Бугари и балкански Словени
Кан Аспарух
После Ираклијеве смрти, као и смрти његовог сина Константина (оба су умрла 641. године), Империја је добила, поред Арапа, још једног опасног противника. После смрти бугарског кана Куврата (642), бугарска племена почињу да се крећу од подручја Меотског језера ка југу и западу, потиснута Хазарима. Један од његових пет синова, Аспарух или Исперих, прелази Дњепар и Дњестар и стиже у Добруџу, у крај звани Угао, који ствара делта Дунава. Ту, на подручју данашњег града Никулицела, помиње и један јерменски географ из VII века. Ту су се Бугари одмах утврдили ширим и ужим откопима. У једном домаћем летопису из XI века се помиње да је "трећи део Кумана или Бугара населио земљу Карвунску". Та земља Карвунска је данашња област града Балчика. С обзиром на ово, број Бугара није могао бити велик. Бугари су успут поробљавали један број словенских и аварских племена на која су успут наилазили.
Арапска офанзива током друге половине VII века је узела огромне размере- они допиру до Халкидона, освајају Крит и искрцавају се на Сицилији. Најзад нападају и сам Константинополис. Седам година узастопце су га нападали, све док 677. године нису коначно натерани на повлачење. Те ромејске борбе са арапима су Бугари искористили да пређу на десну обалу Дунава, нешто због пљачке, нешто због проширења територије. Ромејски покушај да се Бугари потисну назад из 679. године завршен је тешким поразом Ромеја. После тог пораза Бугари прелазе Дунав и око Варне оснивају своја стална седишта. Одатле се нагло шире ка западу и југу. Престоница нове државе основана је у Плиски, на доста великом простору (23 квадратна километра).
Словени на тим просторима нису могла да се одупру бугарским освајачима, те су признали врховну бугарску власт. Бугари их померише ка југу и западу, као неку врсту предстража. Иако су били малобројни, Бугари су били војнички боље спремни и организованији од расутих словенских племена, што се испоставило као кључна предност. Изгледа да поступци Бугара према Словенима нису имали одлике аварске свирепости. И једне и друге је удруживала заједничка борба против Ромеја. Како нису смели истовремено водити борбе против Ромеја и Словена, Бугари су се за ове друге одлучили, јер су били мање опасни. Словени су, макар и невољно, добили савезника. По својој пасивној природи, Словени нису марили што је организацијом и именом држава добила бугарски карактер. За Словене је и иначе особена та појава: прву државу организује странац Само; на југу прву државу оснивају Бугари, а на истоку Варјази. Словенске иницијативе није било, или бар није долазила до изражаја.
Није јасно зашто је Империја остала пасивна према Бугарима. Имала је она много тежих пораза, па није одустајала као овај пут. Ромејским нападима нема ни помена, али се зато помиње како су Бугари, утврдивши се, кренули у напад на ромејска села и градове, не да их опљачкају, већ да их покоре. Император је био присиљен да им призна државу, чак и да им плаћа годишњи данак. Тако је, без много напора, настала бугарска држава на Балканском полуострву.
Словени су живели одвојено од Бугара. Разликовали су се толико, да су то чак и странци примећивали. Све је било различито код њих- облик лица, одећа, језик, култура. Монголског типа, испупчених јагодица и кривих очију, са турбанима и шараварама, окићени коњским реповима у војним походима, Бугари су на први поглед одударали од Словена. На једној страни управљао је каган (или кан), као поглавар државе, са кафканом као првим саветником и тарканима као намесницима, са вишим племством- бољарима, те нижим племством- багаинима, док су на другој страни били Словени предвођени поглавицама. Прошла су два века, док се група дошљака, крвним мешањем и утицајем хришћанства, колико-толико изједначи са масом становништва и да једну заједницу. Бугари су примили језик словенских поданика, док су Словени добили бугарско име и државну организацију.
