика, Хуна Аскума, и одвевши га у заробљеништво.
У оскудици војске, Империја тражи савезнике међу варварима. Када је Гепид Мундо пристао уз Византинце, поставши господар Сирмијума (Сремске Митровице), он је ту затекао "мноштво Бугара", који сигурно нису могли бити само плаћеници. У борбама против Гота Велизару, после заузимања Понтуса, долази појачање од 1600 коњаника са византијским заповедницима, али сачињено углавном од Хуна, Словена и Анта, као и још неких племена са леве стране Дунава. Чак се и познају словенске ратне навике међу римским војсковођама, који казују да су "вешти да се сакрију за грм или камен, те да скоче изненада и заробе живог непријатеља". Још казују да су тако увек нападали Грке и варваре. У каснијим борбама било је и словенских и антских заповедника. Ово заједничко ратовање доприносило је томе да Словени науче ромејску војну тактику и обичаје и у њима се извеште, а чињеница да су били позвани у помоћ од стране Римљана, уверавала их је у њихову слабост.
Дуги рат у Италији уништавао је Империју економски и војно и изазивао само нова незадовољства и нове непријатеље. У Африци су стално избијале нове побуне и завере, па се стално морала обнављати посада у тој области. Персијски владар Хозрој почиње 540. године да напада малоазијске градове, најразвијеније и по Империју најбитније градове. Искоришћавајући непрестану запосленост Империје у Италији, Африци и Малој Азији, Словени и њихови суседи прелазе Дунав и пљачкају Балкан. Бележи се један страшан упад Бугара када су узета 32 града у Илирику, а 120000 заробљеника пребачено у бугарску земљу. Јустинијан је, да би се бар од Бугара заштитио, дао Словенима стари град Турис (који је подигао император Трајан) и земљу око њега, као и сваку потпору и много новаца уколико буду бранили Империју од Бугара. За Словене је ово био још један знак ромејске немоћи. Године 542. куга захвати Европу, а од ње пострада и некад веома чисти град- Константинополис. Сам Јустинијан једва је преживео, али зато страдаше и становници престонице и провинције.
За време рата с Готима, Јустинијан је журио да узме Далмацију, како би му она послужила као операциона база. Његова је војска заузела Далмацију и сузбила покушаје готског искрцавања и повраћаја провинције. На унутрашњост западног Балкана није обраћана пажња, пре свега зато што је крај покривен планинама и шумама и генерално непроходан, те неповољан за војне експедиције већег обима. То су пратили варвари са Дунава. Када се војска Империје пребацила у Италију, истовремено варвари нагрнуше на то подручје.
За време рата у Италији Словени сваке године упадају у суседне области, те се чак почеше привикавати да презиме и да се и стално настане на тој територији, што пре нису чинили. Када Велизар заузе Рим, Словени опљачкаше сав Илирик, све до Епидамноса (Драча), убијајући и поробљавајући све, чак и саме градове, јер није било никог да их заустави. Ромејска војска од 15000 људи није смела да се упусти у борбу с њима, што значи да је Словена вероватно било много више и да су били боље опремљени. Велизар више не може да води рат у Италији без средстава и војске, и моли да буде опозван. Гепиди (готско племе) заузимају Сирмијум (536) и готово целу Дакију, а Лангобарди добијају од императора на поклон Норикум и панонске тврђаве, да би постали савезници ромејски против Гота. Међутим, то не смета Лангобардима да проваљују у Далмацију и Илирик, и тамо, као тобожњи савезници, пале и пљачкају. Нека дачка места, заједно са наново утврђеним Сингидунумом даје император Херулима, који, истини за вољу, ниси били много бољи од Лангобарда, али су бар ишли у федерате (нешто као "стране легије). Њима је император слао поклоне, по који су долазили нарочити посланици. Убрзо су се Гепиди и Лангобарди закрвили, а утом заједно с њима и Херули, које је подбадала ромејска дипломатија једне на друге, и тако су постали неспособни да представљају нарочиту опасност по Империју.
Дуга и беспоштедна борба Гота и Ромеја направила је у областима од Дунава до мора стање у ком је све било могуће. Власт се није осећала ван тврђава, стално су надирале нове чете варвара, Империја је само на махове показивала своју моћ, међутим то јој није значило ништа после нових упада варвара. Страховит поход Словена забележен је 548. године, када је једна чета од око 3000 људи несметано прешла Дунав и Марицу, где се поделила у две групе. Пустошећи Илирик и Тракију, тукле су бројније ромејске одреде. Једно коњичко одељење из града Цуруле је покушало напад, који је ромејски дворјанин Азбад, али би потучено без икакве муке и поубијано у најсрамнијем бегу. Самог Азбада су ухватили Словени, па су му прво скидали ремење с коже на леђима, па га бацили у ватру. Словени су ударали сада и на тврђаве и градове, стекавши ратног искуства, а пре, како каже Прокопије "нити се усуђиваху сићи у равницу нити се борити око градова". Тако заузеше и град Топер, на 12 дана хода од Константинополиса, мушко становништво поубијаше, а жене, децу и благо поведоше са собом. Ово дело Словена је описано као општи поход мрцварења и клања, иза словенских група остајали су лешеви побијених на коље или премлаћених по глави, пошто су им руке и ноге спутали међу четири даске у процеп. У своју земљу су повели на десетине хиљада робља.
