Аварске најезде до пада Сирмијума
Авари (лево)
Авари или Обри били су племе турско-татарског порекла које је раније становало негде са источне стране Каспијског језера. Изгледом, бојом лица и обичајима су били веома слични Хунима, па су чак тако и називани од старијих писаца. Један од тих писаца, Теофилакт Симоката, пише да они у ствари и јесу Хуни, а да су име Авара узели од другог славног и чувеног племена да би себи створили већи углед. Често су мењали станишта (номадско племе), што силом, што вољом. У турском језику реч авар иначе означава бегунца или скиталицу. Потиснути од стране Турака 552. године они су (иначе одлични коњаници) успели да допру до западне обале Црног мора, а двадесет хиљада њих је наставило и даље од обале Црног мора. Овај бег су им Ромеји често пребацивали исмејавајући их, док су Турци наглашавали да су Авари, ма где побегли, још увек њихови поданици и да не могу побећи мачу њиховог султана.
Ова аварска најезда изазва општу узбуну у пределима с леве стране Дунава, те се она обратише императору, тобож нудећи му услуге, а у ствари тражећи подршку од стране Ромеја. Император их прима и отпушта с великим поклонима. Године 558. преко скитског племена Алана Авари улазе у везу с Ромејима, тако што Авари износе своје жеље преко аланских посланика Јустинијану. Овај захтева да на његов двор дође посебно посланство Авара. Посланство долази, размећући се снагом свог племена и непобедившћу својом и коришћу коју би император могао имати од њиховог савезништва, свакако захтевајући огромне дарове, сталну плату и плодну земљу за становање. Јустинијан, доследан својој политици подмићивања, пристаје. И заиста, ускоро почињу аварски напади у ромејско име- боре се са племена Утигура, Зала, Сабира и нагрђују Анте. Авари брзо почињу да схватају односе у суседству. Око 562. шаљу свог посланика у Константинополис да тражи да им се да нека земља за становање. На предлог стратига Јустина нуди им се тзв. "Друга Панонија", односно они крајеви које су пре насељавали Херули. Они одбијају ову понуду, а Јустин дознаје да они у ствари траже погодан терен за пљачку, а не становање, те да желе да пређу на десну обалу Дунава, и то са дозволом императора ради бољег успеха. Дознавши за то, Империја шаље своје уходе, одузима оружје Аварима који су исто купили на њиховој територији, спрема одбрану реке и одбија аварски захтев за земљу. То изазива спремање за избијање отвореног непријатељства код Авара.
Оно што још заоштрава сукоб јесте смрт Јустинијанова (565) и долазак на власт његовог наследника. Јустин II, нови император, изнова мења спољну политику, престајући да повлађује варварским племенима, у сврху спашавања финансија и угледа Источне римске империје. Када на његов двор дође аварско посланство, тражећи не само дотадашње дарове, већ и њихово повећање, Јустин даде одговор типичан за правог императора, да нису они ни потреба ни страх Империје и ово све, што се за њих чини је више милостиња но обавеза. Одбивши њихов захтев, рекао је у једној реченици цео свој политички програм, да ће варваре од Империје одбијати страх пред њеном снагом уместо откупа и обавеза.
Авари окупљају остатке хунских племена и међусобно посвађана бугарска племена и почињу да се шире на запад, без пристанка Империје. Доста брзо упознају Панонију, улазе у њу, а потом, у својим снажним залетима, избијају чак на франачким границама. Забринути императорском одлучношћу, концентришу се на освајања према западу. Прва надирања иду према Тирингији (данашња средишња Немачка), где присиљавају франачке владаре да одустану од рата против њих. После тога крећу и на напад ка југозападу, где су се борили Лангобарди и Гепиди. Лангобарди у помоћ зову Аваре, налазећи да им је Империја заједнички непријатељ. Бајан, поглавица Авара, пристаје, али под условом да сва освојена гепидска земља припадне њему уз још неке области. Гепиди убрзо бивају побијени, а њихову земљу (долина ушћа Драве и предели између њега и Фрушке горе) узимају Авари. Ромеји једва успевају да спасу град Сирмијум, као крајњу тачку на савској граници. Узевши ово, Авари продиру све више на југ и запад, а Лангобарди, видевши да ће им бити незгодно са Аварима као суседима, селе се 568. са своје земље у Италију, са женама, децом и благом. Занимљиво је да су односи између Лангобарда и Авара остали срдачни и после ове сеобе. Крајем шездесетих година VI века Авари постају господари Паноније, потчинивши себи и расута словенска насеља.
Авари су сад постигли добар део онога што су желели од Империје избегавши директе сукобе. Сад се више није радило о томе да пређу на десну обалу, већ да пређу на њу у њеном доњем току, уништивши тако поново успостављену границу. Они траже гласно од Империје да им преда град Сирмијум, не само као најбитнији центар трговине целе области, већ и као опасно ромејско уврђење. Опрезни, јер још нису водили битке против ромејске војске, они ово траже преговорима, што император упорно одбија, но ипак покушава преговоре, везан на другој страни, те тамо шаље Тиберија, свог вођу дворске страже и будућег савладара. Овај склапа са њима договор, али се он императору чини сувише попустљив, те тражи рат као најбоље средство да умири Аваре. Међутим, ромејска војска узмиче и држи се једино у Сирмијуму. Авари су, изгледа, дошли чак до Тракије и тек их је пораз тамо натерао да склопе мир. Садржај овог мира није познат, али је вероватно у њему вођено рачуна на то да су Авари постали стварни господари подручја између Фрушке горе и ушћа Дунава, изузимајући једино Сирмијум и Сингидунум.
За читаво то време о Словенима нема неких вести. Ромеји су пре свега забављени Аварима. Словени највероватније ратују заједно са Аварима као њихови поданици на простору данашње Војводине. Тек око 578. бележи се један словенски поход против Империје, али њега изводе Словени са доњег Дунава, а не аварски поданици. У великом броју, око 100000 њих, упадају у Тракију, изазвавши невоље императору који је већ био заплетен у дуг и тежак рат са Терзијом. Није било довољно војске за сукоб са Словенима. Он се обраћа Бајану за помоћ, тражећи да овај нападне словенску земљу, терајући их тако да се повуку. Бајан пристаје, желећи да прошири своју власт на словенска племена. Још пре тога је бајан позвао словенске поглавице и вођу њиховог, Даврентија, да га признају за врховног господара и шаљу му данак, на шта су му они кратко одговорили: "Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинити да се покоримо? Та ми смо се научили да владамо туђом, а не други нашом земљом. А то друкчије не може бити док траје ратова и мачева". На то је избила свађа у којој су страдали аварски посланици. Бајан је сад нашао згодан тренутак да освети увреду, а и, према Менандру Протектору, надао се да ће наћи земљу пуну богатстава будући да су Словени пре пљачкали ромејско подручје, а њихово није нико. Авари, с ромејским изаслаником и са 60000 оклопника пређоше на ромејско подручје и преко данашње северне Србије и северне Бугарске стигоше на доњи Дунав. Прешавши реку у лађама са по две крме нападоше словенско подручје и разграбише све, а да се нико не усуди да уђе у битку против њих, него се сви разбежаше. Авари примораше Словене на данак, али чим се повукоше, Словени наставише да пљачкају Тракију и буду непокорни према Аварима.