За време владавине императора Јустинијана II (685-711, са прекидом), Империја је постала поприште грађанских ратова. Плаховит владар, Јустинијан је напустио мирољубиву политику свог оца и почео низ ратова, прво на Балканском полуострву, а после и у Азији, кршећи оба пута постојеће уговоре. Видећи да се бугарска држава нагло развија, он 688. године креће с војском према Тесалоникију који је био неколико пута словенска мета, а чија је околина била преплављена словенским насељима. Император се бојао да Словени не освоје тај град и одсеку западни Балкан од средишта Империје. Одлучио се да словенска племена не само побије, већ и ослаби њихов број. Нека милом, нека силом, словенска племена су пребачена на простор Мале Азије, у област Опсикион. Број пресељених Словена био је огроман, јер грчки изводи наводе да је од њих после састављена војска од 30 000 људи, предвођених Исбулом (или Небулом), вероватно човеком бугарског порекла. На повратку са те експедиције, у трачким кланцима, нападоше их Бугари, који су дошли у помоћ Словенима и нанесоше Ромејима жестоке губитке. Словенско огорчење је било толико да су за време ратова с Арапима у Малој Азији прелазили на арапску страну. У бици код киликијског Севастопоља (692) је словенска војска од 20 000 војника пребегла на арапску страну, што је и донело победу Арапима. Бесан због тога, Јустинијан неке Словене расели, а друге поби, те тиме обезбеди свој први пад са престола (695).
После његовог пада у Империји настаје доба сплетки- императори се смењују, војска улази у политику, непријатељи на свим фронтовима напредују. Јустинијан тражи прво савезника у Хазарима, али не успева у тој намери, па се обраћа Бугарима. Бугарски кан Тервел добио је богате дарове и био је огрнут царском хламидом и добио чак титулу цезара, тада прву титулу иза самог императора. Године 705. Јустинијан II и Бугари освајају Константинополис. Углед Бугарске нагло јача, а нарочито међу Словенима. Јустинијан увиђа ово и креће 708. године у поход против Бугара, но бива потпуно поражен, а сам се Јустинијан једва спасао, док је бугарски углед наставио да расте још више.
Јустинијанова владавина је затровала односе у Империји толико да их није поправила ни његова смрт, те су завере биле толике да су неки кандидати буквално бежали од круне. Двадесет су година трајали ти метежи, а Империја је променила седам императора, док на власт није дошао Лав III Изаурски. Њега је на власт, као некад Ираклија, довела малоазијска војска, јер је најбоље видела арапску опасност. Од 716. до 718. године је Империја била у најозбиљнијој опасности- сама престоница је била преко годину дана под опсадом, па се морала тражити чак и бугарска помоћ. После сузбијања Арапа, Лав је кренуо у реформе дотрајалог модела државне управе. У неким реформама чак је и претеривао, као на пример у борби против икона. Ова борба потрајала је наредних 100 година и захватила је чео хришћански свет. Да би се осветио римском патријарху који се сврстао у супротни табор, Лав је одузео Сицилију, доњу Италију, цео западни Балкан и Илирик од његове јурисдикције и стави је под власт константинопољског патријарха. Ово је била једна од најбитнијих одлука у историји Балкана, јер је јак утицај Рима и западних делова Европе почео да слаби. Дотле је тај утицај био веома јак чак и у Тесалоникију и Коринту, који су припадали римској патријаршији.
Од ове одлуке, утицај Запада остаје једино на Приморју, које је било трговачки везано за Италију, као и у областима које отпадају од Империје. Јужни Словени тако делимично потпадају под утицај једних и других, те почињу да се јављају политичке и културне разлике између њих. Такође, од ове одлуке почиње продубљивање разлика између Константинополиса и Рима. Што се Илирика тиче, Рим га никад није прежалио, и стално је тражио начина како да га врати, подржавајући сваки покрет уперен против Империје.
Арапска офанзива током друге половине VII века је узела огромне размере- они допиру до Халкидона, освајају Крит и искрцавају се на Сицилији. Најзад нападају и сам Константинополис. Седам година узастопце су га нападали, све док 677. године нису коначно натерани на повлачење. Те ромејске борбе са арапима су Бугари искористили да пређу на десну обалу Дунава, нешто због пљачке, нешто због проширења територије. Ромејски покушај да се Бугари потисну назад из 679. године завршен је тешким поразом Ромеја. После тог пораза Бугари прелазе Дунав и око Варне оснивају своја стална седишта. Одатле се нагло шире ка западу и југу. Престоница нове државе основана је у Плиски, на доста великом простору (23 квадратна километра).
