Дубровник до XIII века
За град Дубровник не зна се тачно кад је основан. Византијски цар Константин Порфирогенит говори да су га основале избеглице из Епидауруса, римског града који је био на месту данашњег града Цавтата. Порфирогенит пише да су они избегли тамо после словенско-аварског разарања града средином XII века. Новија истраживања су показала да је на месту Дубровника још пре тога постојало војно утврђење.
Иако су староседеоци били већином Римљани и/или романизовани (они који су прихватили римску културу и обичаје), временом су се почели досељавати Словени. Словени су се населили на падинама брда Срђ, и свој град назвали "Дубровник" по густој дубовој шуми у околини града. На хриди наспрам брда Срђ постојао је град који се на латинском звао Ragusium, а на италијанском Ragusa, чије име на потиче од речи "laus" ("литица"). Први пут се име Ragusium/Ragusa употребљава у XII веку. У X и XI веку је посут канал који је делио копно и хриди настао је чувени Страдун, главна улица у Дубровнику и његово најживље и најзначајније место. Тако је спојен Дубровник, град какав је познат до данас.
Иако су староседеоци били већином Римљани и/или романизовани (они који су прихватили римску културу и обичаје), временом су се почели досељавати Словени. . Процес славизације (прихватања словенске културе и обичаја) је деловао постепено, али изузетно успешно, јер су у XIII веку властелини већ почели преузимати словенска имена (Болеславићи, Гојиславићи, Чријевићи...).
Дубровник је од свог оснивања био део теме (византијске војне области) Далмације. Године 850. се први пут спомиње као жртва морске олује, јер по свој прилици није био опасан зидом; но је убрзо и са те стране опасан, јер су га 867. године арапски бродови безуспешно опседали.
Дубровник је, изгледа, убрзо био признат и као град, добивши своју локалну управу, јер је 924. године поменуто да има свога епископа/бискупа, а године 999. је уздигнут на ниво архиепископа/надбискупа. Године 1000. је Петар Орсеоло, млетачки дужд, узео византијске градове у Далмацији под своју заштиту, јер су Хрвати тежили да их освоје. Када је допловио до Корчуле, Дубровчани су, на челу са бискупом, изашли да му се поклоне као заштитнику од страних освајача. А после војне интервенције, Дубровник се враћа под византијску власт. Од 1028. до 1034. године, дубровачке лађе су се бориле у Средоземном мору против Арапа. Крајем XI века Дубровник на кратко време прелази у руке јужноиталијанских Нормана, те њихови бродови ратују у норманској флоти, али убрзо се Дубровник враћа под византијску власт.
Арапски географ Едриси сведочи да су Дубровчани вешти у ратовању, да имају пуно бродова и да плове надалеко. Године 1169. Дубровник потписује први самостални трговачки уговор, и то са градом Пизом у Италији, да би ускоро почео потписивати уговоре са другим италијанским градовима. Кратко пада у руке Млетака 1173. и у руке норманског Напуља у периоду 1185-1192. Док је у рукама Напуља, Дубровник ће склопити мир са Стефаном Немањом и Немањиним братом Мирославом, а затим и трговачки уговор са босанским баном Кулином. Након пада Византије од стране крсташа (1204), Дубровник бива приморан да призна врховну власт Млетачке Републике.
Иако су староседеоци били већином Римљани и/или романизовани (они који су прихватили римску културу и обичаје), временом су се почели досељавати Словени. Словени су се населили на падинама брда Срђ, и свој град назвали "Дубровник" по густој дубовој шуми у околини града. На хриди наспрам брда Срђ постојао је град који се на латинском звао Ragusium, а на италијанском Ragusa, чије име на потиче од речи "laus" ("литица"). Први пут се име Ragusium/Ragusa употребљава у XII веку. У X и XI веку је посут канал који је делио копно и хриди настао је чувени Страдун, главна улица у Дубровнику и његово најживље и најзначајније место. Тако је спојен Дубровник, град какав је познат до данас.
Иако су староседеоци били већином Римљани и/или романизовани (они који су прихватили римску културу и обичаје), временом су се почели досељавати Словени. . Процес славизације (прихватања словенске културе и обичаја) је деловао постепено, али изузетно успешно, јер су у XIII веку властелини већ почели преузимати словенска имена (Болеславићи, Гојиславићи, Чријевићи...).
Дубровник је од свог оснивања био део теме (византијске војне области) Далмације. Године 850. се први пут спомиње као жртва морске олује, јер по свој прилици није био опасан зидом; но је убрзо и са те стране опасан, јер су га 867. године арапски бродови безуспешно опседали.
Дубровник је, изгледа, убрзо био признат и као град, добивши своју локалну управу, јер је 924. године поменуто да има свога епископа/бискупа, а године 999. је уздигнут на ниво архиепископа/надбискупа. Године 1000. је Петар Орсеоло, млетачки дужд, узео византијске градове у Далмацији под своју заштиту, јер су Хрвати тежили да их освоје. Када је допловио до Корчуле, Дубровчани су, на челу са бискупом, изашли да му се поклоне као заштитнику од страних освајача. А после војне интервенције, Дубровник се враћа под византијску власт. Од 1028. до 1034. године, дубровачке лађе су се бориле у Средоземном мору против Арапа. Крајем XI века Дубровник на кратко време прелази у руке јужноиталијанских Нормана, те њихови бродови ратују у норманској флоти, али убрзо се Дубровник враћа под византијску власт.
Арапски географ Едриси сведочи да су Дубровчани вешти у ратовању, да имају пуно бродова и да плове надалеко. Године 1169. Дубровник потписује први самостални трговачки уговор, и то са градом Пизом у Италији, да би ускоро почео потписивати уговоре са другим италијанским градовима. Кратко пада у руке Млетака 1173. и у руке норманског Напуља у периоду 1185-1192. Док је у рукама Напуља, Дубровник ће склопити мир са Стефаном Немањом и Немањиним братом Мирославом, а затим и трговачки уговор са босанским баном Кулином. Након пада Византије од стране крсташа (1204), Дубровник бива приморан да призна врховну власт Млетачке Републике.
(наставак у изради...)