Бајан, увидевши да је он потребнији Ромејима него они њему, што значи да је прецењивао њену снагу, одлучи се да сам заузме град Сирмијум. Прво је послао свог изасланика да прими дарове од 80000 номизмата, а када је чуо да рат са Персијом још траје, одлучи се да нагрне свом војском на линији између Сирмијума и Сингидума. Ту је почео подизати мост на Сави, да би, пре свега, добио повољнији прелаз у ромејско подручје. На ромејске протесте одговарао је да не диже то против њих, већ против Словена, који не испуњавају обавезе, али да ће свакога, ко га буде ометао у томе, сматрати непријатељем. Ромеји су били присиљени да пасивно посматрају грађење. Када је мост коначно био завршен, Авари су изнели свој прави захтев- предају Сирмијума и јемство за сопствену сигурност. Авари су знали за ромејску непоузданост према ранијим народима тог подручја и нису желели да дочекају истоветан завршетак. Император Тиберије, свестан да би Империја на овај начин изгубила не само јаку војну брану, већ и углед којим су обуздавали варваре, посла неколико својих заповедника из Илирика и Далмације да пробају помоћи градској посади; међутим, Авари су саградили још један мост и потпуно одсекли град. Тај мост је највероватније подигнут на Пробовом каналу (од Јарка до Купинова). Град се јуначки држао док није почело нестајати хране у њему, те се напокон предаде 582. године. Са "преславним Сирмијумом" пала је главна брана за прелаз Саве и отворена прва рупа бедема Империје.
Ова аварска најезда изазва општу узбуну у пределима с леве стране Дунава, те се она обратише императору, тобож нудећи му услуге, а у ствари тражећи подршку од стране Ромеја. Император их прима и отпушта с великим поклонима. Године 558. преко скитског племена Алана Авари улазе у везу с Ромејима, тако што Авари износе своје жеље преко аланских посланика Јустинијану. Овај захтева да на његов двор дође посебно посланство Авара. Посланство долази, размећући се снагом свог племена и непобедившћу својом и коришћу коју би император могао имати од њиховог савезништва, свакако захтевајући огромне дарове, сталну плату и плодну земљу за становање. Јустинијан, доследан својој политици подмићивања, пристаје. И заиста, ускоро почињу аварски напади у ромејско име- боре се са племена Утигура, Зала, Сабира и нагрђују Анте. Авари брзо почињу да схватају односе у суседству. Око 562. шаљу свог посланика у Константинополис да тражи да им се да нека земља за становање. На предлог стратига Јустина нуди им се тзв. "Друга Панонија", односно они крајеви које су пре насељавали Херули. Они одбијају ову понуду, а Јустин дознаје да они у ствари траже погодан терен за пљачку, а не становање, те да желе да пређу на десну обалу Дунава, и то са дозволом императора ради бољег успеха. Дознавши за то, Империја шаље своје уходе, одузима оружје Аварима који су исто купили на њиховој територији, спрема одбрану реке и одбија аварски захтев за земљу. То изазива спремање за избијање отвореног непријатељства код Авара.
Оно што још заоштрава сукоб јесте смрт Јустинијанова (565) и долазак на власт његовог наследника. Јустин II, нови император, изнова мења спољну политику, престајући да повлађује варварским племенима, у сврху спашавања финансија и угледа Источне римске империје. Када на његов двор дође аварско посланство, тражећи не само дотадашње дарове, већ и њихово повећање, Јустин даде одговор типичан за правог императора, да нису они ни потреба ни страх Империје и ово све, што се за њих чини је више милостиња но обавеза. Одбивши њихов захтев, рекао је у једној реченици цео свој политички програм, да ће варваре од Империје одбијати страх пред њеном снагом уместо откупа и обавеза.
Авари окупљају остатке хунских племена и међусобно посвађана бугарска племена и почињу да се шире на запад, без пристанка Империје. Доста брзо упознају Панонију, улазе у њу, а потом, у својим снажним залетима, избијају чак на франачким границама. Забринути императорском одлучношћу, концентришу се на освајања према западу. Прва надирања иду према Тирингији (данашња средишња Немачка), где присиљавају франачке владаре да одустану од рата против њих. После тога крећу и на напад ка југозападу, где су се борили Лангобарди и Гепиди. Лангобарди у помоћ зову Аваре, налазећи да им је Империја заједнички непријатељ. Бајан, поглавица Авара, пристаје, али под условом да сва освојена гепидска земља припадне њему уз још неке области. Гепиди убрзо бивају побијени, а њихову земљу (долина ушћа Драве и предели између њега и Фрушке горе) узимају Авари. Ромеји једва успевају да спасу град Сирмијум, као крајњу тачку на савској граници. Узевши ово, Авари продиру све више на југ и запад, а Лангобарди, видевши да ће им бити незгодно са Аварима као суседима, селе се 568. са своје земље у Италију, са женама, децом и благом. Занимљиво је да су односи између Лангобарда и Авара остали срдачни и после ове сеобе. Крајем шездесетих година VI века Авари постају господари Паноније, потчинивши себи и расута словенска насеља.
Авари су сад постигли добар део онога што су желели од Империје избегавши директе сукобе. Сад се више није радило о томе да пређу на десну обалу, већ да пређу на њу у њеном доњем току, уништивши тако поново успостављену границу. Они траже гласно од Империје да им преда град Сирмијум, не само као најбитнији центар трговине целе области, већ и као опасно ромејско уврђење. Опрезни, јер још нису водили битке против ромејске војске, они ово траже преговорима, што император упорно одбија, но ипак покушава преговоре, везан на другој страни, те тамо шаље Тиберија, свог вођу дворске страже и будућег савладара. Овај склапа са њима договор, али се он императору чини сувише попустљив, те тражи рат као најбоље средство да умири Аваре. Међутим, ромејска војска узмиче и држи се једино у Сирмијуму. Авари су, изгледа, дошли чак до Тракије и тек их је пораз тамо натерао да склопе мир. Садржај овог мира није познат, али је вероватно у њему вођено рачуна на то да су Авари постали стварни господари подручја између Фрушке горе и ушћа Дунава, изузимајући једино Сирмијум и Сингидунум.
За читаво то време о Словенима нема неких вести. Ромеји су пре свега забављени Аварима. Словени највероватније ратују заједно са Аварима као њихови поданици на простору данашње Војводине. Тек око 578. бележи се један словенски поход против Империје, али њега изводе Словени са доњег Дунава, а не аварски поданици. У великом броју, око 100000 њих, упадају у Тракију, изазвавши невоље императору који је већ био заплетен у дуг и тежак рат са Терзијом. Није било довољно војске за сукоб са Словенима. Он се обраћа Бајану за помоћ, тражећи да овај нападне словенску земљу, терајући их тако да се повуку. Бајан пристаје, желећи да прошири своју власт на словенска племена. Још пре тога је бајан позвао словенске поглавице и вођу њиховог, Даврентија, да га признају за врховног господара и шаљу му данак, на шта су му они кратко одговорили: "Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинити да се покоримо? Та ми смо се научили да владамо туђом, а не други нашом земљом. А то друкчије не може бити док траје ратова и мачева". На то је избила свађа у којој су страдали аварски посланици. Бајан је сад нашао згодан тренутак да освети увреду, а и, према Менандру Протектору, надао се да ће наћи земљу пуну богатстава будући да су Словени пре пљачкали ромејско подручје, а њихово није нико. Авари, с ромејским изаслаником и са 60000 оклопника пређоше на ромејско подручје и преко данашње северне Србије и северне Бугарске стигоше на доњи Дунав. Прешавши реку у лађама са по две крме нападоше словенско подручје и разграбише све, а да се нико не усуди да уђе у битку против њих, него се сви разбежаше. Авари примораше Словене на данак, али чим се повукоше, Словени наставише да пљачкају Тракију и буду непокорни према Аварима.