Словени на тим просторима нису могла да се одупру бугарским освајачима, те су признали врховну бугарску власт. Бугари их померише ка југу и западу, као неку врсту предстража. Иако су били малобројни, Бугари су били војнички боље спремни и организованији од расутих словенских племена, што се испоставило као кључна предност. Изгледа да поступци Бугара према Словенима нису имали одлике аварске свирепости. И једне и друге је удруживала заједничка борба против Ромеја. Како нису смели истовремено водити борбе против Ромеја и Словена, Бугари су се за ове друге одлучили, јер су били мање опасни. Словени су, макар и невољно, добили савезника. По својој пасивној природи, Словени нису марили што је организацијом и именом држава добила бугарски карактер. За Словене је и иначе особена та појава: прву државу организује странац Само; на југу прву државу оснивају Бугари, а на истоку Варјази. Словенске иницијативе није било, или бар није долазила до изражаја.
Није јасно зашто је Империја остала пасивна према Бугарима. Имала је она много тежих пораза, па није одустајала као овај пут. Ромејским нападима нема ни помена, али се зато помиње како су Бугари, утврдивши се, кренули у напад на ромејска села и градове, не да их опљачкају, већ да их покоре. Император је био присиљен да им призна државу, чак и да им плаћа годишњи данак. Тако је, без много напора, настала бугарска држава на Балканском полуострву.
Словени су живели одвојено од Бугара. Разликовали су се толико, да су то чак и странци примећивали. Све је било различито код њих- облик лица, одећа, језик, култура. Монголског типа, испупчених јагодица и кривих очију, са турбанима и шараварама, окићени коњским реповима у војним походима, Бугари су на први поглед одударали од Словена. На једној страни управљао је каган (или кан), као поглавар државе, са кафканом као првим саветником и тарканима као намесницима, са вишим племством- бољарима, те нижим племством- багаинима, док су на другој страни били Словени предвођени поглавицама. Прошла су два века, док се група дошљака, крвним мешањем и утицајем хришћанства, колико-толико изједначи са масом становништва и да једну заједницу. Бугари су примили језик словенских поданика, док су Словени добили бугарско име и државну организацију.
За време владавине императора Јустинијана II (685-711, са прекидом), Империја је постала поприште грађанских ратова. Плаховит владар, Јустинијан је напустио мирољубиву политику свог оца и почео низ ратова, прво на Балканском полуострву, а после и у Азији, кршећи оба пута постојеће уговоре. Видећи да се бугарска држава нагло развија, он 688. године креће с војском према Тесалоникију који је био неколико пута словенска мета, а чија је околина била преплављена словенским насељима. Император се бојао да Словени не освоје тај град и одсеку западни Балкан од средишта Империје. Одлучио се да словенска племена не само побије, већ и ослаби њихов број. Нека милом, нека силом, словенска племена су пребачена на простор Мале Азије, у област Опсикион. Број пресељених Словена био је огроман, јер грчки изводи наводе да је од њих после састављена војска од 30 000 људи, предвођених Исбулом (или Небулом), вероватно човеком бугарског порекла. На повратку са те експедиције, у трачким кланцима, нападоше их Бугари, који су дошли у помоћ Словенима и нанесоше Ромејима жестоке губитке. Словенско огорчење је било толико да су за време ратова с Арапима у Малој Азији прелазили на арапску страну. У бици код киликијског Севастопоља (692) је словенска војска од 20 000 војника пребегла на арапску страну, што је и донело победу Арапима. Бесан због тога, Јустинијан неке Словене расели, а друге поби, те тиме обезбеди свој први пад са престола (695).
После његовог пада у Империји настаје доба сплетки- императори се смењују, војска улази у политику, непријатељи на свим фронтовима напредују. Јустинијан тражи прво савезника у Хазарима, али не успева у тој намери, па се обраћа Бугарима. Бугарски кан Тервел добио је богате дарове и био је огрнут царском хламидом и добио чак титулу цезара, тада прву титулу иза самог императора. Године 705. Јустинијан II и Бугари освајају Константинополис. Углед Бугарске нагло јача, а нарочито међу Словенима. Јустинијан увиђа ово и креће 708. године у поход против Бугара, но бива потпуно поражен, а сам се Јустинијан једва спасао, док је бугарски углед наставио да расте још више.