После опозива Велизара у Италији, готски владар Тотила имао је само да уништи мале ромејске посаде које су се храбро бориле, али без помоћи државе нису могле опстати. Када Готи угрозише и Сицилију и Месану, Јустинијан одлучи да их још једном нападне , те постави синовца Германа, који се још раније прославио у боју против Словена и Анта. Како Герман поче да окупља војску у Илирику, у Сардици, тако Словени пређоше у дотад невиђеном броју до града Наисуса (Ниш) и ту се утаборише. Неке од њих, који су се одвојили од главнине, ухвате Ромеји и испитају их, дознавши да ће Словени напасти сам град Тесалоники (Солун), а уз њега и околне градове. О овоме хитно обавесте императора, који нареди Герману да не иде за Италију, већ да нападне Словене. Ови, дознавши за то, пређу илирске горе и зауставе се у Далмацији. Герман опет поче да се спрема за Италију, али изненада умре. Његови заменици дођоше у Солун, али одлучише да је превише тешко предузети сувим пут за Италију због поодмакла времена, и да ће зато презимити у Солуну (550). У исто време пређе још једна група Словена и споји се у Далмацији са онима који су већ дошли. Ромејима је почело да упада у очи то да сваки пут када они припреме поход против Гота, Словени нападну Балканско полуострво. Тумачили су то Тотилиним подмићивањем. Заиста, занимљиво је да је Тотилино име остало упамћено код Јужних Словена и да га наша најстарија хроника, "Летопис попа Дукљанина", сврстава међу словенске владаре. Постоји, исто тако, и вероватноћа да су се Словени обавештавали о војним походима, кренувши у пљачку када су Ромеји кретали ка Италији, с обзиром да је словенски циљ била пљачка, а не војно освајање.
Против нових словенских чета је император опремио озбиљну војску овог пута, и са њима се сукобио чак код Адријанопоља (Једрене). Претоварени пленом, Словени се, угледавши Ромеје, повукоше на једно узвишење, чекајући ромејски напад. У почетку су Ромеји оклевали, али због оскудице у храни, кренуше у битку с помешаним осећањима. Ромејски пораз био је потпун- Словени су им отели чак и заставу. Сада неометани, нападнуше Словени чак и Атику, за коју се није памтило да је дотад била харана, што значи да је била богат плен. Словени су се приближили чак и Великом Зиду, где је нова ромејска војска повратила део плена, али се огромна већина Словена вратила кућама са огромним пленом и заробљеницима.
Поучени овим и жељни да начине дефинитивну офанзиву на Готе, Ромеји постављају огромну стражу на дунавску линију. Због овога будући Словенски напади (552) не иду више ка Тракији, већ на запад, у данашње пределе источне Босне и западне Србије. Ове нападе ромејска војска, слабија и мања, није могла сузбити, но је само нападала позадину и заробљавала појединце.Колики је плен Словена био, види се по томе што су за превоз једног Словена преко Дунава плаћали Гепидима по дукат за човека и опет одвукли скоро сав плен. У Константинополису се мислило о придобијању Гепида на своју страну против Словена, али су гепидске борбе против Лангобарда неочекивано донеле јефтиније и брже решење. Да би казнили Гепиде што су помагали Словене, Ромеји стану уз Лангобарде и помогну им да их победе. На гепидској страни борили су се и Бугари, који су, уз најам који су им плаћали Гепиди, још користили и харања области Империје као додатан извор прихода. После пораза Тотиле код Тагина и његове смрти (552), и пропасти државе Гота после његове смрти, престају упади Словена; заплашила их је снага Империје и могућност да се сада та војска која је уништила Готе окрене против њих. Престају све везе с Готима, а Јустинијан коначно успева да омогући нешто војске за своје тврђаве у унутрашњости.
Оваква Јустинијанова политика није дала никаквог резултата: Јустинијан јесте срушио моћне државе Гота и Вандала, јесте успео чак да освоји и делове Иберијског полуострва, али то није ништа допринело јачању центра његове државе. Италија је постала скуп згаришта и људских чопора, Африка је остала готово пуста од ратова и куге, финансије су свакодневно ишле надоле. Људска беда и немаштина се повећавала из дана у дан. Прве уредбе Јустинијанове поводом уравнотеживања финансија тичу се смањења војске са 645000 на 150000 војника, који су, и тако сведени, били бедно издржавани и слабо храњени. Војници су морали и просити и чак су бежали из легија. Око 558. у Мезији и око Дунава се напуштају утврђења; у Азији ромејски заповедници, заједно са својим војницима, рушили су рукама зидове утврђења која бејаху бранили, да не би служила непријатељу. Император, клонуо, више се бави црквеним него државним питањима.
Пред крај Јустинијанове владавине опасност прети самој престоници. Године 558. силан земљотрес руши велики део Константинополиса, а Анастасијев зид, и иначе занемарен, срушио се на неколико места. Зима је била тако јака, да преко залеђеног Дунава нису прелазили само пешаци, већ чак и тешка кола. Ову прилику је искористио вођа кутригурских Бугара по имену Заверхан да провали у земље Империје. Напомиње се да је наилазио на пусте пределе око границе и да је без муке дошао до Тракије. Заједно с једном својом четом прође кроз проваљен Анастасијев зид и, чинећи насиља, дође до пред саму престоницу. У престоници завлада општи метеж и страх, поготово кад Јустинијан предаде своје драгоцености пренети у Малу Азију. У самој војсци није било правих ратника способних за борбу- схоларији, императорова гарда, бејаху више за параду него за стварну борбу. На крају, у очајању, би позван остарели Велизар да одбије непријатеља. С нешто ветерана, слободних трупа и са много сељака који су имали да повичу са свих страна, он одби Бугаре. Заверхан, међутим, видевши да га нико не гони, прибра своје трупе, тражио је од Јустинијана новчане накнаде и добио их, што још више показује клонулост Јустинијанову.