Бајан, увидевши да је он потребнији Ромејима него они њему, што значи да је прецењивао њену снагу, одлучи се да сам заузме град Сирмијум. Прво је послао свог изасланика да прими дарове од 80000 номизмата, а када је чуо да рат са Персијом још траје, одлучи се да нагрне свом војском на линији између Сирмијума и Сингидума. Ту је почео подизати мост на Сави, да би, пре свега, добио повољнији прелаз у ромејско подручје. На ромејске протесте одговарао је да не диже то против њих, већ против Словена, који не испуњавају обавезе, али да ће свакога, ко га буде ометао у томе, сматрати непријатељем. Ромеји су били присиљени да пасивно посматрају грађење. Када је мост коначно био завршен, Авари су изнели свој прави захтев- предају Сирмијума и јемство за сопствену сигурност. Авари су знали за ромејску непоузданост према ранијим народима тог подручја и нису желели да дочекају истоветан завршетак. Император Тиберије, свестан да би Империја на овај начин изгубила не само јаку војну брану, већ и углед којим су обуздавали варваре, посла неколико својих заповедника из Илирика и Далмације да пробају помоћи градској посади; међутим, Авари су саградили још један мост и потпуно одсекли град. Тај мост је највероватније подигнут на Пробовом каналу (од Јарка до Купинова). Град се јуначки држао док није почело нестајати хране у њему, те се напокон предаде 582. године. Са "преславним Сирмијумом" пала је главна брана за прелаз Саве и отворена прва рупа бедема Империје.
Аварско-словенске најезде од пада Сирмијума до 596. године
Сингидунум из римског доба
Словенска племена, кренувши у великом броју на територију Империје, нису била много пометена аварском акцијом. Њихови одреди се чак нису ни враћали док не заврше пљачкање. Сада, ни од кога ометани, они пљачкају широка подручја и то, како каже Јован Ефески "читаву Хеладу, тесалске и трачке покрајине". Али оно што је још битније, да на тим територијама станују слободно и без страха, као на свом подручју и да презимљавају као у својој земљи. Јован Ефески каже да су се обогатили, да имају злата, сребра, ергеле коња, много оружја, и да су постали у ратовању бољи од Ромеја (година је 584). Те речи су, како и он сам признаје, додуше нешто претеране, јер су покаткад и били истеривани, и да су још припрости били, и да нису излазили из шумских предела нити користили других оружја сем различитих врста копаља, али ипак указују да иза пљачкања почињу и походи са циљем насељавања. У једном спису на почетку VII века, који се приписује императору Маврикију, се види да се они почињу насељавати у овој земљи. Он пише како су Словени и Анти слободољубиви, да неће дозволити да ико њима влада, поготово не у властитој земљи. У "Тактици" императора Лава, каже се да је та земља, о којој Маврикије прича, с оне стране Дунава, што значи да је било искуства са Словенима и на другој страни реке.
Када је умро Тиберије (582) и наследио га зет Маврикије, границе Империје су биле изузетно ровите. Сва војска је била заузета око најважнијих провинција у Малој Азији. Варвари постају насртљивији осећајући то, а хаган Бајан, за сваки случај, шаље људе да склопе примирје с новим императором. Он их дочекује срдачно и пристаје да им призна све што су освојили. Видевши ту слабост, Бајан, по доласку изасланика, шаље поклоне назад, говорећи да му нису довољно лепи, и тражи повећање дара са 80000 на 100000 номизмата. Маврикије то одбија, а Бајан прекида примирје и креће у рат (584). Његов напад на Сингидунум био је толико неочекиван, да су затекли становништво ван града, у пољским радовима. По унапред смишљеном плану, Авари су истовремено извршили напад на све дунавске тврђаве- Сингидунум, Аугусте и Виминацијум. У навали продиру све до Анхијала (данашње Поморије у Бугарској), наишавши на отпор само у Сингидунуму. Император шаље двојицу својих изасланика, бившег поглавара Сицилије Елпидија и царе дворјана из телесне страже Коментиола, да преговарају о миру. Хаган је био охол и претећег става, а када се Коментиол усудио да му одговори равном мером, умало их није обојицу убио. После извесног времена преговори опет почињу и 585. долази до примирја прихватањем познатих аварских захтева.
Видевши немоћ ромејску, Словени нападају одмах по склапању примирја. Веровало се да су ти напади подстакнути од стране Авара, што није немогуће, али изгледа мало вероватно после оног аварског упада у словенско подручје. Могуће је, пак, да су Словени и Авари увидели да је боље заједнички нападати Империју но трошити се у међусобној борби, а могуће је и да су их Авари натерали као своје поданике. Напад је био неочекиван и са доста успеха. Стигло се до самог Дугог зида, због чега је сам император организовао одбрану. Са друге је стране је напао Коментиол и потукао неке пљачкашке одреде код реке Ергиније (притока Марице), но неки су Словени остали у земљи, те их је Коментиол напао по други пут код Хадријанопоља (данас Једрене), где их је, вођене неким Радогостом, победио и ослободио Астику од Словена.
У јесен 585. године Авари опет крећу против Империје. Повод је највероватније био то што је један скитски свештеник (боколабра) учинио прељубу с једном од Бајанових жена и био ухваћен од Ромеја у бегу у Турску и, уместо да буде послат хагану, он је послат у Константинополис. Раздражен, Бајан је кренуо у тако силовит и ненадан напад, да његов посланик у Константинополису, који беше прикупио годишње дарове, није стигао ни да се врати. Хаган је опустошио целу дунавску линију, узевши већи део тврђава. Император повери врховну команду Коментиолу. Колико је тешка ситуација ромејска била, види се по томе да је војска чинила тек 6000 правих бораца који су морали да бране целу дунавску линију. Но ипак, неки су се одреди држали више него одлично и код Томија (данас Констанца) умало би ухваћен сам Бајан. Но, размер снага је постао очигледан и у ромејске вође је ушао страх. Авари продреше у Тракију, узимаше тврђаве и зауставише се пред самим Хадријанопољем. Становништво престонице је незадовољно и пева погрдне песме о императору и владарима. Би спремљена нова војска и Авари беху поражени, а Ромеји успеше да ослободе Тракију.
Тада почиње словенски поход против Тесалоникија (Солуна), који се и данас памти у традицији тог града. У легенди о светом Димитрију се прича да су једне недеље, 22. септембра 586. године освануло неких 100000 Словена пред градом, које је тамо упутио хаган. Задржали су се најпре око тврђавице Св. Матроне, а онда јурнули на сам град свом снагом, имајући већ са собом све опсадне справе, балисте, чак и такозване корњаче прекривене сувим кожама, па пресвучене још и свежим кожама воловским и камилским да се не би лако запалиле. Бацали су камење на град величине читавих хумчића. Али Словени нису успели. Браниоци су се храбро борили, са много довитљивости. После излета из града, чију су срећу приписивали св. Димитрију, успевају да сломе офанзиву. Не надајући се таквом отпору, Словени коначно одлазе седмог дана и иду у Грчку, где допиру веома дубоко и остају све до 589. године.
Када је 591. године Империја коначно завршила рат са Персијом услед њених унутрашњих криза, Маврикије пребацује војску у Европу, једва дочекавши да заштити северне границе и иступи пред варваре војском достојном Империје. Као нико од владара пре њега, Маврикије иде да лично испита стање на дунавској линији и осмотри војску која се прибирала код Анхијала. Ромејски војници су ухватили и пред Маврикија довели тројицу Словена који нису имали никакво оружје, већ само своје музичке инструменте сличне китарама. На његово питање (Ко сте ви и шта радите у мојој земљи?) они су одговорили уопштено и врло необично: Да су они пореклом Словени са неког западног океана. Њима је хаган послао људе, с богатим поклонима поглавицама, да и међу њима скупи војску, што су ови одбили, оправдавајући се тегобама пута, примивши поклоне. Тројица поглавица су била послана да то саопште Бајану, а он их је, љут, силом задржавао, не марећи за међународно правило да су посланици неповредиви. Ради тога су они, чувши за земљу ромејску, дошли у Тракију; са собом не носе оружје, јер се у њиховој земљи за оружје не зна; певају уз лире, а не уз бојне трубе. Император их пусти, јер су му се свиделе њихове песме, а дивио се развијености њихових тела. Ово се одавно тумачи као словенски шеретлук- пре ће бити да су ова тројица била словенске уходе и унапред припремљени на овакве одговоре. Император је сазнао оно што га је интересовало- да се Авари спремају за борбе. Доиста, 591. склапају нагодбу са Лангобардима. Рат, крвав и тежак, спремао се на обе стране.