Јустинијанова владавина је затровала односе у Империји толико да их није поправила ни његова смрт, те су завере биле толике да су неки кандидати буквално бежали од круне. Двадесет су година трајали ти метежи, а Империја је променила седам императора, док на власт није дошао Лав III Изаурски. Њега је на власт, као некад Ираклија, довела малоазијска војска, јер је најбоље видела арапску опасност. Од 716. до 718. године је Империја била у најозбиљнијој опасности- сама престоница је била преко годину дана под опсадом, па се морала тражити чак и бугарска помоћ. После сузбијања Арапа, Лав је кренуо у реформе дотрајалог модела државне управе. У неким реформама чак је и претеривао, као на пример у борби против икона. Ова борба потрајала је наредних 100 година и захватила је чео хришћански свет. Да би се осветио римском патријарху који се сврстао у супротни табор, Лав је одузео Сицилију, доњу Италију, цео западни Балкан и Илирик од његове јурисдикције и стави је под власт константинопољског патријарха. Ово је била једна од најбитнијих одлука у историји Балкана, јер је јак утицај Рима и западних делова Европе почео да слаби. Дотле је тај утицај био веома јак чак и у Тесалоникију и Коринту, који су припадали римској патријаршији.
Од ове одлуке, утицај Запада остаје једино на Приморју, које је било трговачки везано за Италију, као и у областима које отпадају од Империје. Јужни Словени тако делимично потпадају под утицај једних и других, те почињу да се јављају политичке и културне разлике између њих. Такође, од ове одлуке почиње продубљивање разлика између Константинополиса и Рима. Што се Илирика тиче, Рим га никад није прежалио, и стално је тражио начина како да га врати, подржавајући сваки покрет уперен против Империје.
Пад аварске државе и први заједнички покрет Срба, Хрвата и Словенаца
Крај осмог века је значио и крај аварске државе. Уплевши се у унутрашња питања Франачке империје тако што су подржали побуну баварског војводе Тасила против Карла Великог, изазвали су његову освету. Године 791. Карло је започео огромну офанзиву на Аваре, распоредивши војску према Алпима и Панонији. Авари, уплашени, почињу унутрашње борбе, предају се или беже. Уз незнатан отпор је франачка војска (у којој је било и доста Словена) заузела аварску престоницу, те је поход завршен године 796. По његовом завршетку се подигла једна словенско-аварска побуна против франака, која је угушена крваво 799. године, а због те побуне су многа панонска насељена места остала празна.
Око 802. године су се на Балкану појавила двојица нових јаких владара- у Бугарској Крум, а у Источној римској империји је био Никифор. Пошто је једини озбиљан противник Карлу Великом сада била само Источна римска империја, он склапа низ савеза са ромејским противницима, од којих је најважнији био багдадски калиф Харун ал-Рашид. Бугарска се код Сингидунума и ушћа Тисе граничила са Францима, а после се почела помало и ширити на њихов рачун. На Пелопонезу се јављају два словенска устанка почетком IX века, док македонски Словени улазе у везе са Бугарима. Император Никифор се одлучује да примени стару тактику колонизације, па је колонизација, иако не добро прихваћена, извршена у два наврата, 809. и 810. године. Следеће године је Никифор погинуо у битки код Плиске против Бугара, а Крум је од његове лобање направио пехар за вино, што је значило знатан удар на углед Империје. Године 814. је Крум извршио опсаду Константинополиса предводећи бугарске и словенске трупе, која се завршила неуспешно.
До IX века су Франци покорили Словенце и Хрвате, но њихова управа није била добра; пре свега су се тужили на војводу Кадолака, а на државном сабору у Херисталу се као тужилац јавља Људевит Посавски, кнез Доње Паноније. На истом су се сабору јавили и и представници Хрвата и Тимочана, који су се одметнули од бугарске власти. Људевит није успео да наговори Тимочане да му се придруже, али је с друге стране створио покрет који је постао популаран међу словенским живљем, што се види из примера хрватског племена Гадачана који су се одметнули од свог поглавара Борне када је овај покушао да поведе поход на Људевита.
Видевши да од притужби које је слао на франачки двор остају без одговора, Људевит диже устанак. Нови франачки император, Лудвиг, шаље Кадолака да угуши буну, али Кадолак не успева. На сабору у Ингуленхајму, године 819, јављају се Људевитови људи који нуде примирје, али су Људевитови услови одбијени. Нова франачка војска налази Људевита код Драве, који се пред њима повлачи у непознатом смеру. Док су Франци нападали са севера, са југа су нападали хрватски кнежеви Драгомуж и Борна. Људевит успева да победи Драгомужа и Борну, као и још неколико војски послатих да униште његов устанак. Тек 822. он бежи пред огромном франачком војском Србима, за који се народ казује да држе велики део Далмације, што је први пут да се Срби помињу у овим крајевима.