Непријатељства почињу следеће године. Маврикије одбија повишење дарова хагану, што је овај и искористио као повод за рат. Са Аварима ратују и Словени, по свој прилици као њихови поданици. У легенди о св. Димитрију се изричито каже да је цео народ Словена подложан аварском хагану. Теофилакт Симоката каже да је хаган наредио Словенима да му направе много лађа да пређе Дунав. У том раду их је, међутим, ометала сингидунумска посада, која је испадала из града и односила им грађу. Због тога Авари и Словени опседају Сингидунум. Изненада, седмог дана, Бајан позива своје поданике да напусте опсаду, добивши 2000 златника, златом окићен сто и скупоцену хаљину. Хаган зато, говори Симоката, "припреми мноштво Словена да тешу дрво" у близини Сирмијума. Када лађе беху готове, хаган посла једну чету напред да шири страх, а сам оде на исток према Бононији (Видину). Врховну команду ромејске војске преузима војсковођа Приск. Његове чете, иако се добро држе, морају да узмичу, мање у броју од аварских. Хаган осваја град по град, све док није стигао до Дризипера, где га је ромејска војска изненада напала из града, те они намах узмаковше, умало се не растуривши у бег. Лаковерни свет је приписивао то чудном привиђењу које су Авари наводно видели, а то је да им се привиђало како безбројне грчке фаланге силазе из града. Убрзо се хаганова војска прибрала и кренула у нове победе. Хаган потискује Приска са целе дунавске линије и прогони га у унутрашњост, све до града Цурула. Да би помогао војсковођи, Маврикије прибегне лукавству, пославши му тобож писмо, али уређено тако да га Авари ухвате, у ком га храбри да издржи док ромејска флота, тобоже већ послата, не изврши напад на аварско подручје, иза хаганових леђа. Хаган поверује у ово, узе мали откуп од Приска, те одјури с војском да брани своје подручје
У пролеће 593. посла император Приска опет на дунавску линију, да спречи словенске најезде у Тракију. Том приликом му је нагласио да се варвари неће смирити све док не виде да имају опасног противника. Ромејска војска оде за Доростол, а он хагана стиже посланство с питањем чему служи тај војни поход, кад је прошле године склопљен мир. Ромеји су му одговорили да се не спремају на Аваре, већ на Словене. Једне ноћи после тога, ромејска се војска пребаци на другу страну Дунава, и изненада нападне словенску војску, предвођену Радагостом. Толико је неочекиван напад био, да је Радагост једва себе спасио, скочивши на неоседланог коња. Мало после, сукоби се он с једним ромејским одељењем, али и ту је морао да се спасе, скочивши у реку. Ромеји су опљачкали словенску земљу, а плен послали назад у престоницу с пратњом од 300 војника. У шестом дану пута, дубоко у унутрашњости Империје, нападе их једна јака словенска пљачкашка чета, али овој групи Ромеја дотрчаше у помоћ људи из друге ромејске чете која се случајно ту затекла. Овакве појаве више нису биле реткост на Балканском полуострву, што говори о тадашњој несигурности покрајине најближе престоници и слободи словенских чета, које су се, изгледа, ту и одомаћиле. Приск је наставио ратовање, те су његове чете већ продрле дубоко у данашњу Влашку, док су се Словени сакрили по шумама и ритовима, где су намеравали да намаме Ромеје и сасвим их сатру на том терену, на ком су они били невешти. Међутим, један Гепид поможе Ромејима и изда Словене, те одведе ромејску војску до словенског положаја, да су Словени морали примити битку и изгубити. Ромејски војсковођа Александар тада удари заробљене Словене на тешке муке, да би му открили положаје осталих словенских чета, но ови осташе несаломиви пред мучитељима. Гепид, обавештен о Словенима, понуди опет своје услуге. Он оде до једног од словенских поглавица, Мужока, обавести га о Радогостовом поразу, те га замоли да му да људи и чамаца да га спасу. Мужок даде 300 веслача и 150 чамаца, које Гепид одведе до реке Паспирије, где их издаде Ромејима, а затим проведе Приска у Мужоков крај. Они упадоше баш у моменту када је он давао даћу своме брату и кад све званице беху изопијане, па у том метежу многи од њих бејаше побијени, а Мужок заробљен.
Император је желео да овај напад буде коначан. Наредио је својим војницима да презиме на словенском подручју, те да с пролећа очисте и леву дунавску обалу. Ово изазва побуну у војсци. Приск је мислио да је боље да се повуку назад, што због боље исхране, што због веће сигурности од изненадног напада. Због тога император Маврикије смени Приска са места главног заповедника и доведе на његово место свога брата Петра. Хагану је било необично што се војска повлачи, па посла своје људе да извиде ствар. У међувремену, хаган издаде наредбу да се сви спремају за напад на Империју, па је и Словенима наредио да прелазе Дунав. Приск отиде к њему, тражећи да хаган било како избегне рат. Хаган, као господар тог целог народа, уместо да заштити своје поданике, затражи удео у плену. Приск је, не без муке, наговорио своје војнике да врате део плена, те је 5000 словенских заробљеника враћено хагану, а он им дозволи да несметани пређу преко његове земље. Према овоме је прилично јасно да су словенска насеља око Саве и у Дакији била у зависности од Авара, док су источнија уживала већу слободу. Император је критиковао Приска због тог чина, јер је био свестан да ће ово подићи аварски престиж код Словена и да ће се држати сада заједно с Аварима још јаче, што због заједничког непријатеља, што због тога што осећају стварну хаганову снагу.
Када је умро Тиберије (582) и наследио га зет Маврикије, границе Империје су биле изузетно ровите. Сва војска је била заузета око најважнијих провинција у Малој Азији. Варвари постају насртљивији осећајући то, а хаган Бајан, за сваки случај, шаље људе да склопе примирје с новим императором. Он их дочекује срдачно и пристаје да им призна све што су освојили. Видевши ту слабост, Бајан, по доласку изасланика, шаље поклоне назад, говорећи да му нису довољно лепи, и тражи повећање дара са 80000 на 100000 номизмата. Маврикије то одбија, а Бајан прекида примирје и креће у рат (584). Његов напад на Сингидунум био је толико неочекиван, да су затекли становништво ван града, у пољским радовима. По унапред смишљеном плану, Авари су истовремено извршили напад на све дунавске тврђаве- Сингидунум, Аугусте и Виминацијум. У навали продиру све до Анхијала (данашње Поморије у Бугарској), наишавши на отпор само у Сингидунуму. Император шаље двојицу својих изасланика, бившег поглавара Сицилије Елпидија и царе дворјана из телесне страже Коментиола, да преговарају о миру. Хаган је био охол и претећег става, а када се Коментиол усудио да му одговори равном мером, умало их није обојицу убио. После извесног времена преговори опет почињу и 585. долази до примирја прихватањем познатих аварских захтева.