Иако усрдно примљен, Људевит убија српског жупана и преузима његову власт, а у исто време шаље франачком императору писмо у ком изјављује да је спреман да се покори под одређеним условима. Пошто је омражен међу Србима, он бежи код Борниног сродника који га убија. Његов покрет је пропао пре свега због његових скромних способности, као и грамзивости и сплеткарењу, чиме је изазвао непријатељство јужнословенских великаша, уништивши идеју о уједињеној држави Јужних Словена.
Одмах потом су Бугари повели преговоре са Францима да би повратили Тимочане под своју власт. Франачки император је тражио времена да проучи питање, јер су Тимочани тражили супротно. Нестрпљиви, Бугари нападају 827. године и продиру до Драве и Паноније, али су Франци повели контраофанзиву, 829. године, те су се учврстили у источној Панонији, заузели Срем са Сингидунумом, који се од овог времена почиње називати Београд. Западна граница Бугарске је ишла токовима Колубаре и Западне Мораве.
Око 802. године су се на Балкану појавила двојица нових јаких владара- у Бугарској Крум, а у Источној римској империји је био Никифор. Пошто је једини озбиљан противник Карлу Великом сада била само Источна римска империја, он склапа низ савеза са ромејским противницима, од којих је најважнији био багдадски калиф Харун ал-Рашид. Бугарска се код Сингидунума и ушћа Тисе граничила са Францима, а после се почела помало и ширити на њихов рачун. На Пелопонезу се јављају два словенска устанка почетком IX века, док македонски Словени улазе у везе са Бугарима. Император Никифор се одлучује да примени стару тактику колонизације, па је колонизација, иако не добро прихваћена, извршена у два наврата, 809. и 810. године. Следеће године је Никифор погинуо у битки код Плиске против Бугара, а Крум је од његове лобање направио пехар за вино, што је значило знатан удар на углед Империје. Године 814. је Крум извршио опсаду Константинополиса предводећи бугарске и словенске трупе, која се завршила неуспешно.
До IX века су Франци покорили Словенце и Хрвате, но њихова управа није била добра; пре свега су се тужили на војводу Кадолака, а на државном сабору у Херисталу се као тужилац јавља Људевит Посавски, кнез Доње Паноније. На истом су се сабору јавили и и представници Хрвата и Тимочана, који су се одметнули од бугарске власти. Људевит није успео да наговори Тимочане да му се придруже, али је с друге стране створио покрет који је постао популаран међу словенским живљем, што се види из примера хрватског племена Гадачана који су се одметнули од свог поглавара Борне када је овај покушао да поведе поход на Људевита.
Видевши да од притужби које је слао на франачки двор остају без одговора, Људевит диже устанак. Нови франачки император, Лудвиг, шаље Кадолака да угуши буну, али Кадолак не успева. На сабору у Ингуленхајму, године 819, јављају се Људевитови људи који нуде примирје, али су Људевитови услови одбијени. Нова франачка војска налази Људевита код Драве, који се пред њима повлачи у непознатом смеру. Док су Франци нападали са севера, са југа су нападали хрватски кнежеви Драгомуж и Борна. Људевит успева да победи Драгомужа и Борну, као и још неколико војски послатих да униште његов устанак. Тек 822. он бежи пред огромном франачком војском Србима, за који се народ казује да држе велики део Далмације, што је први пут да се Срби помињу у овим крајевима.
Иако усрдно примљен, Људевит убија српског жупана и преузима његову власт, а у исто време шаље франачком императору писмо у ком изјављује да је спреман да се покори под одређеним условима. Пошто је омражен међу Србима, он бежи код Борниног сродника који га убија. Његов покрет је пропао пре свега због његових скромних способности, као и грамзивости и сплеткарењу, чиме је изазвао непријатељство јужнословенских великаша, уништивши идеју о уједињеној држави Јужних Словена.
Одмах потом су Бугари повели преговоре са Францима да би повратили Тимочане под своју власт. Франачки император је тражио времена да проучи питање, јер су Тимочани тражили супротно. Нестрпљиви, Бугари нападају 827. године и продиру до Драве и Паноније, али су Франци повели контраофанзиву, 829. године, те су се учврстили у источној Панонији, заузели Срем са Сингидунумом, који се од овог времена почиње називати Београд. Западна граница Бугарске је ишла токовима Колубаре и Западне Мораве.