Видевши немоћ ромејску, Словени нападају одмах по склапању примирја. Веровало се да су ти напади подстакнути од стране Авара, што није немогуће, али изгледа мало вероватно после оног аварског упада у словенско подручје. Могуће је, пак, да су Словени и Авари увидели да је боље заједнички нападати Империју но трошити се у међусобној борби, а могуће је и да су их Авари натерали као своје поданике. Напад је био неочекиван и са доста успеха. Стигло се до самог Дугог зида, због чега је сам император организовао одбрану. Са друге је стране је напао Коментиол и потукао неке пљачкашке одреде код реке Ергиније (притока Марице), но неки су Словени остали у земљи, те их је Коментиол напао по други пут код Хадријанопоља (данас Једрене), где их је, вођене неким Радогостом, победио и ослободио Астику од Словена.
У јесен 585. године Авари опет крећу против Империје. Повод је највероватније био то што је један скитски свештеник (боколабра) учинио прељубу с једном од Бајанових жена и био ухваћен од Ромеја у бегу у Турску и, уместо да буде послат хагану, он је послат у Константинополис. Раздражен, Бајан је кренуо у тако силовит и ненадан напад, да његов посланик у Константинополису, који беше прикупио годишње дарове, није стигао ни да се врати. Хаган је опустошио целу дунавску линију, узевши већи део тврђава. Император повери врховну команду Коментиолу. Колико је тешка ситуација ромејска била, види се по томе да је војска чинила тек 6000 правих бораца који су морали да бране целу дунавску линију. Но ипак, неки су се одреди држали више него одлично и код Томија (данас Констанца) умало би ухваћен сам Бајан. Но, размер снага је постао очигледан и у ромејске вође је ушао страх. Авари продреше у Тракију, узимаше тврђаве и зауставише се пред самим Хадријанопољем. Становништво престонице је незадовољно и пева погрдне песме о императору и владарима. Би спремљена нова војска и Авари беху поражени, а Ромеји успеше да ослободе Тракију.
Тада почиње словенски поход против Тесалоникија (Солуна), који се и данас памти у традицији тог града. У легенди о светом Димитрију се прича да су једне недеље, 22. септембра 586. године освануло неких 100000 Словена пред градом, које је тамо упутио хаган. Задржали су се најпре око тврђавице Св. Матроне, а онда јурнули на сам град свом снагом, имајући већ са собом све опсадне справе, балисте, чак и такозване корњаче прекривене сувим кожама, па пресвучене још и свежим кожама воловским и камилским да се не би лако запалиле. Бацали су камење на град величине читавих хумчића. Али Словени нису успели. Браниоци су се храбро борили, са много довитљивости. После излета из града, чију су срећу приписивали св. Димитрију, успевају да сломе офанзиву. Не надајући се таквом отпору, Словени коначно одлазе седмог дана и иду у Грчку, где допиру веома дубоко и остају све до 589. године.
Када је 591. године Империја коначно завршила рат са Персијом услед њених унутрашњих криза, Маврикије пребацује војску у Европу, једва дочекавши да заштити северне границе и иступи пред варваре војском достојном Империје. Као нико од владара пре њега, Маврикије иде да лично испита стање на дунавској линији и осмотри војску која се прибирала код Анхијала. Ромејски војници су ухватили и пред Маврикија довели тројицу Словена који нису имали никакво оружје, већ само своје музичке инструменте сличне китарама. На његово питање (Ко сте ви и шта радите у мојој земљи?) они су одговорили уопштено и врло необично: Да су они пореклом Словени са неког западног океана. Њима је хаган послао људе, с богатим поклонима поглавицама, да и међу њима скупи војску, што су ови одбили, оправдавајући се тегобама пута, примивши поклоне. Тројица поглавица су била послана да то саопште Бајану, а он их је, љут, силом задржавао, не марећи за међународно правило да су посланици неповредиви. Ради тога су они, чувши за земљу ромејску, дошли у Тракију; са собом не носе оружје, јер се у њиховој земљи за оружје не зна; певају уз лире, а не уз бојне трубе. Император их пусти, јер су му се свиделе њихове песме, а дивио се развијености њихових тела. Ово се одавно тумачи као словенски шеретлук- пре ће бити да су ова тројица била словенске уходе и унапред припремљени на овакве одговоре. Император је сазнао оно што га је интересовало- да се Авари спремају за борбе. Доиста, 591. склапају нагодбу са Лангобардима. Рат, крвав и тежак, спремао се на обе стране.
Непријатељства почињу следеће године. Маврикије одбија повишење дарова хагану, што је овај и искористио као повод за рат. Са Аварима ратују и Словени, по свој прилици као њихови поданици. У легенди о св. Димитрију се изричито каже да је цео народ Словена подложан аварском хагану. Теофилакт Симоката каже да је хаган наредио Словенима да му направе много лађа да пређе Дунав. У том раду их је, међутим, ометала сингидунумска посада, која је испадала из града и односила им грађу. Због тога Авари и Словени опседају Сингидунум. Изненада, седмог дана, Бајан позива своје поданике да напусте опсаду, добивши 2000 златника, златом окићен сто и скупоцену хаљину. Хаган зато, говори Симоката, "припреми мноштво Словена да тешу дрво" у близини Сирмијума. Када лађе беху готове, хаган посла једну чету напред да шири страх, а сам оде на исток према Бононији (Видину). Врховну команду ромејске војске преузима војсковођа Приск. Његове чете, иако се добро држе, морају да узмичу, мање у броју од аварских. Хаган осваја град по град, све док није стигао до Дризипера, где га је ромејска војска изненада напала из града, те они намах узмаковше, умало се не растуривши у бег. Лаковерни свет је приписивао то чудном привиђењу које су Авари наводно видели, а то је да им се привиђало како безбројне грчке фаланге силазе из града. Убрзо се хаганова војска прибрала и кренула у нове победе. Хаган потискује Приска са целе дунавске линије и прогони га у унутрашњост, све до града Цурула. Да би помогао војсковођи, Маврикије прибегне лукавству, пославши му тобож писмо, али уређено тако да га Авари ухвате, у ком га храбри да издржи док ромејска флота, тобоже већ послата, не изврши напад на аварско подручје, иза хаганових леђа. Хаган поверује у ово, узе мали откуп од Приска, те одјури с војском да брани своје подручје
У пролеће 593. посла император Приска опет на дунавску линију, да спречи словенске најезде у Тракију. Том приликом му је нагласио да се варвари неће смирити све док не виде да имају опасног противника. Ромејска војска оде за Доростол, а он хагана стиже посланство с питањем чему служи тај војни поход, кад је прошле године склопљен мир. Ромеји су му одговорили да се не спремају на Аваре, већ на Словене. Једне ноћи после тога, ромејска се војска пребаци на другу страну Дунава, и изненада нападне словенску војску, предвођену Радагостом. Толико је неочекиван напад био, да је Радагост једва себе спасио, скочивши на неоседланог коња. Мало после, сукоби се он с једним ромејским одељењем, али и ту је морао да се спасе, скочивши у реку. Ромеји су опљачкали словенску земљу, а плен послали назад у престоницу с пратњом од 300 војника. У шестом дану пута, дубоко у унутрашњости Империје, нападе их једна јака словенска пљачкашка чета, али овој групи Ромеја дотрчаше у помоћ људи из друге ромејске чете која се случајно ту затекла. Овакве појаве више нису биле реткост на Балканском полуострву, што говори о тадашњој несигурности покрајине најближе престоници и слободи словенских чета, које су се, изгледа, ту и одомаћиле. Приск је наставио ратовање, те су његове чете већ продрле дубоко у данашњу Влашку, док су се Словени сакрили по шумама и ритовима, где су намеравали да намаме Ромеје и сасвим их сатру на том терену, на ком су они били невешти. Међутим, један Гепид поможе Ромејима и изда Словене, те одведе ромејску војску до словенског положаја, да су Словени морали примити битку и изгубити. Ромејски војсковођа Александар тада удари заробљене Словене на тешке муке, да би му открили положаје осталих словенских чета, но ови осташе несаломиви пред мучитељима. Гепид, обавештен о Словенима, понуди опет своје услуге. Он оде до једног од словенских поглавица, Мужока, обавести га о Радогостовом поразу, те га замоли да му да људи и чамаца да га спасу. Мужок даде 300 веслача и 150 чамаца, које Гепид одведе до реке Паспирије, где их издаде Ромејима, а затим проведе Приска у Мужоков крај. Они упадоше баш у моменту када је он давао даћу своме брату и кад све званице беху изопијане, па у том метежу многи од њих бејаше побијени, а Мужок заробљен.
Император је желео да овај напад буде коначан. Наредио је својим војницима да презиме на словенском подручју, те да с пролећа очисте и леву дунавску обалу. Ово изазва побуну у војсци. Приск је мислио да је боље да се повуку назад, што због боље исхране, што због веће сигурности од изненадног напада. Због тога император Маврикије смени Приска са места главног заповедника и доведе на његово место свога брата Петра. Хагану је било необично што се војска повлачи, па посла своје људе да извиде ствар. У међувремену, хаган издаде наредбу да се сви спремају за напад на Империју, па је и Словенима наредио да прелазе Дунав. Приск отиде к њему, тражећи да хаган било како избегне рат. Хаган, као господар тог целог народа, уместо да заштити своје поданике, затражи удео у плену. Приск је, не без муке, наговорио своје војнике да врате део плена, те је 5000 словенских заробљеника враћено хагану, а он им дозволи да несметани пређу преко његове земље. Према овоме је прилично јасно да су словенска насеља око Саве и у Дакији била у зависности од Авара, док су источнија уживала већу слободу. Император је критиковао Приска због тог чина, јер је био свестан да ће ово подићи аварски престиж код Словена и да ће се држати сада заједно с Аварима још јаче, што због заједничког непријатеља, што због тога што осећају стварну хаганову снагу.
Аварско-словенске најезде од 596. године до крунисања Ираклија
Ратовање на дунавској линији наставља се 596. године. Ромејска војска беше без дисциплине и незадовољна реформама. Словени, опорављени, настављају пљачке по Тракији. Постоји један опис који говори о томе како је једна чета од 600 Словена, опљачкавши неколико градова, гонила богат плен кући. Утом их стиже горе поменути војсковођа Александар, који са 1000 коњаника крене да им отме плен. Када видеше гониче, Словени побише све заробљенике сем жена и деце и направише бедеме од својих кола. Ромеји су се дуго устручавали да нападну, јер су Словени били познати као одлични стрелци, и стрелама могли да убију њихове коње. Најпосле Александар нареди да војници сјашу и јунаштвом разбију непријатеље. Словени, у гневу, кренуше сећи и жене и децу. Ово разгневи Александрову војску, те победише Словене. Но, с друге стране, ромејска војска је углавном била неактивна. Бежећи, у једном лову, од дивљег вепра, војсковођа Петар удари о дрво и повреди ногу, те напусти војне операције. У Константинополису се веровало да он заправо бежи од борбе, јер је кукавица. Када је, после грдње од императора, покушао акцију преко Дунава, нанео је још више штете угледу Империје него својом пасивношћу.
Његова једна извидница од 20 људи пређе преко Дунава да уходи Словене пре Петровог доласка. Изморена и неопрезна, извидница је заспала у шуми и пала руке Словенима. Да би спасили главу на раменима, ови одаше Словенима све што су знали о Петру и његовим намерама. Тада вођа словенски, Пиригост, дође са четама близу реке и припреми заседе. Кад дође Петар и издаде наредбу за прелазак Дунава, сачека их одред од 1000 Словена и потпуно их разби. Видевши ово, Петар изда наредбу да се цела војска искрца одједном. Видевши ово, Пиригост посла сву војску на обалу да спречи искрцавање. Али на обали их засуше ромејске стреле, и када сам Пиригост погине, они се повукоше у шуме. Ромеји, немајући коња, осташе на обали и задовољише се овом победом. Најзад кренуше у ову, њима непознату земљу. Овде наиђоше на тешке неприлике, пре свега на жеђ која их је морила кад су били око данашње Добруџе. Најзад наиђоше на неког човека који их спроведе до реке Хеливакије (највероватније данашња Јаломита у Румунији). Када војници потрчаше да се напију воде, Словени, скривени у заседи, засуше целу ромејску војску стрелама. Немајући куд, они се дадоше у бег, и у том бегу се нису зауставили све док нису побегли натраг преко Дунава. Због овога му Маврикије коначно одузе чин.
На пролеће нови-стари врховни заповедник, Приск, окупи војску из ранијих ратовања у Астици и зачуди се колико је проређена. Обновивши је и подигавши морал у њој, крену с њом преко Дунава до Нова. Хаган је опет тражио објашњење, а Приск одговори тобож да је ту лов добар, да је место с добрим водама и погодно за јахање. Авари на ово, сматравши себе за једине господаре ове земље, одговорише на то освајањем Сингидунума и расељавањем његовог становништва у аварску унутрашњост. Приск се пожури да стигне до Сингидунума и дође до аде Сиге на 30 миља од самог Сингидунума. Сам Приск крену да потражи и поприча са хаганом у Константиоли (данас Ковин). Хаган је седео на обали, а Приск на лађи. Између њих се водио оштар разговор, а хаган је узвикнуо, прекинувши даљи разговор, да ће трагом Сингидунума кренути и остали градови. Приск нареди Гудују, свом заповеднику, да поврати град. Овај дође с флотом под Сингидунум и спреми напад. Авари нису могли да се одбране, те се повукоше, а Ромеји, чим дограбише Сингидунум, подигоше нове зидине и утврде, да га заштите од будућих напада. Ово утврђивање дало је повод хагану да званично објави рат Источној римској империји.
Овог пута Авари не упадају у Тракију ни Илирик, већ западније, у Истру и Далмацију. На ово се хаган одлучио, зато што су ови крајеви били још неисцрпени пљачкањем, а и вероватно се устручавао да нападне приска у балканским кланцима, где су Ромеји већ били добро припремљени. Далмација, незаштићена, изазузетно је страдала. Авари и Словени су разорили око 40 градова и места. Приск није могао да спречи ово, али је посла Гудуја са 2000 војника да извиђа и да узнемирава аварске чете. Избегавајући директне сукобе, Гудуј је с војницима ишао кроз око кланаца, изненађивајући и робећи аварске страже и комору. На западу је хаган хтео имати и савезника, те се обрати старим пријатељима Лангобардима, а франачком владару посла посланство у ком га упозори да буде у миру са Лангобардима колико и са њим лично. Заједно с Лангобардима они упадају у Истру, где пљачкају. Године 600. папа Гргур Велики пише солунском епископу да ове пљачке већ почињу да прелазе и на простор Италије, а говори му с резигнацијом да се не жалости због тога "јер они који ће живети после нас, видеће још гора времена".
Пред зиму 599. хаган почиње акцију и на истоку. Креће на град Томи (Констанцу), а Приск са својом војском креће да град одбрани, али не долази до веће борбе. Слабо опремљена ромејска војска је целе те зиме и пролећа за њом патила од глади. Обавештен о тој муци, хаган чини један ретко човекољубив чин, те преко Васкрса нуди Ромејима примирје од пет дана и шаље ромејској војсци храну да се поткрепи. Ово је учинило да ромејска војска почне губити жељу за ратовањем против Авара. У то време друга војска, вођена Коментиолом, креће ка Никопољу. Код града Јатра дође до битке којој се Ромеји нису надали и која се по њих завршила тешким поразом. Унезверени Коментиол је издавао сметене наредбе и допринео томе да и оне чете, које су могле примити борбу, крену у бег. Тада је у војсци настало уверење да је он такве наредбе намерно давао и да је починио издају, те му не дадоше да уђе у град Дрзиперу, него га псоваху и гађаху камењем, а он, посрамљен, побеже у Константинополис. Његове вести и изглед оних који беху с њим изазваше опште запрепашћење међу становницима престонице. Император сместа посла још једну војску да штити Дуги зид, мислећи да ће Авари допрети скроз дотле. Збиља, Авари већ заузеше Дрзиперу, но међу њима наста страшан помор- у једном дану је умрло седморо његове деце. То Аваре омете и заустави њихове планове.
Сенат одлучи да тражи мир. Императорско посланство нађе хагана у Дрзипери тешко жалосног, али спремног на преговоре. Договорено је да Дунав убудуће буде међа између Хаганата и Империје. Хаган је жртвовао источне, односно дачке, Словене, дозвољавајући Ромејима да могу прелазити Дунав у борби против њих. Што је тако поступио, до данас је остала загонетка. Претпоставља се да ти Словени нису хтели бити покорни хагану. Они су се против Империје борили да би постали једнаки с Аварима, желећи да, колико могу, буду слободни на све стране.
Поред свег неуспеха Коментиоловог, Маврикије га опет именова за вођу на Дунаву. Ово је тешко оштетило Маврикијев углед, јер је сада гнев народа прешао са Коментиола на њега. Маврикије је то учинио, јер је веровао да ће сад Коментиол, поучен срамотним искуством, све своје снаге уперити да спере љагу са свог имена. Император није мислио да поштује овај мир, већ да спроведе једну огромну офанзиву, која ће Аваре вратити назад у степе и отерати их од међа Империје трајно. У лето 600. године у Сингидунуму се окупила Коментиолова војска са Присковом, те су из Виминацијума (Стари Костолац) кренули са озбиљним борбама. Под вештим Приском, из три битке извукоше они три победе. У трећој, одлучујућој, заробљено је 15000 Авара заједно са неколико хаганових синова. Авари узмакоше у данашњи Банат, прикупљајући нове снаге. Приск оде такође у Банат, и разби Аваре и тамо. Да их још јаче дотуче, посла он 4000 људи да пређу реку Тису и чак тамо их гоне. Тамо тај одред наиђе на три гепидска насеља, која поби. Упорни хаган скупи нову војску, не само од Авара, већ и од подложних народа, укључујући и Словене, те нападе и опет изгуби. Би заробљено 8000 Словена, 3000 Авара и 6200 других. Тада хаган почне молити императора да има милости према заробљеницима и обзира према њему лично. Маврикије пусти робље, а Коментиол се врати из ратовања готово заборављеним Трајановим путем. Граница поста мирна дуже време.
За то време почеше у престоници Империје велике кризе. Маврикије никад није био претерано вољен међу народом. При првом Коментиоловом поразу од Авара, било је јавних погрда против њега. Када је 601. настала град у Константинополису, при једном јавном наступу, Маврикије је био нападан и камењем, а не само погрдама. Њему се пребацивало да је пристрасан и да је тврдица. Протестовало се јер је штитио Коментиола, а запостављао најзаслужнијег међу војсковођама- Приска. Када је, после победе у Банату, сменио Приска и поставио оног свог брата Петра, протести почеше да буду масовни. Војска се осећала увређеном и почела отказивати послушност. О Маврикију се пронео глас да није хтео да откупи ромејске војнике, те да их је разјарени хаган дао све поклати. Смењивање Приска је хагану донело нову наду. Како је та вест дошла до њега, аварске се чете почеше појављивати на Ђердапу. До Маврикија дође глас да се Бајан спрема на освету, чак и на поход на престоницу.
Он нареди Петру да пресретне Аваре на левој обали Дунава. Петар се не усуди на директан напад, већ даде наредбу подзаповеднику Гудују да нападне Словене, што овај чини са успехом. У овом походу њега су помагали Анти, који се јављају као ромејски савезници. И друга варварска племена се сад јављају на ромејској страни, више због аварског неуспеха, но због ромејског успеха. Ромејска војска, неповерљива према новом заповеднику, одбија да продре дубље у словенске крајеве и остаје на левој страни. Императору се чинило да је преко потребно искористити тренутну ситуацију на том терену. Војска није желела да послуша императора. На његове поновљене озбиљне позиве војска одговори отвореним устанком, а између себе изгласају неког Фокаса за новог императора. Побуну поздрави престоница, те 23. новембра 602. би убијен Маврикије са пет својих синова. Његова смрт представља крај офанзивне политике према Аварима и Словенима, као и одбијања варвара на дунавској линији.
Нови император је био ништа више до обичан скоројевић, без државне политике, а сву је своју снагу усмеравао у спашавање своје владавине. Када се дигла Персија да тобоже освети Маврикије, те њене војске дођоше до саме Мале Азије, Фокас крене давати повећан данак хагану аварском, а сву војску пребацује у Малу Азију, где ситуација постаје све гора, те најпосле Персијанци заузимају цело северно малоазијско подручје. У општој пометености Империје, Авари и Словени упадају опет на Балкан. Словени упадају преко незаштићених крајева, и то заједно са женама и децом, негде пљачкају, а негде се настањују. Авари, у то време, усмеравају се на запад, те пљачкају по Фурланији и млетачком подручју (у периоду 603-610). Продирање Персије, налети Авара и Словена, глад, заразе и користољубље Фокасово срушише га с власти, а његови остаци, измрцварени, ношени су улицама града, а затим спаљени. На престо је дошао нови император, вођа побуне, Ираклије.
Његова једна извидница од 20 људи пређе преко Дунава да уходи Словене пре Петровог доласка. Изморена и неопрезна, извидница је заспала у шуми и пала руке Словенима. Да би спасили главу на раменима, ови одаше Словенима све што су знали о Петру и његовим намерама. Тада вођа словенски, Пиригост, дође са четама близу реке и припреми заседе. Кад дође Петар и издаде наредбу за прелазак Дунава, сачека их одред од 1000 Словена и потпуно их разби. Видевши ово, Петар изда наредбу да се цела војска искрца одједном. Видевши ово, Пиригост посла сву војску на обалу да спречи искрцавање. Али на обали их засуше ромејске стреле, и када сам Пиригост погине, они се повукоше у шуме. Ромеји, немајући коња, осташе на обали и задовољише се овом победом. Најзад кренуше у ову, њима непознату земљу. Овде наиђоше на тешке неприлике, пре свега на жеђ која их је морила кад су били око данашње Добруџе. Најзад наиђоше на неког човека који их спроведе до реке Хеливакије (највероватније данашња Јаломита у Румунији). Када војници потрчаше да се напију воде, Словени, скривени у заседи, засуше целу ромејску војску стрелама. Немајући куд, они се дадоше у бег, и у том бегу се нису зауставили све док нису побегли натраг преко Дунава. Због овога му Маврикије коначно одузе чин.
На пролеће нови-стари врховни заповедник, Приск, окупи војску из ранијих ратовања у Астици и зачуди се колико је проређена. Обновивши је и подигавши морал у њој, крену с њом преко Дунава до Нова. Хаган је опет тражио објашњење, а Приск одговори тобож да је ту лов добар, да је место с добрим водама и погодно за јахање. Авари на ово, сматравши себе за једине господаре ове земље, одговорише на то освајањем Сингидунума и расељавањем његовог становништва у аварску унутрашњост. Приск се пожури да стигне до Сингидунума и дође до аде Сиге на 30 миља од самог Сингидунума. Сам Приск крену да потражи и поприча са хаганом у Константиоли (данас Ковин). Хаган је седео на обали, а Приск на лађи. Између њих се водио оштар разговор, а хаган је узвикнуо, прекинувши даљи разговор, да ће трагом Сингидунума кренути и остали градови. Приск нареди Гудују, свом заповеднику, да поврати град. Овај дође с флотом под Сингидунум и спреми напад. Авари нису могли да се одбране, те се повукоше, а Ромеји, чим дограбише Сингидунум, подигоше нове зидине и утврде, да га заштите од будућих напада. Ово утврђивање дало је повод хагану да званично објави рат Источној римској империји.
Овог пута Авари не упадају у Тракију ни Илирик, већ западније, у Истру и Далмацију. На ово се хаган одлучио, зато што су ови крајеви били још неисцрпени пљачкањем, а и вероватно се устручавао да нападне приска у балканским кланцима, где су Ромеји већ били добро припремљени. Далмација, незаштићена, изазузетно је страдала. Авари и Словени су разорили око 40 градова и места. Приск није могао да спречи ово, али је посла Гудуја са 2000 војника да извиђа и да узнемирава аварске чете. Избегавајући директне сукобе, Гудуј је с војницима ишао кроз око кланаца, изненађивајући и робећи аварске страже и комору. На западу је хаган хтео имати и савезника, те се обрати старим пријатељима Лангобардима, а франачком владару посла посланство у ком га упозори да буде у миру са Лангобардима колико и са њим лично. Заједно с Лангобардима они упадају у Истру, где пљачкају. Године 600. папа Гргур Велики пише солунском епископу да ове пљачке већ почињу да прелазе и на простор Италије, а говори му с резигнацијом да се не жалости због тога "јер они који ће живети после нас, видеће још гора времена".
Пред зиму 599. хаган почиње акцију и на истоку. Креће на град Томи (Констанцу), а Приск са својом војском креће да град одбрани, али не долази до веће борбе. Слабо опремљена ромејска војска је целе те зиме и пролећа за њом патила од глади. Обавештен о тој муци, хаган чини један ретко човекољубив чин, те преко Васкрса нуди Ромејима примирје од пет дана и шаље ромејској војсци храну да се поткрепи. Ово је учинило да ромејска војска почне губити жељу за ратовањем против Авара. У то време друга војска, вођена Коментиолом, креће ка Никопољу. Код града Јатра дође до битке којој се Ромеји нису надали и која се по њих завршила тешким поразом. Унезверени Коментиол је издавао сметене наредбе и допринео томе да и оне чете, које су могле примити борбу, крену у бег. Тада је у војсци настало уверење да је он такве наредбе намерно давао и да је починио издају, те му не дадоше да уђе у град Дрзиперу, него га псоваху и гађаху камењем, а он, посрамљен, побеже у Константинополис. Његове вести и изглед оних који беху с њим изазваше опште запрепашћење међу становницима престонице. Император сместа посла још једну војску да штити Дуги зид, мислећи да ће Авари допрети скроз дотле. Збиља, Авари већ заузеше Дрзиперу, но међу њима наста страшан помор- у једном дану је умрло седморо његове деце. То Аваре омете и заустави њихове планове.
Сенат одлучи да тражи мир. Императорско посланство нађе хагана у Дрзипери тешко жалосног, али спремног на преговоре. Договорено је да Дунав убудуће буде међа између Хаганата и Империје. Хаган је жртвовао источне, односно дачке, Словене, дозвољавајући Ромејима да могу прелазити Дунав у борби против њих. Што је тако поступио, до данас је остала загонетка. Претпоставља се да ти Словени нису хтели бити покорни хагану. Они су се против Империје борили да би постали једнаки с Аварима, желећи да, колико могу, буду слободни на све стране.
Поред свег неуспеха Коментиоловог, Маврикије га опет именова за вођу на Дунаву. Ово је тешко оштетило Маврикијев углед, јер је сада гнев народа прешао са Коментиола на њега. Маврикије је то учинио, јер је веровао да ће сад Коментиол, поучен срамотним искуством, све своје снаге уперити да спере љагу са свог имена. Император није мислио да поштује овај мир, већ да спроведе једну огромну офанзиву, која ће Аваре вратити назад у степе и отерати их од међа Империје трајно. У лето 600. године у Сингидунуму се окупила Коментиолова војска са Присковом, те су из Виминацијума (Стари Костолац) кренули са озбиљним борбама. Под вештим Приском, из три битке извукоше они три победе. У трећој, одлучујућој, заробљено је 15000 Авара заједно са неколико хаганових синова. Авари узмакоше у данашњи Банат, прикупљајући нове снаге. Приск оде такође у Банат, и разби Аваре и тамо. Да их још јаче дотуче, посла он 4000 људи да пређу реку Тису и чак тамо их гоне. Тамо тај одред наиђе на три гепидска насеља, која поби. Упорни хаган скупи нову војску, не само од Авара, већ и од подложних народа, укључујући и Словене, те нападе и опет изгуби. Би заробљено 8000 Словена, 3000 Авара и 6200 других. Тада хаган почне молити императора да има милости према заробљеницима и обзира према њему лично. Маврикије пусти робље, а Коментиол се врати из ратовања готово заборављеним Трајановим путем. Граница поста мирна дуже време.
За то време почеше у престоници Империје велике кризе. Маврикије никад није био претерано вољен међу народом. При првом Коментиоловом поразу од Авара, било је јавних погрда против њега. Када је 601. настала град у Константинополису, при једном јавном наступу, Маврикије је био нападан и камењем, а не само погрдама. Њему се пребацивало да је пристрасан и да је тврдица. Протестовало се јер је штитио Коментиола, а запостављао најзаслужнијег међу војсковођама- Приска. Када је, после победе у Банату, сменио Приска и поставио оног свог брата Петра, протести почеше да буду масовни. Војска се осећала увређеном и почела отказивати послушност. О Маврикију се пронео глас да није хтео да откупи ромејске војнике, те да их је разјарени хаган дао све поклати. Смењивање Приска је хагану донело нову наду. Како је та вест дошла до њега, аварске се чете почеше појављивати на Ђердапу. До Маврикија дође глас да се Бајан спрема на освету, чак и на поход на престоницу.
Он нареди Петру да пресретне Аваре на левој обали Дунава. Петар се не усуди на директан напад, већ даде наредбу подзаповеднику Гудују да нападне Словене, што овај чини са успехом. У овом походу њега су помагали Анти, који се јављају као ромејски савезници. И друга варварска племена се сад јављају на ромејској страни, више због аварског неуспеха, но због ромејског успеха. Ромејска војска, неповерљива према новом заповеднику, одбија да продре дубље у словенске крајеве и остаје на левој страни. Императору се чинило да је преко потребно искористити тренутну ситуацију на том терену. Војска није желела да послуша императора. На његове поновљене озбиљне позиве војска одговори отвореним устанком, а између себе изгласају неког Фокаса за новог императора. Побуну поздрави престоница, те 23. новембра 602. би убијен Маврикије са пет својих синова. Његова смрт представља крај офанзивне политике према Аварима и Словенима, као и одбијања варвара на дунавској линији.
Нови император је био ништа више до обичан скоројевић, без државне политике, а сву је своју снагу усмеравао у спашавање своје владавине. Када се дигла Персија да тобоже освети Маврикије, те њене војске дођоше до саме Мале Азије, Фокас крене давати повећан данак хагану аварском, а сву војску пребацује у Малу Азију, где ситуација постаје све гора, те најпосле Персијанци заузимају цело северно малоазијско подручје. У општој пометености Империје, Авари и Словени упадају опет на Балкан. Словени упадају преко незаштићених крајева, и то заједно са женама и децом, негде пљачкају, а негде се настањују. Авари, у то време, усмеравају се на запад, те пљачкају по Фурланији и млетачком подручју (у периоду 603-610). Продирање Персије, налети Авара и Словена, глад, заразе и користољубље Фокасово срушише га с власти, а његови остаци, измрцварени, ношени су улицама града, а затим спаљени. На престо је дошао нови император, вођа побуне, Ираклије.